Istočnjačke religije, čemu? (V)

 Budizam, koji je danas religija, teologija, mitologija, slikarska i književna tradicija, metafizika (ili, bolje rečeno, niz metafizičkih sistema koji se uzajamno isključuju), prvobitno je bio disciplina spasenja, neka vrsta joge (reč joga sadržana je u latinskoj reči iugum, što će reći «jaram»).

... Buda, kao ni Hristos, nikada nije nameravao da osnuje religiju. Cilj mu je lično spasenje grupe kaludjera koji veruju u reinkarnaciju, a žele da je izbegnu.

H. L. Borhes

Ni postojanje, ni nepostojanje, ni jedno ni drugo, ni odsustvo oba

1. Argentinski pisac Horhe Luis Borhes (Jorge Luis Borges) zanimao se za istočnjačke religije, pa je napisao i jednu omanju knjigu o budizmu, sa prostim naslovom «Šta je budizam?» (¿Que  es  el budismo?).

Kao religijsko-filozofski sistem, budizam je imao izuzetno značajnu ulogu u razvoju duhovnog, kulturnog i društvenog života sveta na Istoku. Mnogo je doprineo značajnim dostignućima u filozofiji i umetnosti, posebno u arhitekturi i vajarstvu, kao i u literaturi na staroindijskim jezicima paliju i sanskritu, ali i na kineskom, tibetanskom, japanskom i drugim jezicima.

Reč Buda dolazi od sanskritskog korena «Budh», sa značanjem «probuditi se, saznati», te Buda znači «Probudjeni», ili «Prosvećeni».

Kao što sam navodio i nagoveštavao u prethodnom nastavku, učenje Bude bilo je bazirano na njegovom ličnom iskustvu doživljenja «probudjenja». Pokušavao je da pruži odgovore na večno pitanje «šta nije u redu sa svetom i sa čovekovim životom u njemu». Naime, budizam uči da je čovekov položaj u kosmičkim relacijama izuzetan, on je sam svoj gospodar, ne postoji Vrhovno biće koje stoji iznad njega i odredjuje njegovu sudbinu. Svojim učenicima Buda je govorio da ne traže utočište u nekom drugom, već da budu sami sebi utočište. «Čovek, samo čovek», može sebe da spase, a to zavisi jedino od njegove volje i truda; sve je u tome», govorio je Buda. Još je, obraćajući se svojim učenicima, dodavao: «Nemojte prihvatiti ništa što sami niste mogli da dokažete - čak ni ono što vam kaže Buda».

Polazno stanovište Bude bilo je «sve je patnja». Medjutim, sve škole indijske misli polazile su od stanovišta da je trpljenje, odnosno patnja, suštinska činjenica života na zemlji. S. Radakrišnan (Sarvepalli Radhakrishnan)  s pravom kaže da je to na liniji svih religijskih sistema sveta, koji preuveličavaju patnju u životu i kao cilj postavljaju spasenje od greha i trpljenja. Teorijski gledano, u jednom istinski srećnom svetu ne bi ni bilo potrebe za religijom. To su znali i Latini kada su rekli: «Magis deas miseri quam beati colunt» (Nesrećni ljudi više poštuju bogove nego srećni). Stoga, kao svoj najvažniji cilj, Buda je proklamovao pružanje pomoći ljudima kako da se spasu od patnje. Govorio je: «Sada, kao i ranije, braćo, ja objašnjavam samo patnju i okončanje patnje». On je patnju smatrao «jedinom realnošću na svetu».  

Buda je poučavao, ohrabrivao i podsticao svakoga da se usavršava. «Usavršavanjem svoje prirode čovek postiže neopisivo blaženstvo», govorio je. Takodje, govorio je da je čovek odgovoran za svoja sopstvena činjenja, da dolazi do prave sreće tek ako uspe, kroz svoj lični napor, i sa oštroumnošću, da prevazidje svoje žudnje i strasti, koje donose samo brigu i napetost. Propovedao je jednakost medju ljudima, preporučujući im da se ponašaju kao braća i prijatelji. Insistirao je na samilosti, čestitosti, strpljivosti i samoodricanju. Smatrao je da je svačiji život svetinja, da se nijedno živo biće ne sme ubiti, makar u pitanju bio i neki mali stvor. Odbacivao je žrtvene i druge obrede (kojima je obilovao hinduizam) i aksetizam. Medjutim, u mnogim vekovima koji su sledili, budizam se u velikoj meri pretvorio u narodsku religiju, te su se neke njegove filozofske postavke prilično rasplinule ka asketizmu, misticizmu i obrednom formalizmu. Tako danas u narodskom budizmu ima mnogo praznoverja i magije, naročito astrologije, što ga u znatnoj meri udaljava od inicijalnog budizma.

Borhes ovako pominje tu legendu: «Kraljica Maja (čije ime označava magičnu silu koja stvara svet privida) udata je za Sudodanu, kralja grada Kapilavista, na jugu Nepala. Maja sanja da joj s boka ulazi slon sa šest kljova, tela boje snega a glave boje rubina. Prilikom budjenja kraljica ne oseća bol pa čak ni opterećenje, nego lagodnost i prijatnost. Bogovi podižu zamak u njenom telu... U drugom mesecu proleća, kraljica prolazi baštom; drvo čije lišće blista poput paunovog perja pruža jednu granu prema njoj; kraljica je najprirodnije prihvata; u tom trenutku Buda se radja iz kraljičinog desnog boka, ne nanoseći joj nikakvu povredu. Novorodjenče čini sedam koraka i gleda udesno i ulevo, gore i dole, nazad i napred; vidi da na svetu nema njemu sličnog, te lavljim glasom objavljuje: ‘Prvi sam i najbolji; ovo je moje poslednje rodjenje; dolazim da učinim kraj bolu, bolestima i smrti'. Dva oblaka sipaju toplu i hladnu vodu za majčino i sinovljevo kupanje; slepci progledaju, gluvi pročuju, oduzeti prohodaju, muzički instrumenti sami od sebe zasviraju; bogovi se raduju, pevaju i igraju, a osudjenici u paklu zaboravljaju svoje muke. U tom istom trenu radjaju se i Budina buduća žena Jašodara, njegov kočijaš, njegov konj, njegov slon i drvo u čijoj senci će doseći oslobodjenje. Dete dobija ime Sidarta, a poznat je i kao Gautama, ime koje je njegova porodica Sakijevih usvojila».

Predanje dalje kaže da je kraljica Maja umrla sedam dana nakon porodjaja, pa ga je vaspitavala tetka Mahajaputi. Dobio je dobro obrazovanje, dostojno jednog indijskog princa. Isticao se izuzetnom pameću. Medjutim, upozoren predskazanjima vračeva da bi Sidarta mogao postati «kralj celoga sveta, ako ostane da živi u ovome svetu, odnosno postati Buda, Probudjeni i Prosvećeni ako se odrekne ovoga sveta», otac se pobrinuo da svog sina izoluje od spoljnog sveta. Držao ga je sve vreme u dvorovima i raskošnim vrtovima, okruženog ljubavlju. Kada se zamomčio, bio je okružen i lepim devojkama, te se mogao do mile volje podavati telesnim zadovoljstvima. A u 16-oj godini otac ga je oženio Jašodarom, prelepom devojkom visokog roda, iz susednog kraljevstva. Ipak, bogovi su uspeli da osujete očev plan. Princ je jednom zatražio da mu se dozvoli da se prošeta izvan palata, da vidi kako običan svet živi. Prilikom te prve šetnje pozlaćenim kočijama, video je najpre nekog kljekavog starca pogrbljenog pod teretom godina, zatim bolesnika prekriveng gnojnim ranama, kao i pogrebnu povorku sa  pokojnikom koga su  nosili ka lomači. Kočijaš je Sidarti tada objasio da svi ljudi stare, da se povremeno razboljevaju i da svi umiru. Princ je bio šokiran ovim prvim saznanjima o starosti, bolesti i smrti. Shvatio je da svetom upravlja patnja, pa je izgubio svaku radost življenja. Pitao se odakle dolazi, zašto i čemu je tolika patnja. Najzad, istom prilikom, po povratku u dvorce, video je nekog monaha-isposnika, smirenog i vedrog, kako sigurnim korakom korača drumom, kao čovek koji je zadovolja sobom i koji zna kuda ide. To ga je nagnalo, po povratku doma, da se udubi u razmišljanje o prirodi ljudskog postojanja. S tim u vezi, u svojoj 29-oj godini Sidarta je odlučio da se odrekne bogatstva i imovine, da napusti suprugu koja mu je upravo bila rodila sina; otišao je od kuće, kako bi se skoncentrisao na «krajnju realnost života», tražeći put koji vodi izvan opšte patnje. (Taj čin napuštanja dvora bio je u skladu sa tadašnjim indijskim običajem po kome se niko nije mogao odreći sveta i krenuti u potragu za duhovnim spasenjem pre nego što dobije sina ili unuka). Tako je započelo Sidartino praktikovanje gorkog samonegiranja. Trudio se da se iskupi za godine mladosti koje je proveo u raskoši i bezbrižnom življenju. Medjutim, i pored velikog truda, ni posle šest godina asketskog života, putem izlaganja najsurovijim mučenjima, ni posle razgovora sa mnogim verskim učiteljima, nije osećao da je bliži istini koju je tražio nego što je bio u vreme prethodnih godina prinčevskog života. Onda je shvatio da su mučenja nekorisna, pa je odlučio da ih ostavi. Nastavio je sa meditiranjem. Seo je ispod jednog drveta, okrenut prema istoku, čvrsto rešen da odatle ne ustane dok ne postigne «budjenje». Iskušavan je na mnoge načine od Mare, boga ljubavi, greha i smrti, ali nije podlegao iskušenjima. Posle 49 dana i noći ispod drveta (koje će se kasnije nazvati Bo drvo, što je Pipal, Ficus Religiosa), na obali reke Nerandjare, pritoke Ganga, osetio je celim svojim bićem da se saznanje istine približilo. Tada je dostigao «veliko zadovoljstvo i spoznaju koju je tražio», odnosno osetio duhovno budjenje, poznato kao «prosvetljenje». Tim činom saznanja istine o životu, u svojoj 35-oj godini, Sidarta je postao Buda (treba imati u vidu da Buda nije ime, nego zvanje u budizmu, kao Mesija u hrišćanstvu). Tada je ustao i otišao u Benares, sveti hinduistički grad, gde je, u Parku jelena, održao prvu svoju propoved (koja za budiste ima poseban značaj, tako da je mnogi uporedjuju sa Hristovom propovedi na Gori). Tom prilikom Buda je postavio osnove svog učenja, opredelivši se za Srednji put života, izmedju ekstrema uživanja i blagostanja i življenja u askezi, odnosno izmedju čulnosti i samoumrtvljivanja. Da bi sledio taj Srednji put, tvrdio je Buda, čovek mora da poznaje i da se pridržava Četiri uzvišene istine, kao i da hoda Uzvišenim osmorednim putem. Svoj dalji život Buda je posvetio propovedanju svog saznanja. Izdahnuo je u 80-oj godini života, negde oko 483. godine pre nove ere. Njegovo telo je kremirano na lomači od sandalovog drveta. Posle njegove smrti započelo je podizanje hramova u njegovu čast širom Indije. Nešto kasnije, budizam se proširio na mnoge zemlje Azije. 

Tako govori predanje o Budi, sa najavom okosnice njegovog učenja (Četiri uzvišene istine i Osmoredni uzvišeni put).

3. Mora se imati u vidu da se budizam u Indiji javio kao korektiv već dugo ustaljenog brahmanizma, preteče hinduizma. Buda ne samo da je odbacio glavne oblike hinduističke filozofije, nego je negirao autoritet sveštenstva, nije priznavao vrednost svetih knjiga Veda, odbacio je sve žrtvene obrede bazirane na njima («Žrvovati božanstvima meso ubijanjem živih bića je kao kada bi majci ponudili meso njenog sopstvenog deteta, a to je žalosna pogreška», govorio je). Prema hinduističkim sveštenicima bio je ironičan u nastojanju da ih uveri da treba tražiti dublji i ozbiljniji smisao iza praznih formula svojih složenih verskih obreda. Odbacio je čak i jezik sanskrit, na kojem se tradicionalno proučavala vera u Indiji. Svoj pokret je otvorio za sve kaste, negirajući uvreženo shvatanje da duhovnost jednog čoveka zavisi od njegovog rodjenja.

4. Osudjujući telesni život koji je plitak, neplemenit, materijalan, prizeman i nedostojan, kao i asketski život, koji je nedostojan, nerazuman i bolan, Buda je propovedao pomenuti Srednji put, do kojeg vode sledeće četiri polemenite istine: patnja, uzrok patnje, ukidanje patnje i put koji vodi ka ukidanju patnje, tj. Osmostruki put. Na pitanje «šta je patnja?» Buda odgovara: «Rodjenje, starenje, bolest, biti s onim što je čoveku mrsko, ne biti s onim što čovek voli, želeti i ne dosezati žudjeno». A na pitanje porekla patnje, Buda odgovara: «Žedj koja vodi od reinkarnacije do reinkarnacije, praćena čulnim uživanjima, a koja se utoljava bez razmišljanja i oklevanja». Prema tome, ukidanje patnje je ukidanje žedji koja vodi od reinkarnacije do reinkarnacije, praćena čulnim uživanjima. Drugim rečima, ukidanje patnje jeste - nirvana, odnosno oslobodjenje. A na pitanje «Koji je put koji vodi ukidanju patnje?» Buda odgovara: «To je Sveti osmostruki put: ispravno znanje, ispravno mišljenje, ispravne reči, ispravna dela, ispravan život, ispravan napor, ispravno sagledavanje i ispravno meditiranje. Te norme sačinjavaju Srednji put koji je podjednako udaljen kako od telesnog tako i od asketskog života, tj. od preterivanja u raspusnosti i od preterivanja u strogosti» - Budin je odgovor.

Nirvanu nije izmislio Buda, ona je upotrebljavana i u drugim indijskim religijama. Na Zapadu, shvatanja nirvane idu od «ambisa ateizma i nihilizma» do «eufemizma za reč ništa». Za neke, nirvana je stanje koje se može postići u ovom životu i koje ne predstavlja umrtvljivanje strasti, već ukidanje tri kapitalna greha čulnosti, zlonamernosti i neznanja (Ris Dejvids, Rhys Davids).

Krajnji cilj budiste jeste da shvati stvarnost o kojoj je Buda govorio, stvarnost koja je najčešće skrivena od ljudi uronjenih u svakidašnje postojanje, te da se pridržava glavnih odlika budističkog puta - moralnosti, meditacije i mudrosti. Od budiste se, dakle, očekuje da ograniči svoje strasti i želje, da se oslobide taštine, da bude dobar i dobronameran prema svakom. Takvo ponašanje treba da otvori put ka uzvišenosti, a pri uslovima dugotrajnih daljih napora u tom pravcu, ka konačnom cilju, ka nirvani.

Nirvana, kao stanje punoće, stanje van patnje, kao krajnji cilj budizma kao religije, jeste put pročišćenja. Prema Čedomilu Veljačiću, filozofu i učitelju više generacija filozofa orijentalista sa jugoslavenskih prostora, koji je najveći deo svog veka proveo po budističkim manastirima u Sri Lanki (pod monaškim imenom Bikhu Njandjivako - «Onaj koji živi znanje»), nirvana je poništenje žedji za životom. Stanje «utrnuća» postiže se poništenjem volje, a ne fizičkim razaranjem, uništenjem bića u svetu u egzistencijalnom smislu. Medjutim, mada je nirvana poništavanje žedji za životom, ona se ne smatra samoponištavanjem. Ona nije samoponištavanje sopstva utoliko što sopstvo - ne postoji. Stoga se nirvana smatra jedino poništavanjem iluzije, lažne predstave o sopstvu.

Meni je blisko ovo Borhesovo objašnjenje: «Žudnja za ukidanjem samoga sebe većini ljudi mnogo više liči na pretnju nego na obećanje. Svaka vera mora da se prilagodi potrebama svojih vernika,  te se budizam, da bi opstao, vremenom pomirio sa dubokim i složenim promenama. Od više budističkih škola, Mahajana predlaže svakom svom pristalici mogućnost, doduše retku, da po isteku bezbrojnih seoba, postane Buda (polazi se od toga da svaki budista teorijski može da dostigne stanje Bude), te da spase mnoge; ovaj dugi proces nudi vernicima perspektivu čitavog niza života, od kojih se svaki približava nirvani. Putem ovakve dosetke, ukidanje samoga sebe podudara se sa željom da se živi. Mahajana od većine svojih sledbenika ne zahteva trenutnu izmenu svakodnevnih navika».

Oko dileme da li nirvana, gledano sa laičkog stanovišta, uopšte postoji, u jednom  drevnom budističkom spisu se kaže: «Ne može se reći da nešto ne postoji zato što ga budale ne opažaju».

Jedna kratka budistička priča, u obliku dijaloga, ukazuje da reč sreća, koja se koristi za opis nirvane, ima drukčije značenje od uobičajenog: «Sariputa: O prijatelju, nirvana je sreća, nirvana je sreća./Udaji: Ali, prijatelju, kakva je to sreća ako nemaš osećanja?/Sariputa: Baš u tom odsustvu osećanja jeste - sreća».

5. Buda je odbacio tadašnje uvreženo hinduističko uverenje da oslobodjenje mogu dostići samo odabrani (bramini), insistirajući da se od «Točka rodjenja i smrti» može izbaviti svako, bez obzira na kastinsku pripadnost. Teorijski, stanje nirvane može postići svako, mada se u relanosti to očekuje samo od nekih pripadnika monaškog reda. Prirodno je da su tom cilju najbliži monasi, koji su se odrekli svega svetovnog i posvetili svoje živote razmišljanjima i mudrovanju. Od običnih ljudi očekuje se da rade na «stišavanju vatre pohlepe, mržnje i  neznanja, da poštuju postavljene etičke norme i da pomažu monahe». Time oni, ako već ne mogu postići nirvanu, popravljaju svoju karmu i tako stvaraju veće šanse za ostvarenje prosvetljenja u nekom od sledećih života.

Prema tumačenju Borhesa intelektualno razumevanje Budinog učenja nije bitno, suštinsko je unutrašnje prosvetljenje, koje po svemu sudeći odgovara ekstazi.

Za razumevanje budizma poučna je sledeća parabola: "Putnik obilazi pustinju. Kada naidje na drugog namernika kaže mu da umire od iscrpljenosti i žedji i da traži izvor. Ovaj mu pokaže put prema izvoru vode. To pokazivanje puta putniku ne utoljava žedj, niti mu smanjuje umor; on mora lično da stigne na izvor. Pustinja predstavlja rodjenje-i-smrt, prvi putnik je bilo koje živo biće, drugi putnik je Buda, a izvor je - nirvana".

6. Posle Budine smrti, njegovi sledbenici su se izdelili u veći broj frakcija, od kojih je svaka imala svoju interpretaciju Budinog učenja. Nakon 200 godina dve tradicije su se oformile (Hinajana i Mahajana), i ta podela je ostala do vremena današnjeg, premda i medju njima ima manjih raznih škola/sekti.

Starija tradicija (Hinajana, Put staraca, Teravada, Mali put) praktikuje se u Sri Lanki, Mianmaru, Tajlandu, Laosu i Kambodži. Njenbe pristalice se smatraju konzervativnim tumačima Budinog učenja.

Prema nekim tumačenjima razlike izmedju hinajane i mahajane velike su koliko i razlike izmedju katolicizma i protestantizma u hrišćanstvu. (Jedna od razlika izmedju te dve budističke škole jeste i to da, za razliku od Mahajane, Hinajana na Budu ne gleda kao na Boga, već kao na Velikog učitelja).

Sve budističke škole priznaju značaj bodisatvi - religijskih junaka poput Krišne i Rame u hinduizmu, koji od vernika samo traže da budu pobožni, što im može omogućiti da, uz ispoljavanje osećanja vere i privrženosti, omogući da odu u - raj. Mahajana je najdalje u tome otišla (po inicijalnom budizmu pojam raja nije ni postojao), te bodisatve uživaju svetačko poštovanje, a njihovi kipovi se nalaze u hramovima pored kipa Bude. Vernici im se klanjaju i upućuju molitve za pomoć i zaštitu.

6. Buda je živeo i propovedao skoro pedeset godina, ali za sobom nije ostavio pisane tekstove. Njegove originalne propovedi usmeno su prenošene s kolena na koleno i prvi put su zabeležene oko tri veka posle Budine smrti. Zbog toga, mnoge budističke knjige počinju rečima «Ovako sam čuo».

U Indiji, budizam je bio lokalna religija više od 200 godina posle smrti Bude. Za vreme kralja Ašoke, u III veku, budizam je počeo da se širi, najpre prema jugu (Sri Lanka), a zatim prema severu i istoku (Kina, Japan, Tajland, Kambodža i dr).

Hinduizam je budizam smatrao «svojom podvrstom», te budizam nije imao veće izglede da se širi. A kada je jedna muslimanska dinastija zavladala Indijom, budizam je bio proganjan, što je doprinelo da on naprosto nestane u zemlji svog postanka. Tako danas samo zanemarljiv postotak indijskog stanovništva ispoveda budizam (manje od 1 posto), dok budisti u nekim drugim azijskim zemljama čini veliku većinu. 

«Prema Budinom učenju, Bog i duša su dve velike praznoverice... Ako postoji Bog, kako propovedaju hinduisti, otkuda onda toliko bede u svetu? Bog je isto što i ja - rob zakona uzročnosti... Čovek je zavoleo boga i zaboravio svog brata čoveka. Ovo je bio prvi obrat ka drugom božanstvu - čoveku. Čovek je onaj koga treba voleti....».

Čedomil Veljačić, karakteriše Budino učenje kao isključivu analizu patnje i nezadovoljstva «zbog ontološke neautentičnosti čovekovog bića-u-svetu», te budizam vidi kao «arhajski prototip filozofije egzistencijalizma», uz navodjenje da su ga tako shvatali i A. Šopenhauer (Arthur Shoppenhauer) i F. Niče (Friedrich Neitzsche).

V. Djurant (Will Durant) s pravom primećuje da je budizma, kao i hrišćanstvo, zadobio svoje najveće pobede - van zemlje svog rodjenja. Medjutim, za razliku od hrišćanstva, zadobio ih ne ne prolivši ni kap krvi. (Borhes, takodje, piše: Na Istoku, čovek može da ispoveda čak i nekoliko vera istovremeno, a da one ne smetaju jedna drugoj. Verski ratovi, odnosno nametanje vere oružjem, svojstveni su judaizmu i njegovim ograncima - hrišćanstvu i islamu, koji su nasledili ovaj metod preobraćanja).

-------------------------------------- 

Da li vas (i koliko) zanima budizam? Ili konkretno neka od njegovih mnogih škola?

Blogokolegica Topcat prošli put reče da Amerikance sve više zanima tibetanski budizam (lamaizam).

Ili možda stara, duboka i složena, budistička filozofija "sveopšte praznine" (šunjatavada), kojom se bavio Nagardjuna, koji je živeo oko sedam vekova posle Bude, negde u II veku nove ere?

Ili možda tantrički budizam, koji se smatra jednim od najvećih "izvitoperavanja" inicijalnog budizma?

Ili zen?