70 dinara za jedan evro i dobro sam prosla...

Na izlasku, tamo gde su "dolasci", kako su me šacnuli s torbom, tako krenuše da pljušte ponude taksi vozača.

"Samo 10 evra po osobi, jeftino", kažu majstori i još "udružite se sa još par putnika, nema jeftinije".

Kažem "hvala najlepše", ne treba.

"Ma otiš'o autobus, hajde, samo 10 evra, imam ovde već par putnika», ubeđuje me jedan.

«Ma, okrenuću ja beogradski taksi, vozi za 900 dinara do grada, pun taksi», kažem i okrećem sa mobilnog telefona broj 9801.

«Nema to», odseče mi jedan najuporniji.

«Ma ima», smejem se, «iz Beograda sam, znam», kažem čoveku, čisto da ne gubi vreme na mene.

Okrećem broj i dobijem operaterku. Pitam, jel može jedno vozilo do aerodroma, do Tašmajdana idem, kaže - može. Al pita me gde sam. Kažem, pa na aerodromu, tamo gde su «dolasci». Kaže, jao, molim vas pomerite se na izlaz «odlasci», mi ne smemo da stanemo gde su «dolasci».

Kažem, kako bre ne smete da stanete, samo bre na sekundicu, da uđem ko munja, imam mikro torbu.

Kaže, ne ne, ne sme, juri nas policija, pomerite se molim vas tamo gde su «odlasci».

Šta ću, krenem na drugi izlaz. Za mnom krene i neki gospodin, sleteo iz Španije, kaže, jel mogu i ja sa vama, po pet evra, delimo, slušao šta pričam.

Kažem, može naravno i mislim se, kakav je bre to taksi aerodromski monopol. Mislim, znam ja šta je monopol, al mi nije jasno da ga štiti policija.

I tako, taksi me odveze za pet evra do kuće, jer sam delila s Špancem, platim, izađem. Ispred zgrade shvatim da mi ispao mobilni, pa ne mogu zvrcnem dete da mi otključa.

Mozgam gde li je mogao da iscuri i pokapiram da je verovatno ostao u taksiju, ispao mi iz džepa.

Zviždim komšiji u prizemlju, objasnim situaciju. Komšija me zove na taj iscureli izgubljeni telefon, dugo zvoni. Javlja se taksista, već odmakao, ihaj, na drugom kraju grada. Kaže, izvinite, jedva ga nađoj, pao ispod sedišta, naravno da se sećam gospođe, evo sad ću ja za 20 minuta da dođem do Dadova i donesem telefon.

I dođe čovek i donese mi telefon, mislim, hvala mu, baš mi je učinio, imam brdo tetefona upisanih a i volim taj telefon, jel.

Dok sam ga čekala svrnem u menjačnicu da zamenim 10 evra u kovanicama, jer nemam ni dinara.
Ako je nekad važilo ono, «šta radi Srbin kad nema ni dinara, ode i promeni 100 evra», danas važi isto to, samo promeni 10. Mislim, lako je, menjačnica ima više nego prodavnica cipela i parfema u Beogradu, a svi zanmo koliko pa tih ima. Hoću da kažem, na svakom ćošku. Ja ih selektujem i prema imenima. Sviđaju mi se «trange frange», «pirana», ulazim i kod «dona» i «kuma», al mi je omiljena menjačnica «švorc». Zbog imena, naravno.

Uđem, pitam, jel mogu promenim 10 evra, u kovanicama. Izbrojim pet kovanica, po dva evra.

«Može», kaže menjač, «al samo da znate kurs za evre u kovanicama je 70 dinara».

Mislim, svejedno je meni 70 ili 90, sitna kinta, al mi nije jasno, zar kurs nije jedinstven i ko ga propisuje, pa pitam:

«Kako bre, 70 dinara za jedan evro.»

Kaže menjač, «pa to samo za kovanice» i još mi reče da mi čini uslugu jer evri u metalu nikom ne trebaju.

Što jes' jes', učinio mi je, mogla sam u pekaru, da kupim hleb s maslinama, a i cigarete.