Ponosna sam što sam JA

Vidim na blogu krenuo serijal ponosa, pa reko‘ mogla sam i ja malo o ponosu.

Svesna sam činjenice da moj nastup iritira mnoge, ali isto tako znam da svojim nastupom nikoga ne vredjam, eventualno štetim liku i delu edi-va i što bi to onda nekome smetalo?

Sad da krenem polako da nabrajam zašto sam ponosna što sam Ja. S obzirom na život koji mi je više bio maćeha nego majka, ponosna sam jer sam mogla da ispadnem ogorčena, očajna, mrzovoljna - psihosomatskim uticajima na rad i funkciju oragana - smetena ličnost ... ali nekako sam ispala "normalna" - navodnici su svesno stavljeni zbog svih koji pojam normalnosti drugačije definišu ili kategorišu.

Proteklih godinu i nešto dana moga života su bili delimično holivudski scenario. Tome je predhodio period u kome su se dešavale stvari koje ni dan danas ne umem da definišem, jer graniče na parapsihologiju, i ne bih da vas smaram detaljima jer ne želim da zvuči patetično - recimo da sam izvojevala toliko malih pobeda i potrošila na iste mnogo energije, i dobro je da se i dalje zdravo smejem, a još je bolje da u periodu kada mi je zaista bilo najteže, ovde na blogu nisam lečila svoje nezadovoljstvo i frustracije, već se trudila da se opustim i zavitlavam koliko je to bilo moguće, sa svima onima koji su to na pravilan način kapirali.

Delila sam i trenutke kada sam se osećala loše, trenutke slabosti - da, i ja sam živo biće i umem da zaplačem. Slaba sam na nepravdu, jad, bedu i ovaj naopaki svet. Jaka sam na napade, ili pokušaje demontiranja lažima i provokacijama.

Ovaj blog nije regrutacija, u smislu: recite mi podržavate li me ili ne, volite li me ili ne ... ne zanima me ko me voli, jer je to svakako prejaka reč. Meni je bitno da znam da me vole oni do kojih je meni najviše stalo, a to je moja princeza, to su moji roditelji & last but not least - moji prijatelji.

U životu, kao i ovde na blogu, mi je običaj da stvari nazovem pravim imenom. Bez obzira na to kome se obraćam. Otac i majka su mi često prebacivali moj dug i bezobrazan jezik, u medjuvremenu su ga prihvatili jer su shvatili da sam to JA i da bez obzira na to da li mi je neko član familije ili prijatelj, kažem kako zaista mislim; trudeći se naravno da ne uvredim, što nije uvek jednostavno, ali je svakako iskrenije i više prijateljski od madjarskog osmeha, potvrdnog klimanja glavom iza koga se krije neiskrenost i po meni, nezainteresovanost.

Setih se srednjoškolskih dana, kako nas je jednom prilikom profesorka engleskog nazvala debilima, dodavši da gori razred nikada nije imala. Svi su ćutali, samo sam ja ustala i rekla da goreg profesora nikada nismo imali. Zvonilo je, ona je pokupila svoje stvari i izašla iz učionice, a mene su svi pogledali i neko je rekao: "E, sad si ga najebala". Naprotiv, ta moja izjava ni malo nije uticala na moju ocenu jer na svu sreću i dalje ima ljudi koji više cene iskrenost od dupeuvlake. Dok je takvih još na ovoj planeti, ja neću izgubiti nadu u bolji svet.

Zatvoriću blog za komentarisanje jer ne želim da se iko oseti priomoranim da me tapše po virtuAlnom ramenu, piše mi hvalospeve, kači pesmice ili komentare iz kojih moram da čitam izmedju redova. Nemam vremena ni kaloririja i ponavljam: Znam kako misle pojedini i to je ok, a isto tako znam kako misle oni koji me kapiraju i to je isto ok. Ni manje ni više ...