Istočnjačke religije, čemu? (III)

                            Duhovni preporod čovečanstva mora doći iz Azije, kolevke velikih religija sveta (Rabindranat Tagore, prvi azijski dobitnik Nobelove nagrade za književnost)

Sve je u čoveku. Ko spozna sebe, nadilazi patnju (Čandogja upanišada)

                      Walk together, speak in concord, let your minds comprehend alike, let your efforts be united, let your minds be united that we all may be happy (Rig Veda)

Vede i Upanišade, Mahabharata i Ramajana

Isidora Sekulić je negde zabeležila: «Ima čas kada čovek, poklopivši rukama oči, ugleda istinu. To je čas kad čovek razume Svete knjige sa Istoka. Poklapanje očiju je tada akt tajanstvenosti, simbol ostavljanja zabluda, i ulaženja u bitnost. To je čas kada je čovek nepogrešiv, kad bićem svojim misli i vidi».

Pod Svetim knjigama Istoka Isidora je podrazumevala Svete knjige hinduističke. One obuhvataju Vede i Upanišade, kao i još neke manje poznate tekstove.

Vede («Knjige znanja») jesu najstariji i najznačajniji indijski i indoevropski književni spomenici. Sadrže pesme, zavete, himne i magične formule koje se izgovaraju prilikom prinošenja žrtava bogovima. Računa se da su nastale u periodu izmedju 1500 i 800 godine pre nove ere. Ime dolazi od sankritskog korena vid- (koji se nalazi i u srpskoj reči «videti»), a značanje je uglavnom «znati». U njima su sadržani prvi tragovi indijske filozofije, traženje božanstava, čežnja za bogom i za spasenjem u njemu. Naziru se i prva razmišljanja o biću i ne-biću, o ograničenosti ljudskog duha, o zakonima svemirskih zbivanja. Javlja se misao o jedinstvenom izvoru celokupne stvarnosti, tako da sve što postoji nastalo je iz Brahmana, bića koje je u metafiizičkom smislu identično sa atmanom kao subjektivnom svešću u duhu svakog pojedinca. S tim u vezi, razvijena je teorija karme po kojoj moralna vrednost ljudskog delovanja odredjuje tok zbivanja u društvu i u prirodi. Ta teorija se tesno vezuje sa mokšom. Spasenje se nastoji postići verskim delovanjem i razmišljanjem.

Robindranat Tagore kaže da su Vede «poetski testament kolektivnog reagovanja na začudjenost i strahopoštovanje prema postojanju».

Vede, sastavljane tokom mnogih vekova, u obliku kako danas izgledaju sakupljene su negde na prelazu iz stare u novu eru. Smatra se da imaju «božansku prirodu» od najstarijih vremena, pa se pravovernost kod Hindusa ne meri toliko verovanjem u neko božanstvo, već obožavanjem Veda kao svetih knjiga himni, molitvi, obrazaca rituala, teoloških razmišljanja, filozofskih tumačenja i bajanja. Himne predstavljaju najviše domet dokle je vedska misao dostigla.

Postoje četiri vedske zbirke, od kojih je najznačajnija Rigveda. Nastala je pre Homerovih spevova, te se smatra najstarijim religijskim štivom na svetu. Čini je skup od 1.028 stihovanih himni upućenih bogovima, priredjenih u deset mandala (ciklusa). Sedam od njih pripisuju se jednom (nepoznatom) autoru, dok su preostale tri mandale verovantno sačinjene od strane raznih autora u nešto kasnijem periodu. Imena božanstava koja se pominju otkrivaju jezičke veze sa Grčkom, Rimom i Persijom. Većinu himni čine molitve za stado, žetvu i dugovečnost življenja, a samo manji deo je na nivou književnosti. Vil Djurant kaže «da su neke himne jednostavna i prirodna poezija, kao neoskrnavljen svet deteta  - u nekima se izražava čudjenje što belo mleko izlazi iz crvene krave, što se okean ne prepuni kad se tolike reke ulivaju u njega, što se sunce ne strmoglavi na zemlju kad zalazi i slično». (Evo dve trivijalnosti: U devetoj mandali uznosi se biljka soma, kojoj je dat status božanstva, pošto se iz nje dobijalo jako alkoholno piće koje se koristilo u žrtvenim obredima. A postoji i jedna himna koja je posvećena - kockanju, koje je i u to vreme bilo veoma popularno).

Najpoznatija vedska himna jeste «Himna stvaranja» u kojoj imamo pitanja: «Kako je stvarno sve nastalo? Šta je postojalo pre bića i ne-bića, pre nego što je bilo smrti ili besmrtnosti, dana i noći, tame i svetlosti? Ko to stvarno zna? Ko to može kazati»? U njoj ima mnogo apstrakcija, mada ona nesumnjivo predstavlja vrhunac vedske metafizičke misli («Kako je biće moglo da izidje iz ne-bića, pošto na početku nije postojalo ni ne-biće ni biće; nije postojala ni smrt ni ne-smrt; postojao je samo jedan princip nazvan Jedno; Jedno je disalo iz sopstvene životne snage, a nije imalo dah; ništa drugo nije postojalo; tama je skrivala tamu, ali je toplina porodila Jedno». Medjutim, očigledno je da se u njoj negira bogovima znanje o - činu stvaranja. Poručuje se da je tajna stvaranja nedokučiva - ni bogovi je ne mogu saopštiti, jer ni oni nisu bili prisutni u času stvaranja, i oni su stvoreni tek pošto je pojavni svet nastao «umnožavanjem Jednog u mnoštvo». Time se ruši svaka spoznaja o postanju kao delu bogova. Na taj način je započet panteistički monizam, koji je svojstven hinduizmu, a koje će posebno biti razradjivan kasnije, u Upanišadama.  

Iako je Rigveda najviše cenjena i obožavana medju Vedama, njena sadržina nije poznata većini vernika. Zapravo, od pobožnih Hindusa se ne traži niti očekuje da čitaju Vede, važno je da ih uvažavaju kao svete knjige, odnosno da ih - ne odbacuju.

Ostale Vede jesu Samaveda (o pesmama), Jadjurveda (o uputstvima za žrtvovanje) i Atharvaveda (o uputstvima za magiju i bajanje), i one su nastale nešto kasnije.

Kroz Svete knjige Vede može se pratiti nastajanje složene hinduističke religije (uključujući radjanje, odrastanje i umiranje bogova), verovanja od animizma do filozofskog panteizma, pa do jedinstvenog monizma. Stoga učeni ljudi u hinduizmu kažu da je sve u - nadahnutim i nepogrešivim Vedama.

Indijski pisac M. S. N. Menon tvrdi da su društva opisana od strane Homera i vedskih pesnika bila veoma slična. Takvi su bili i njihovi bogovi i boginje. Grci su spaljivali svoje mrtve kao što su činili i Hindusi. Dok su Grci Hindusima dali umetničku školu Gandharu - pre toga Hindusi nisu pravili kipove svojih bogova, Indija je Grčkoj dala svoju - filozofiju.

            Upanišade nisu dosledan religiozno-filozofski sistem, one su pre razmišljanja mnogih ljudi o suštini stvarnosti, o problemima života i smrti, o postanku sveta, svemiru, vezama izmedju čoveka i svemira, odnosu ljudi i bogova, besmrtnosti, pa i nemoći bogova. Bogovi se smatraju «samo bićima medju bićima» i irelevantnim za razrešenje čovekovog položaja u svemiru. Čovek je u središtu svih zbivanja, bogovi su u drugom planu, čak su ponegde predstavljeni kao sluge čoveka. U razmišljanjima se ukazuje i na nedovoljnu sposobnost čovekovog uma da sve shvati, jer se smatra da čovek nikada neće moći da shvati složenu beskonačnost i svemir, čiji je on samo maleni delić. U njima (veruje se da ih ima 108, premda se medju njima, po svom značaju, posebno izdvajaju samo 13) su sadržane i mnoge kontradiktornosti, od maštarija i prelepe poetičnosti do jednog od najdubljih umovanja u istoriji svetske filozofije.

            Upanišade predstavljaju, tvrde poznavaoci hinduizma, ne samo početak, već metafizički vrhunac indijske filozofske misli. U njima se, pored toga što je hinduizam politeistička religija, razvijan koncept jednog Vrhovnog bića (Brahman), kao i istraživanje prirode svega postojećeg.

            Čuveni upanišadski iskaz «Ni ovo, ni ono» (Neti, neti) označava neumitno saznanje «ni postojanja ni nepostojanja, ni jednog ni drugog, ni odsustva oba». Kada čovek to shvati, onda on, kao što sam već ranije pomenuo, «obožavajući božanstvo, postaje i sam božanstvo». To je poruka upanišadskog učenja.

            Brhadaranjaka upanišada upućuje čoveka da bude siguran u sebe: «Onoga ko zna ne obuzimaju misli - uradio sam dobro, uradio sam loše. On nadilazi obe. Ne uznemirava ga ono što je uradio, niti ono što nije uradio». A molitva za besmrtnošću ovako je definisana: «Iz ne-bića odvedi me u biće, iz mraka odvedi me u svetlo, iz smrti odvedi me u besmrtnost».

            Svami Vivekananda, velikih hinduistički mislilac s kraja XIX veka, kaže da se «već u Upanišadama nalazi uzvišeno učenje... da postoji samo jedno Sebe (atman, sopstvo), a ne mnogi; čovek je čoveku brat zato što su svi ljudi jedno biće; u Vedama je rečeno da čovek nije tek moj brat, nego da je on ja; povredjujući bilo koji deo svemira, povredjujem jedino sam sebe; ja sam svemir».

            Upanišade, od kojih su neke teističke a neke (većinom) panteističke, pokazuju da su drevni Indijci bili veoma skloni dubokim razmišljanjima, često apstraktnim, i da su pritom bili široko poetski raspoloženi. One su uzbudjivale mnoge evropske mislioce. Tako je filozof Arthur Šopenhauer ushićeno govorio: «U celom svetu ne postoji učenje toliko korisno i uzvišeno kao što je ono u Upanišadama; to je uteha mom životu, a biće uteha i mojoj smrti. Mnogi ih smatraju najzrelijom mudršću čovečanstva».

            Isidora Sekulić, pišući o Tagorinoj poeziji, ispisala je o Upanišadama poetične opaske. Ona smatra da su Upanišade, koje su ranije bile religija i filozofija, posle Tagore postale i - poezija. Zapravo, Isidora smatra da su Upanišade prema Vedama ono što je Novi zavet prema Starom zavetu u hrišćanstvu, jedan divan i dubok verski misticizam, bez trunke materijalističkog.

Razvitak religije u vedskom periodu naročito je prikazan u grandioznim književnim delima, drevnim epovima  «Mahabharati» i «Ramajani».

Tomislav Maretić (1854-1938, istaknuti filolog i prevodilac, koji se isticao kao «hrvatski Vukovac i mladogramatičar») ovako je pisao: «Medju indoevropskim narodima samo su tri koji su u vekovima pre Hrista razvili obilnu književnost i nastavili je dalje u potonja vremena. Ta su tri naroda: grčki, rimski i indijski. Obilna i znatna književnost tih triju naroda dokaz je i njihove velike kulture, do koje su se uspeli u ono staro vreme, dok su drugi indoevropski narodi čamili u varvarstvu ili u poluvarvarstvu. Za grčku i rimsku književnost svaki današnji obrazovani čovek u Evropi bar po onome što je o njima čitao ili čuo, znade, da su i velike i znatne, a o staroindijskoj književnosti ponajviše vrlo se malo zna, a vredno je i o njoj bar to znati da je i velika i znatna. Što se tiče njene veličine, imam reći da je veća nego i grčka i rimska književnost zajedno uzete, a što se tiče vrednosti, staroindijska književnost ne zaostaje ništa ili ne zaostaje mnogo, iza grčke i rimske. Staroindijska književnost  ima veliko mnoštvo dela i u poeziji i u prozi: u poeziji su obilno zastupane i epska i lirska i dramska, a i proza je bujno razvijena, i to ne samo beletristička, nego i poučna i naučna». (Maretić je preveo sa sanskrita i protumačio deo Mahabharate poznat kao «Pesma o kralju Nalu»).

«Mahabharata» (Veliki ep dinastije Bharata, odnosno Indije, koja sebe zove «Bharat»), sa oko 100.000 stihova, jeste najveća (ili bar jedna od najvećih)  poema na svetu. Sedam puta je veća od Homerovih epova Ilijade i Odiseje zajedno, a četiri puta duža je od Biblije. Njeno autorstvo se pripisuje mudracu Viasi. Nastala je negde oko 400. godine pre nove ere. To je masivan materijal o ratu dva ogranka iste kraljevske porodice, dve grupe rodjaka koji pretenduju na jedan presto (Pandave i Kaurave). Petorica braće Pandava, koji imaju zajedničku suprugu, lepoticu Draupadi (slučaj tzv. «bratske poliandrije»), posle mnogih peripetija, punih 13 godina lišeni su prava da se vrate u rodni kraj. Po povratku iz mučnog izgnanstva njima se ne daje obećani udeo u vlasti, pa je, i pored dugih pregovaranja, bratoubilački rat neizbežan. Sva severnoindijska plemena, vladari, ratnici, pa i bogovi i demoni, uzimaju učešća na jednoj ili na drugoj strani u bici sa mnogo hiljada učesnika, koja traje 18 dana (i koja se opisuje u punih pet od ukupno osamnaest knjiga). Pandave su asocirane s bogovima (iako i medju njima ima poročnih i zlih) a Kaurave (mada i medju njima ima dobrih) s demonima. U presudnom trenutku bog Krišna savetuje princa Ardjunu, vodju braće Pandava, da pristupi lukavstvu. Ardjuna teška srca pristaje, pa Pandave odnose pobedu, mada rat preživi samo sedam ratnika - Pandava. Tako su Pandave povratile carstvo, kojima će kasnije upravljati Ardjunini potomci.

Mahabharata je inicijalno bila svetovna saga o veličanju herojstva i kaste ratnika (kšatrije) uopšte, kao i o veličanju borbe izmedju dobra i zla, kakva tema se može naći u epovima mnogih drugih naroda. Medjutim, bramini (sveštenici) su joj vremenom dali novi izgled sa religijskim implikacijama, pojačavajući neke segmente svojim vidjenjima, kako filozofskim tako i drugim (o zakonima kasti, o ženidbi, nasledju, pogrebnim ritualima i slično). Tako je, zahvaljujući njima u spev ubačen i poduži umetak poznat kao «Bhagavad-Gita».

Bhagavad-Gita (Pesma Gospodnja) jeste, dakle, deo Mahabharate, i važi za jedno od najpoznatijih svetskih dela. Hindusi kažu da «ako se Upanišade mogu uporediti sa kravama, onda je Gita njihovo mleko» (If the Upanishads can be compared to the cow, the Gita is their milk). Neki je smatraju "petom Vedom". Pisana je u obliku dijaloga izmedju princa Ardjune i boga Krišne. Zbunjeni Ardjuna je na čelu vojske i obuzet je miroljubivim ustručavanjem i dilemom šta da radi kada se suoči s mogućnošću da poubija svoje rodjake u neprijateljskoj vojsci, a Krišna je prerušen u vozača njegovih bojnih kola. Filozofski se raspravlja o životu, o najbitnijim pitanjima pojedinca i društva. Krišnini saveti Ardjuni predstavljaju mešavinu svih mogućih gledišta koja postoje unutar hinduizma, čiji je smisao jedan: čovek mora da živi život koji mu je dosudjen, treba da vrši svoju dužnost shodno svojoj klasnoj pripadnosti i svom životnom dobu. Ardjuna se upozorava da bi svojim nedelanjem izazvao «sveopštu pometnju», jer «neaktivnost ne vodi savršenstvu, svako je osudjen na akciju.... jer je aktivnost iznad neaktivnosti». A polazeći od stanovišta da je bitak večan i neuništiv, Krišna kaže: «Ako ubica misli da ubija, a ubijeni da je ubijen, obojica su u neznanju; niti ko ubija, niti je ko ubijen». Nije uobičajeno u spisima drugih religija da čovek zagovara potrebu pridržavanja moralnih normi a da Bog zagovara rat i ubijanje i nagoni kolebljivog čoveka da krene u akciju pod izgovorom da «na kraju krajeva samo telo biva ubijeno, a duša ostaje», odnosno da je «život neuništiv, a individualnost nerealna». Stoga se čitalac može osetiti zbunjenim, naročito ako dolazi iz područja bilbijskih religija, premda se nikakvo ubijanje ne toleriše ni u ostalim indijskim religijama, pa ni u samom hinduizmu. Medjutim, kod ljudi koji su upućeni u kompleksnost hinduističkih učenja ima mišljenja da se u delu uopšte ne daje religiozno opravdanje rata i nasilja. (Mahatma Gandi  se posebno bavio tim pitanjem, pa je govorio: «Ja Giti pripisujem značenje potpuno različito od onoga koje joj se redovno pridaje. Ja je ne smatram ni opisom ni podsticanjem na rat... Ona se odnosi na večni dvoboj dobra i zla u ljudskoj duši»). Dalje, ima mesta na kojima se Krišna nedvosmisleno ponaša kako dolikuje jednom Bogu, kao kada kaže: «Čim vrlina slabi, a porok jača, ja sebe iznova stvaram i javljam se opet, od veka do veka, zarad očuvanja pravednih, uništenja grešnih i uspostavljanja vrline».   

Takodje, u Bhagavad-Giti se razmatra i pitanje znanja i neznanja, što je česta tema u indijskim svetim knjigama. Tako se kaže: «Kada neko vidi večnost u prolaznim stvarima i beskonačnost u konačnim stvarima, onda on ima čisto saznanje. Ali, ako neko vidi samo raznolikost stvari, sa njihovim podelama i ograničenjima, onda on ima nečisto saznanje. A ako neko sebično vidi stvari kao da su one, sve, nezavisno od Jednog i mnoštva, onda je on u tami neznanja».

Bhagavad-Gita, koju mnogi smatraju «nacionalnim jevandjeljem hinduizma», pokušava izmiriti mnoga nepomirljiva religijska gledišta, što nije lako razumljivo. Medjutim, ona nesumnjivo predstavlja najpoznatiju i najcenjeniju indijsku pobožnu knjigu, te je dobro poznata izvan Indije (na Zapadu). Mnogi u njenoj zbunjujućoj ali simpatičnoj mešavini brojnih protivurečnosti vide pravi odraz hinduizma kao celine.

Ramajana je u pogledu dužine četiri puta kraća od Mahabharate (sadrži oko 24.000 deseteraca), ali je popularna gotovo koliko i Bhagavad-Gita. Njen autor je bio mudrac Valmiki. Princa Ramu, naslednika prestola, krase lepota i pamet. U dvoboju s najsnažnijim mladićima stekao je ruku lepotice i princeze Site. Medjutim, mlada žena ostarelog Raminog oca naterala je svog muža da promeni prvobitnu odluku i za naslednika odredi njenog sina Bharatu, a ne Ramu. Ogorčen, Rama sa Sitom i svojim omiljenim bratom Lakšmanom napušta očev dom i odlazi u šumu. Njegov otac umire od tuge za njim. Bharata ne sme da prihvati krunu i presto, te moli Ramu da se vrati, ali je ovaj neumoljiv, jer otac nije, pre smrti, izmenio svoju odluku. A u šumi gde žive Rama, Sita i Lakšman javlja se demonska lepotica i trudi se da zavede lepog Ramu. Ona u tome ne uspeva, pa u gnevu poziva svog brata Ravanu da se osveti Rami. Stoga demon Ravana, poznat po tome što muči ljude i bogove, otima i odvodi Situ. Sita čvrsto odbacuje Ravanu u njegovom nastojanju da je osvoji. Rama i Lakšman polaze u potragu za njom, njima u tome pomažu životinje i duhovi, a najviše Hanuman, sin majmunice i boga vetra. Najveći deo epa zauzima Ramin pohod na ostrvo Lanku gde živi Ravana. Posle mnogo teškoća i peripetija, Rama nalazi i ubija Ravanu, i ponovo dobija Situ. Zatim se vraća u svoje carstvo i Bharata mu predaje presto.

Medjutim, tu nastaju novi problemi u vezi sa Sitom. Da bi otklonila sumnje naroda da je bila neverna svom mužu dok je bila u zarobljeništvu kod Ravane, Sita se javno samospaljuje, ali je plamen ne sagoreva, što je dokaz njene nevinosti. Kako narod i dalje sumnja u njenu vernost, «jer nju su bar dodirivale demonske ruke», ona je primorana da napusti Ramu. U odvojenosti, ona radja sinove-blizance. Kako narod i dalje traži dokaze njene nevinosti, Sita se, slomljenog srca zbog sumnji kojima je izložena, kune po ko zna koji put da je bila i ostala verna, i traži smrt («Ako istinski svom mužu sam dokazala da sam odana žena, majko Zemljo, oslobodi me bremena ovoga života»), kao nagradu za svoju vernost pred svim iskušenjima. Zemlja se onda otvara, i u znak potvrdjivanja njene zakletve, proguta je zauvek. Rama ostaje sam i do kraja života pati za Sitom.

Rama je u epu prikazan kao plemenit princ, junak, vešt vladar i suprug koji ume da voli. Sita je oličenje ženske vernosti, ljubavi i plemenitosti, što je obrazac koji prati svaka indijska žena. Njeno stradanje je simbolično, smatra se da je čestitost žene toliko sveta da samo smrt može da spere sumnju. Reči odane i pokorne supruge Site vekovima i vekovima ponavljaju i memorišu sve Hinduskinje-neveste: «Kola i konji i pozlaćena palata ništa ne vrede u životu žene; milija je njenog muža senka ženi koja voli i koja je voljena». I mada je smrt Site uništila sreću Rame, cela epska priča se ne smatra - tragedijom. Snage dobra trijumfuju nad zlim, Rama je uspeo da povrati presto koji mu pripada, njegovi sinovi će ga naslediti. A ni sudbina Site se ne smatra tragičnom, ona je volela svog muža, prošla kroz mnoge peripetije s njim, sačuvala mu vernost, rodila mu decu...  Tako je u Rami i Siti oslikan nacionalni duh Indijaca, njihov sistem etičkih i kulturnih vrednosti. I danas se svake godine u čast Rame prave festivalske svečanosti (Ram-lil), kada se, uz pevanje i igranje, dramski izvode delovi Ramajane. Taj ep je danas glavno sredstvo za širenje hinduističke etike medju Hindusima.

Svami Vivekananda, koji je mnogo učinio da se drevni hinduizam oživi u modernoj Indiji, za Ramajanu je rekao: «Rama, kakvog nam ga je predstavio mudrac Valmiki, jeste drevni idol iz herojskih vremena, oličenje istine i moralnosti, idealan sin i idealan suprug i, iznad svega, idealan kralj. Pored toga, nema čistijeg, lepšeg i jednostavnijeg  jezika od onog kojim nam je veliki pesnik predstavio život Ramin».

Bog Višnu jeste centralna figura u oba epa, u jednom kao inkarnacija Krišne, u drugom kao inkarnacija Rame, a bog Šiva i druga božanstva javljaju se povremeno, ali odvojena. Mnogi smatraju da su u epovima odnosi izmedju bogova i ljudi lišeni svake mistike, oni su humanizovani do krajnje konkretnosti.

Drevni epovi Mahabharata i Ramajana po prvi put pokazuju da bogovi mogu imati ljudske inkarnacije, koja ideja se ne javlja u Upanišadama i drugim svetim knjigama.

Mahabharata i Ramajana, dva epa koji u svojim celovitostima sadrže sveukupno poimanje hinduizma, nalikuju, dakle, Homerovim spevovima. One su «narodske Biblije» za Hinduse, tako da mnogi znaju napamet stihove i čitave pasuse iz njih. I danas postoje narodni pesnici koji u dugim večerima, po selima i manjim zajednicama, pevaju delove iz ovih epova okupljenima, što se uvek sluša s velikom pažnjom. Epovi su vršili ogroman uticaj na sva pokolenja Hindusa, na njihove etičke norme i ideale, vaspitavajući njihova osećanja i formirajući njihove predstave o bogovima, demonima, herojima, o dobru i zlu, o životu i smrti, o bračnoj vernosti, o svemiru i dr.

(Napomena: Nažalost, zbog preopširnosti materije u pitanju, nisam u mogućnosti da ovom prilikom posebno izlažem osnove hinduističkog mislilaštva, odnosno filozofske škole samkhju, jogu i vedantu, kao ni tantrizam i još neke hinduističke osobenosti. Stoga, ovim pisanjem danas završavam temu hinduizma, najstarije organizovane religije na svetu, koja, sa oko 840 miliona vernika, drži treće mesto medju velikim svetskim religijama - posle hiršćanstva i islama).