Sveto mesto

 

Sve ovo liči na još jednu u nizu priča o pokidanim nitima i izgubljenim podsetnicima na prošla vremena i ljude. Sve, osim jednog detalja koji celoj priči dodaje neobičan sloj univerzalne ljudske vere i povezanosti.

 

Од аутобуске станице у подножју брда до Природно-математичког Факултета на врху води стаза прошарана степеницама и делимично осенчена дрвећем. Студентима прве године се чини стрмија и дужа него што јесте, док они из виших година лете по њој без задиханости. Пошто је факултет прилично изолован на врху, студенти понекад имају потребе за силажењем и пењањем уз стазу и неколико пута дневно - да оду до копирнице, да купе испитне пријаве, цигарете, ... Ова двосмерна река студената се, негде око половине стазе, готово саплиће о остатке мале грађевине чији су темељи и под, у промеру од свега неколико корака, тик уз стазу. Осим тог темеља и пода, од грађевине није остало ништа. Огромна већина студената нема никакву представу о којој и каквој грађевини је реч. Током времена се толико навикну на исту, да се, када их неколико година после факултета приупитате о њој, са тешкоћом сете и да постоји.

До педестих година двадесетог века опстајало је на падинама брежуљка турско гробље. Најзначајнији споменик на гробљу је било турбе о чијим остацима говоримо. Ретко понеки студент ће знати да је то турбе Гази Бабе, по којем су и брежуљак, и место, и данашња скопска општина, добили име, и ништа даље од тога.

У историјским списима Гази Баба се може наћи под именом Ашик Челеби, песник, преводилац, хроничар уметности, и кадија у скопском округу. Рођен је 1519 у Призрену, а умро 1572 у Скопљу. Део његове поезије је посвећен Мехмед Паши Соколовићу, углавном је преводио са арапског, а његов биографски речник отоманских поета и поезије је вероватно најзначајнији и најпоузданији извор у свету на ову тему из XVI века.

Поштовање које је задобио међу суграђанима је потврђено изградњом турбета у његову част. Ово турбе је изгорело у пожару у XIX веку, после чега је изграђено ново, осмоугаоног облика и висине од око осам метара. Негде до 1955 турско гробље које је окруживало турбе је уништено, а само турбе је опстало до земљотреса у 1963 у коме је срушено до темеља. Нити влада Македоније, нити турска заједница у Македонији нису смогли снаге и воље да обнове овај споменик. Наравно, може се рећи да је део разлога политичке природе, али је и тачно да је део разлога и у објективним приоритетима, јер су током земљотреса изгубљени и значајнији објекти и споменици, од којих су неки обновљени.

Све ово личи на још једну у низу прича о покиданим нитима и изгубљеним подсетницима на прошла времена и људе. Све, осим једног детаља који целој причи додаје необичан слој универзалне људске вере и повезаности.

Остаци воска и поцрнели темељи сведоче о небројеним запаљеним свећама. Понекад се око темеља могу видети и делови остављене дечје одеће. Наиме, током времена је ово постало свето место на које жене које желе да роде а не могу, долазе, пале свеће, и помоле се. Долазе саме, без мушкараца, веома рано, док још нема никога по стази.

Постоје писани трагови о веровању у чудотврорност и светост овог места међу турским женама пре Другог Светског Рата, док је и турбе, а и цело гробље, било још увек очувано. Али данас ово ходочашће није ограничено на Туркиње. Долазе Албанке, Македонке, Ромкиње, Српкиње, … Долазе подједнако и муслиманке и хришћанке, пале свеће и једне и друге (!), помоле се или само тешко оћуте. Погледају ли се у очи кад се сретну, стисну ли руку једна другој, проговоре ли реч утехе и охрабрења? Дођу ли понекад и оне којима се већ посрећило да се помоле за друге? Јесу ли оне те које остављају оне дечје стварчице или су то ипак оне које још увек гаје наду? 

Загрижени атеисти, као и загрижени верници обе вере, се ужасавају и подсмевају, свако из свог ускогрудог угла контролора туђих живота, на ову појаву.

А ко зна, можда, и без икаквих чуда, није за подсмех? Можда ови празни темељи ипак нешто подупиру? Можда је баш овакво, ако не баш ово, место неопходно? Тихо место које је увек и свима доступно, без икаквих захтева, рокова, услова, надокнаде, …

Место где жене, с јутарњим сунцем на лицу, налазе наду и снагу за још један покушај, за још једну посету лекару, за још једну процедуру, … за обнављање своје решености и охрабрење за даље кораке.  

За враћање себе у свој центар, за медитацију уз песму птица, за оптимизам и равнотежу.

На жалост, неким женама никад и ништа неће помоћи. Па ипак, њима ово место можда служи за спој са сестрама у чежњи, за задњу сузу, за смирај и опроштај од сна.

И без икаквих чуда, можда су сама универзалност и количина љубави и наде којом, у свом исконском разумевању живота, жене исијавају на овом месту управо оно што њега чини светим и кроз ту љубав су ове жене, разних вера и народа, мудрије и делотворније од свих острашћених, подсмешљивих и бескорисних тумача и зналаца. 

======

Кажи кажи либе Стано