Светска економска криза и студенти

iliti evo jednog teksta koji sam ne tako davno napisao za studentske novine gradjevinskog fakulteta...

Последњих неколико месеци слушамо много о светској економској кризи и њеном утицају. Слушамо о томе како се разни људи боре против нуспроизвода ове кризе, како стрепе за радна места, редовно пратећи извештаје о цени млека, хлеба и осталих основних животних намирница. И сви планирају чега ће се одрећи у наредној години.

Глобална економска криза, од милоште СЕКА, почела је септембра прошле године, упркос томе што су разни стручњаци најављивали проблеме на финансијском тржишту, пре свега САД-а, а затим и Европе. Криза пре свега захвата америчке банке, инвестиционе и хипотекарне компаније, а затим се шири преко океана, и захвата институције широм Европе. Узроцима кризе се углавном баве стручњаци, док се ‘’обични’’ грађани и медији, углавном баве њеним утицајем на њихов ‘’обичан’’ живот.

Економска криза највише погађа становништво са скромнијим примањима, па док родитељи имају све мање средстава за финансирање својих академаца, млади раде преко омладинских задруга не би ли допунили џепарац. Али проблем је, као што се може видети у понуди послова по задругама, што их је све мање.

Кредите, односно стипендије, Министарства просвете у висини од 5100 динара прима 17.500, односно 7.046 студената. С обзиром на то да су у последње време цене апсолутно свега, народски речено, ‘’скочиле’’, износ стипендије/кредита је смешан. Годинама се већ најављује њихово повећање, па су се тако студенти и ове године надали да ће тако бити. Сви су, жељно ишчекујући, рачунали колико би требало да добију ако примене ону формулу дом+превоз+храна и не знам шта се још додаје...
Да подсетим, месечна цена станарине у дому је, у зависноси од категорије, од 750 до 1.200 динара. За храну дневно треба издвојити 109, услуге прања веша су 110 динара, маркица за превоз кошта 966 динара…

Што се тиче џепарца и уџбеника онај који рачуна на ту стипендију може само да сања. Није онда ни чудо што студенти углавном уче из копија које коштају до 500 динара, уместо да купе уџбеник који кошта нпр 2000 динара.

Приватне фирме додељују стипендије које су често прилично високе. Али исто тако имају и високе услове које студенти треба да испуне, па њих могу да добију само најбољи студенти. Наравно под условом да не желе да оду ван земље чим заврше факултет јер такве стипендије обично подразумевају одређен број година рада фирми која их додељује.

Разни медији радили су бројне анкете на питања како се студенти боре против кризе. Већина ће ове године прескочити било какав вид одмора ако су уопште нешто и планирали, уместо одласка у кафиће радије се шетају, а ноћни изласци су све ређи.

Распитивао сам се да ли има неко ко уопште брине о стандарду студената. Тако сазнах да при министарству просвете постоји део који се бави ученичким и студентским стандардом, а на сајту министарства, између осталих, пише да су задужења тог одсека праћење стања буџета студената, рађење анализа, истраживања и томе слично… Колико људи зна да ово уопште постоји, вероватно се толико и ради.

Док је у Европи и Америци уобичајено да студенти бар једну годину студија проведу у иностранству, код нас то није обичај. Чак и сада, када су програми усклађени Болоњском декларацијом, јако мали број студената је спреман да на нпр мастер студије оде негде ван. Додајмо томе и податак да преко 80 одсто студената никада није отпутовало ван граница Србије.

На крају и да сумирамо... Стипендије/кредити које додељује министарство просвете су мале још одавно, јако мали број студената има могућност да путује, или је уопште икад негде и путовао. Услови за рад на факултетима нису адекватни, јер је новац који се издваја из буџета годинама у назад далеко испод просека с обзиром на земље у региону... Криза за студенте у Србији није почела у септембру, него много много раније...