J'ai Deux Amours

Secanja na Pariz, ziva i ovog prvog maja.

Jul 2008

Pariz je, pored Londona, mesto koje sam zamisljala od ranog detinjstva, i oduvek, nekako, smatrala svojim, citajuci o njemu, njegovoj istoriji i stanovnicima, proucavajuci njegove raznolike istorijske periode, dozivljavajuci, u masti, njegovu atmosferu i duh. Francuska je moja "druga ljubav", tj. "ljubav na drugaciji nacin", zbog Teofila Gotjea, Madam de Lafajet, Luvra, ulice sv.Katarine, Katarine Medici, Anrija III, Fransoa II, Kraljice Margo, Luja XIV, Amelije Pulen, Vinsenta Pereza, Monmartra, filma "Kralj igra", musketara, Lilija, Marije Ant, Trianona i Versaja, crkava Sen Zermen i Notr Dam, Zerara Depardjea, Zana Misel Zara...nabrajanje bi trajalo predugo.
Na putovanje u ovu putenu zemlju sam krenula, mozda, sa nekoliko godina zakasnjenja, a mozda je tako ipak trebalo i biti.
Ne mogu nastaviti putopis a da se ne osvrnem na osecaj slobode koji u putu dozivljavate kad jednom predjete slovenacku granicu - dalje se vozite bez ikakvih carina, kontrola, prelaza... potpuno i ispunjujuce osecanje slobode i sirine je neopisivo iskustvo. Prelazila sam te predele ranije avionom, no prolazak pored napustenih granicnih postaja u staroj Evropi daje neverovatan osecaj otvorenosti i blazenstva.
Posle Austrije i Nemacke, nailazi se na pitoma i plodna polja i predele, koji od Remsa vode ka Parizu.
Pariz je, pored Njujorka i Londona, jedan od pulsirajucih centara sveta, i to se moze osetiti odmah po dolasku na autobusku stanicu Galieni.
A mogucnosti su mnogobrojne.

Monmartr - presladak, intiman, romantican, umetnicki, ziv, svetao, osuncan, brdovit, uzan, izdvojen, poseban, inspirativan, bajkovit.

Sanzelize - otmena, siroka, ulica sa stilom, najnovija Gotjeova kolekcija je zaista vrhunska.

Luvr - grandiozan. Odsanjani san. Rucak na jednom od balkona tog zdanja, sa pogledom na kamene figure i vrvez posetilaca, istorijski rucak, istorijski pogled...magican momenat.


Notr Dam - prelepa. Prepuna detalja, cipkasta, raskosna, znacajna, neopisiva, prava dama, cudesna, cudnovata, iznenadjujuca.

Sveta kapela - raskosna, prozori-mozaici kao najneverovatniji kaledioskop, svecana, marinsko plava, ozbiljna, vrhunska.

Mala Atina - o, tako ukusan, tako sladak deo grada.
Muzej srednjevekovne umetnosti (Musée de Cluny) - dobro osmisljen, izvanredno opremljen, postavka tapiserija izuzetna, odeljak sa Damom i jednorogom je tako dobro predstavljen da vam zastaje dah.

Ajfelov toranj - ma koliko da mislite da vas nece iznenaditi, jer ste ga toliko puta videli na televiziji, ipak je iznenadjujuce visok, i cudan, i uporan, i izdrzljiv, i predivan nocu...

Orsej - najlepsi utisak je kolekcija slika impresionista, jedan od ciljeva putovanja. Boje i osecanja se tesko mogu pretvoriti u reci.

Crkva Sen Zermen - najstarija, prosto nestvarna, koliko samo godova ona ima, koliko dana ona pamti...

Musée Carnavalet - o, tako drag, tako drag.... tako meni potreban, muzej istorije grada, sa portretima kraljeva, sa uredjenim sobama iz proslosti...saren, otmen, prelep.

Muzej Art and Decoration - zanimljiv, ima dobre postavke i mudro smisljene celine. Trenutno je tamo izlozba Valentinovih kolekcija. Tek pri bliskom susretu prve vrste moze se uvideti lepota visoke mode. Valentinovi modeli su kostimi naseg doba, ono sto ce opstati u muzejima. Vredni. Uradjeni izuzetno profesionalno. Sa najlepsim mogucim osecajem za detalj.

Crkva Sen Ros - neobicne unutrasnjosti. Mora se licno doziveti, ne vredi opisivati.

Park Luja XIII - simetrican, doteran, lepo osmisljen, divan.

Versaj - sta god da napisem, necu biti zadovoljna. Napisacu da je neopisiv. I da kroz to ogromno prostranstvo prosto plovite, noseni Lilijevom muzikom, i da prosto i ne mozete da mislite, samo se prepustate, i gledate lepotu. Lepotu.

Bolonjska suma - mir. Smirenost. Slap. Jezero. Zena sa malom maramom na glavi, u camcu... mesto sa neverovatnim mogucnostima za odmor i rekreaciju.

Zamak Monte Kristo, u piktoresknom predgradju Saint-Germain-en-Laye (sa, ispostavilo se, vrlo vizuelno-istorijski intersantnim zamkom istog imena), kuca je Aleksandra Dime, u sred male sume, pravi pravcati zamak, sa jos jednim, izduzenim, u kome je Dima pisao svoje istorijske avanture, gde se sada nalaze njegov pisaci pribor i njegov radni sto. Zamak otkriva raznorazne tajne. Za zaljubljenike u delo Dime starijeg nema vece srece.

Luksemburski park - najprijatnije iznenadjenje. Najlepsi park na svetu. Otmen. Fontane Medici, Luksemburska palata, kolonada zenskih statua, predivna priroda, stolice koje vi uzimate i sedite gde zelite (niko ih ne odnosi kuci)... idealan park za citanje, park za suncanje, park za razmisljanje, park za celodnevni odmor, park... renesansni, barokni, svevremeni... najlepsi, najlepsi na svetu.

Pariz je zaista grad sik odevanja. Grad stila. Ljudi su opusteni, jednostavno lepi, zgodni, nenapadno uocljivi, uctivi. U ovom gradu sam videla najvise lepih, zgodnih, pravih frajera na svetu. Ljudi imaju grandiozno, raskosno, a jednostavno ponasanje. Pariz je metropola. Mozete videti Amerikance u patikama, Francuskinje u baletankama, stilizovane Francuze, ljude sa svih krajeva sveta... Mirisi hrane su predivni. Nisu teski, a tako su prijatni... primamljivi. Hrana je ukusna. Sirevi su odlicni, hleb mek, balkoni su elegantni, haljine su boje smapanjca... Parizani dosta dobro i cesto govore engleski jezik i pristupacni su i vaspitani. Neplanirani pogled na grad (sa vrha centra Pompidu) moze da deluje prisniji, mozda cak i lepsi od ocekivanog, planiranog (sa Trijumfalne kapije). U svakom slucaju, drugaciji je.
Grad je iznenadjujuce cist, ako uzmem u obzir raznorazne price koje sam cula o njemu i cinjenicu da ima turista koliko i polovinu stanovnika...jedino je nocu nesto prljaviji... i donekle drugaciji, ne bas tako otmen.
Deo grada koji definitivno treba izbegavati je prostor izmedju centra Pompidu i crkve Saint-Eustache.
I tako, deset dana u bulevarima i avenijama, medju mirisima i bojama... nezaboravnih, elegantnih deset dana.

Avgust 2008

Appendix

Pariz je grad-Umetnost, iz koga se sire kulturni i svi drugi uticaji i plave ostatak Evrope. Senzualan je. I, kad se o njemu slegnu utisci, voli se jos vise, strasno, i cezne se za njegovim duhom i za njegovim stecistima.

uoci septembra 2008

Neko je rekao neodgovarajucu i tesku rec o Parizu. A ja sam odgovorila:

Pariz su zene, ukusno obucene, u baletankama, u finim suknjama do kolena i sa dzempericima koji su tako mali, slatki, taman da pokriju samo ruke.
Pariz je lepi mladic u RER-u, u gospodskom odelu, koji cita knjigu.
Pariz je onaj ko je vekovima diktirao stil.
Pariz je svetao. Zgrade su ciste. I u centru i u predgradjima. Balkoni i terase nisu pretrpane starudijama.
Bulevar Sen Misel....
Pariz je prvi utisak o njemu - Velika i Mala palata kod Aleksandrovog mosta - jesu i raskosne i lepe, ali ono sto je odredilo da tada vec kazem da je Pariz meni najlepsi je titraj, sirina njihova, unutrasnjost njihova, i kad zamisljas kako je bilo u doba baroka, kako se sve izlivalo iz Pariza.... i boje u palatama, i sklad, grandiozan i tako jednostavan u isto vreme, i njihova lepota, izuzetna i naocigled lako dostizna, i mladic Francuz koji igra u Maloj palati, njegova odeca (boja i kroj) i njegov stas, i njegov lik (oblik i crte lica).
Kad pricam o Parizu ne mislim samo na zgrade i ulice i mostove i uredjenje, vec mislim na korak, na pokret, na miris, na istoriju, na blestavost, raskos.
Pariz u isto vreme i usisava i daje, kao i ostali centri sveta.
Pariz je zbirka slika impresionista u muzeju Orsej - uzmimo, recimo, Moneove slike zene na vetru.... e, Pariz je razmrljana boja, pretapanje, trenutak, Pariz je svojim bicem, svojim pulsom, svojom zeljom za novim uticao na umetnike da stvaraju, pomeraju, idu napred. E, onda se licna impresija rasipa, a srce je puno, ruzicasto i krem-belo....
Pariz je cutanje ulica na Monmartru - ne onih gde se gomilaju turisti, vec onih manje posecenih.... o, kako Monmartr cuti mocno i otmeno!

I sve je dobro, i ruzan komentar, jer zbog njega sam sada, uoci septembra, otvorila jedne noci srce i opisala komentatoru dusom Pariz, boreci se kao ranjena lavica.

decembar 2008

Nostalgija za Parizom u predlondonskom periodu

Opet Pariz... u mislima, u srcu...
Osoba sa kojom sam tamo putovala je odlucila da uradi fotografije, stvarne, odistinske. Ove na CD-ovima sto su, propadljive su. Culi smo. (Da, vec imam visegodisnju kolekciju diskova koji cekaju da budu odneseni u foto radnju...) "Mozda ne bi trebalo da pricamo o Parizu pred tvoj put u London" cula sam i primedbu pored obavestenja o fotografijama. Aaaaaaaaaaa, ne, zasto da ne?
Zasto da ne? Oziveo je Pariz. Paucinasti Notr Dam, suncano jutro, momak koji nas obavestava da se sendvic kupljen u restoranu ne moze tu i pojesti osim ako se ne naruci i pice....I Pariz je opet tu. Kristalni odsjaj u uskoj ulici, himere koje se izvijaju ka njoj, paucinast je i moj pogled...
I, onda, nikad nista nije slucajno, jedna knjiga Jasmine Mihajlovic me je vratila na drugu (citajuci "Privatnu kolekciju" setila sam se "Pariskog poljupca"), htela sam da gledam Pariz tudjim ocima i da ga opet nadjem u sebi.
Putovanje u Pariz mi je za sada najlepse u zivotu. London je nekako bio standardno moj, to je fakat, i volim ga zrelo, volim ga postojano. Boravak u Parizu je bio... svetao, ugodan, sirok, dubok, razgranat, sveznajuci, saznajuci, podzemni, nadzemni, prasinast... bio je povratak, bio je pocetak.
Jasmina u romanu trazi "nov nacin upotrebe zivota". Pariz je u njoj otkljucao "svestrah" i doneo joj otkrovenje.
Citala sam dalje i secala se.... Kisobran u izlogu jedne radnje na pocetku bulevara, fluorescentni sladoled u setnji koja je sama birala pravac, razocaranje sto ne radi Palais Galliéra - o, kako su slike bubrile! Ovo putovanje mi, jednostavno ( i jedino ono do sada) ne da mira, podstice me. O, kako je urezano, urezano, kako je prelepo i znacajno!
Jasmina je u svojoj knjizi o Parizu zabavna, lucidna, iskrena, pametna...Ona o Parizu, izmedju ostalog, kaze: "Naucio me je, pre svega, navigaciji u velikom gradu. Prakticnom koliko i apstraktnom. Citanju prastarih simbola kroz urbane sifre. Dao mi onostrano...Poucio da moze postojati uzivanje u zivotu bez primesa balkansko-orijentalnog derta i hriscanskog kajanja. Naucio me je da hrana moze biti umetnost, a da umetnost moze biti sve. Pruzio mi je matricu sustinskog visokog stila zivotnog umeca. Jasno ukazao sta je sik, sta je bizarno, sta perverzno, blazirano, dekadentno, sta viskokoumetnicko, sta vecno. S tim gradom nema sale. Postoji samo nekoliko pravih prestonica sveta. Pariz je jedna od kljucnih karika."
U opisu cuvenog kafea "Marli" Jasmina je sazeto, ponovo, dala opis Pariza ("Marli" podnosi sve koji ne lazu, kaze Jasmina), ja dodajem - takav je kakav je, samozadovoljan, lud, grandiozan, surov, dekadentan, strastven, ali on uziva u sebi takvom, sto je mnogo dostojanstvenije od nekih na Istoku, koji su ga vekovima imitirali, a zdusno ga sada pljuju.
Jasmina je Pariz, isto kao i ja, dozivela kao jedan od samo nekoliko centara sveta, u svakom pogledu, kao izvor magicnosti, lepote, drevnih spoznaja. Nije bez razloga Mona Liza tamo, ta univerzalna slika sa bezbroj poruka.
I zavolela sam, citajuci drugi put istu knjigu, Pariz jos vise, nekoliko dana pred ponovno vidjenje sa Londonom.
Magija.