Pariz u brojevima (9)

Petak - 9. dan

Bilo je verovatno neizbezno da posle razlicitih susreta sa pariskom kisom - pesnicka kisa, sarmantna kisa, kosmicki bljesak-prolazna kisa i sl. - stigne i ona prava. U petak ujutro je pogled u nebo pokazao invaziju oblaka koji drze do tradicije - padace kisa sve dok je njih na nebu, casna oblacna. Pocela je negde tokom noci, i trajace bar celog dana, nedelje, meseca... Sa kisom stojimo vrlo dobro, kod kuce u nasem gradu i klinka i ja volimo da izadjemo kad su ulice mokre i njen tihi zvucni zid utopi gradsku buku, ali nemamo obucu za kisu u Parizu. Kisobran imamo jedan, neveliki. Od sest pari obuce koje sam ponela na put, jedan jedini nije ni polovicno resenje. Sa klinkom je situacija jos gora. Njoj ce stopala biti mokra cim se spustimo na ulicu. Zrtve su cudna stvar u ljudskoj psihi - izabrala sam svoje omiljene sandale za sljapkanje po lokvama, ne bez logike i neophodnosti. Sve u svemu, nije se imalo kud, idemo u kupovinu. To je bio laksi deo odluke. Gde ici u kupovinu u nepoznatom gradu po tako specificne stvari, to je vec bilo teze. Tu smo se setile da nam je najbliza Rue de Rivoli sa onim omrazenim prodavnicama od pre neki dan, pa ce se valjda naci nesto iole pristojno. Ako nam to ne uspe...toliko daleko nisam htela da mislim. Izlazak na ulicu je bio lep, jer kisa se treba doziveti napolju, na ulicama, ili u prirodi, kad se svetlost spusta u proredjenim zracima izmedju vertikalnih linija vode i obasja narocitim efektom ceo mokar svet - svima jednako pod jednim nebom. Klinki sam se vec do ugla popela na glavu sa brigom oko mokrih nogu, i da se ne prehladi, i da ne staje u lokve, i... a dete je uzivalo kao da nam je kisa bila deo plana.

Nasle smo prvo kisobran, pa njoj patike, zatim i meni cipele, i sa svakim uspehom mi se raspolozenje vidno popravljalo. Ulice su bile podjednako pune ljudi kao i svakog dana. Nismo ni primetile kako nam je proslo prepodne. Verovatno zato sto sam se setila negde usput da je najbolji deo takvog jednog ili bilo kog iskustva - raditi sve zajedno, a bez zurbe. Vratile smo se kuci da ostavimo staru obucu, medju kojima moje propale omiljene sandale, pojele po salatu iz nase boulangerie za rucak i krenule svaka sa svojim kisobranom prema Notre Dame. Usput smo posmatrale manje i vece grupe turista kako se dovijaju da izbegnu kompletnu promocenost, i zakljucila sam da kisa zblizava ljude, ili bar mene njima. Uopste su turisti poprilicno izmucena vrsta. Obicno vuku na ledjima rance koji cak i kad imaju samo par stvari unutra verovatno posle vise sati teze kao betonske cigle iz mafijaskih filmova. Da ih bole noge, to je vec kodirano u samom nazivu ‘turisti'. Ako putuju u grupama, obicno moraju da trpe nekoga ko se stalno zali, ili nekog drugog ko generalise, a cesto oba tipa. Od sveznalica se nigde ne moze pobeci, ma kako pristupacan bio air travel. Obavezno ce ispasti glupi, ili jos gore, i to vise puta, a najgore ih ceka kad se vrate tamo odakle su dosli - po mandatu obaveznom za turiste morace da pricaju fenomenalne price o svemu sto su videli i kako im je bilo lepo, dok je svako putovanje u stvari putovanje u sebe, i slike iz aparata pokazuju ono sto se ne moze ispricati. Po tim merilima nas dve smo bile vrlo srecne; imale smo kisobrane i pristojne cipele, ja sam nosila minijaturnu tasnicu u kojoj je uvek nesto falilo ali nije bila teska, i obicno bi se brzo dogovorile oko resenja za vece i manje probleme. ‘Touristing' je povremeno bio ozbiljno naporan, ali mi smo se dosta dobro snalazile.

Ispred Notre Dame je uvek velika guzva. Stale smo u red i usle unutra sa stotinama drugih ljudi. Dvanaesti vek je vrlo dalek od sveta koji poznajemo, i uprkos uredno pribelezenim vremenima za nas u buducnosti, ova gradjevina kao i mnoge iz pre-industrijske proslosti je naprosto nestvarna. Po njoj su ispisane price skulpturama i rozetama, portalima, potpornim krilima koja bi podjednako mogla od nje da naprave vasionski brod za let ka Orionu, groteskni likovi strce kao osobenjacki detalji na njenoj kruni, ili upozorenje, tornjevi, i sveopsta carobnost je cine vrednom nepodeljenog obozavanja. Impresivna je iznutra, ali tamo se sve vrti oko Isusa, biskupa i strogih pravila, a spolja... spolja ona zasluzuje svoje ime. Notre Dame. Kakav fantastican, mazestican simbol zenskog prisustva.

Tokom duge istorije dozivela je da je revolucionarno-pomamljeni tipovi skrnave i nadmecu se ko ce u tome biti gori, i u tako je losem stanju u 19-om veku da se ozbiljno razmisljalo o njenom rusenju. Victor Hugo je napisao svoj roman ‘Zvonar Bogorodicine crkve' delom kao pokusaj da se probudi svest Parizana kakvo blago imaju u samom srcu grada, i kako je roman doziveo ogroman uspeh, verovatno je velikim delom zasluzan za pokretanje kampanje za restauraciju koja pocinje 1846. Proces je trajao 25 godina.  Zaista je neverovatno koliko toga visi o dobroj ili losoj volji pojedinaca, i uvek se iznova potvrdjuje ona stara sizifovska - besmisleno je gurati kamen uzbrdo, ne zbog gravitacije vec zbog ljudi. Ali neko mora.

Spreda je uvek najveca guzva, to je njeno zvanicno lice, ali kad se to zaobidje polako se stice utisak njene velicine i najlepsa je sa zadnje strane, gde je arhitektura istovremeno nesputana I strogo kontrolisana. Ta dva principa - nesputanost i kontrola - iako naizgled kontradiktorni jedan drugom su fundamentalni i u oblastima van arhitekture i umetnosti.   

Prelazimo pesacki most, i sada smo na manjem ostrvu, Île Saint Louis. Planski izgradjene rezidencije su sve iz 17-og veka, ulice su uske, tihe i pune antikvarnica, restorana, galerija - i svuda prodaju sladoled. Berthillon sladoled, cija kuca je locirana na ostrvu. Prodaje se na mnogim mestima po gradu I sire, ali na ovom ostrvu svi podrzavaju svoje. Sladoled je fantastican, i pravi se iskljucivo od prirodnih sastojaka. Svi ce za ovo ostrvo reci da je oaza usred grada. Jeste. Mir koji se ovde oseti je pravo uzivanje, i odjednom se pojavi svest da su nam uprkos posvecenom turistiranju dani bili poprilicno stresni. Atmosfera je prosto idilicna, i neopisivo je zadovoljstvo lutati bez cilja ili zurbe, ulaziti u sve sto je otvoreno da se vidi sta nude unutra, pa shvatiti da i oni koji borave unutra ilustruju taj isti mir i opustenost, nepripadanje haosu civilizacije vec samo civilizaciji u najboljem smislu. A imaju sve, od galerija i butika sa zanimljivim kreacijama, do gurmanskih radnji, cokoladnih artistickih galerija, radionica za nesto sa drvetom sto je izgledalo vrlo lepo, restorana koji odisu elegancijom i ljudi koji se uvek nasmese, pozele ‘bon jour'. Okolo protice Sena, mutna i zelena, i sve je sa druge strane, ove, ili one, svejedno, dovoljno smo daleko od svega. Sve vreme je padala kisa.

Pariz u brojevima (1)            Pariz u brojevima (2)           Pariz u brojevima (3)
Pariz u brojevima (4)            Pariz u brojevima (5)           Pariz u brojevima (6)
Pariz u brojevima (7)            Pariz u brojevima (8)