SLUČAJ „TÁRSASÁG A SZABADSÁGJOGOKÉRT“

Autor: Rodoljub Šabić

Társaság a Szabadságjogokért je ime jednog mađarskog udruženja građana (Mađarski savez za građanske slobode). To ime zaslužuje da se pominje s poštovanjem, jer je reč o udruženju koje je pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu pokrenulo i nedavno uspešno okončalo spor protiv Mađarske države, zbog uskraćivanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. U svetu se o tome mnogo govorilo, kod nas nažalost ne, mada je reč o jednom od najkrupnijih rezultata u dosadašnjoj borbi za pravo na slobodan pristup informacijama.
Nije posebno bitno šta je bio predmet njihovog interesovanja (sadržina određenih podnesaka koje je u postupku pred mađarskim sudom koristio jedan član mađarskog Parlamenta). Nije posebno bitno ni to na šta se mađarska vlast pozivala uskraćujući pristup tim informacijama (privatnost ili tok postupka). Bitno je da je, prvi put do sada, Evropski sud za ljudska prava eksplicitno stao na stanovište da je pravo na slobodan pristup informacijama zajamčeno članom 10. Evropske Konvencije o ljudskim pravima.
U članu 10. Evropske konvencije, pored ostalog, stoji: „Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu mišljenja i slobodu primanja i prenošenja informacija i ideja, bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice..."
Citirane odredbe Konvencije poslužile su do sada bezbroj puta kao osnov za to da Evropski sud za ljudska prava uzme u zaštitu različite oblike slobode izražavanja i suprotstavi se njihovom nelegalnom i nelegitimnom ograničavanju. ali, nikada do sada Sud nije eksplicitno stao na stanovište da je pravo na pristup informacijama u posedu vlasti zaštićeno bilo kojom odredbom Konvencije. Na to, uostalom, u obrazloženju presude u ovom slučaju ukazuje i sam Sud. Podsećajući, na primer, na to da je u nekim ranijim odlukama stajao na stanovištu da je „teško izvesti iz Konvencije neko opšte pravo pristupa administrativnim podacima i dokumentima" (slučaj Luazo protiv Francuske), Sud dalje konstatuje da je u skorije vreme napredovao ka širem tumačenju pojma „sloboda da se primi informacija" i stoga ka priznavanju prava na pristup informacijama.
Ovakav stav Suda znači bar dve bitne stvari.
Prva je to da će Sud ubuduće pružati zaštitu i pravu na slobodan pristup informacijama. Građani, novinari, mediji i svi drugi dobiće, dakle, još jedan mehanizam zaštite svog prava da znaju šta i kako radi njihova vlast. Moći će, u slučaju da zaštitu od prava ne obezbede pred nacionalnim nadležnim organima (Poverenik za informacije i Vrhovni sud), zaštitu svog prava da traže i pred tako autoritativnom nadnacionalnom institucijom kakav je Evropski sud za ljudska prava.
Druga stvar je možda i važnija. Stav suda da se, na pravo na slobodan pristup informacijama odnosi gore citirani stav 1. člana 10. Evropske Konvencije o ljudskim pravima, podrazumeva da je ograničenje prava na slobodan pristup informacijama dopušteno i moguće samo pod uslovima iz stava 2. istog člana, koji predviđa: „Ostvarivanje ovih sloboda, budući da uključuje obaveze i odgovornosti, može podlegati takvim formalnostima, uslovima, ograničenjima ili sankcijama predviđenim zakonom i koje su neophodne u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, teritorijalnog integriteta ili javne sigurnosti, sprečavanju nereda ili zločina, zaštite zdravlja i morala, ugleda ili prava drugih, sprečavanju širenja poverljivih informacija ili u interesu očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva."
U skladu sa tim, domaće vlasti u svakoj državi mogu ograničavati ostvarivanje ovog prava samo pod pretpostavkom ispunjenja tri kumulativna uslova.
Prvo, da je to mešanje (u značenju „formalnost", „uslov", „ograničenje" ili „kazna") propisano zakonom.
Drugo, da to mešanje za cilj ima zaštitu jednog ili više interesa navedenih u stavu 2. Konvencije.
I treće, najvažnije - da je to mešanje neophodno u demokratskom društvu.
Slučaj Társaság a Szabadságjogokért bi morao mnoge u vlasti podsetiti na to koliko često se kod nas ograničavanje prava na slobodan pristup informacijama vrši, čak i bez i jednog od tri pomenuta uslova, a da o kumulativnom ispunjenju sva tri i ne govorimo. I bez toga, za takvo podsećanje razloga za to imaju više nego dovoljno.