Prvi post : ) : Vazdusna opasnost

Secam se da uopste nisam znao da treba da bude bombardovanja. Nisam nesto gledao TV (vesti u svakom slucaju nisam), a moji nisu pricali o tome. Pocetak bombardovanja je bilo totalno iznenadjenje za mene. Imao sam 10 godina.

Bilo je oko 19 casova ako se ne varam, u gostima su nam sestra i zet. Sedeli smo na okupu, pricali. Tada sam osetio potres... Nisam bio siguran jel bilo stvarno. Niko drugi nije reagovao, uneli se u razgovor. Onda jos jedan. Bio sam siguran da je taj stvaran. Ostali opet nisu reagovali, nisu primetili. Osecao sam uzbudjenje, mislio sam da je neki slabiji zemljotres. Pre toga su bili neki zemljotresi u toku noci, koje nisam osetio jer sam imao cvrst san (sto vise nije slucaj, sad se budim i na sustanje). O njima su pricali mama, tata i neki drugovi iz razreda, kako su ih ti potresi probudili i kako se sve mrdalo. Mislio sam, konacno da i ja dozivim zemljotres. Onda je dosao i treci potres. Opet niko nije primetio, pa sam im skrenuo paznju na to. Svi su ucutali. Odjednom bez glasa. Potres. Jos jedan. svi cute. I onda krece sirena. Nalazila se u nasem ulazu, pored naseg stana. Taj zvuk nakon tisine, jos glasniji nego sto jeste.

Tad sam shvatio. Probudilo se jedno od par secanja iz Bosne. Dobro sam pamtio zvuk za vazdusnu opasnost. Secao sam se dve prilike. Oba puta smo bezali u podrum. Poceo sam da placem jer sam znao da je to znacilo rat. Nisam znao ni ko nas napada, ni zasto, samo sam se pitao zasto nismo otisli u Australiju zajedno sa kumom.

Otisli smo u podrum, poneli smo cebad i Riziko. Dole smo se sreli sa komsijama. Nakon desetak minuta, dosao je covek da nas odvede u lokalno skloniste. U skloniste smo samo provirili. Bilo je prepuno, a svi ljudi uplakani i panicni. Moji su brzo zakljucili da ne zele da budemo u takvoj atmosferi i sa komsinicom bakom vratili se u nas podrum. Tata je otisao sa jos nekim ljudima da pomogne u razmestanju. Isto kao u Bosni, nije bio tu. Rezervni kapetan.

Sestra i zet su otisli kuci. Igrao sam Riziko sa bratom, mamom i komsinicom. Brat je situaciju bolje podneo, uopste nije ni reagovao. Prepirali smo se oko pravila igranja: da li sme jedan ili vise napada? Oko pravila Rizika se uvek svadjalo, koje god drustvo da je igralo. Kad se tata vratio, otisli smo nazad u stan. Razlog: Zivimo u prizemlju, daleko od bilo koje bitne mete. Ako namerno budu gadjali zgradu, svejedno je, stradati od udara ili biti zatrpan u podrumu. O odlasku u skloniste nije bilo ni govora, mentalno zdravlje je ipak bilo na prvom mestu.

U tom bombardovanju smo vec bili veterani. Jedan rat uspesno preziveli. Bez gubitaka u porodici. Dobro, izgubili smo stan i auto, kristal, sve se to otplakalo i nastavilo sa zivotom. Samo se izgubljene slike nisu mogle preboleti. Uspomene do '89 su nestale. I mama i tata su se sto puta pitali kako nisu uspeli naci te slike kad smo bezali. Optimisli, opet su bili zadovoljni sto su spasili slike mog brata i mene dok smo bili bebe. U Srbiju smo dosli u tudjim kolima, mama, brat i ja. Tata je ostao na ratistu. Imali smo 600 maraka i jednu torbu odece. Dosli smo u Novi Sad, sto da ne, dobar koliko i drugi gradovi. Iznajmili namesten jednosoban stan na Novom naselju, stara zgrada. 200 maraka mesecno. Majka bi spremila dorucak, sela s nama, gledala nas, brata i mene, i svako jutro bi joj krenule suze. Odmah bi otisla do kupatila, da se sakrije da ne vidimo da place. Onda se vracala i sklanjala dorucak nikad ne jeduci. Sa padom Petrovca, stize i otac. Farmerice, kosulja, jakna iz Italije i reebok duboke bele patike kupljene u Londonu par godina ranije. To je imao na sebi i nista vise. A smeje se, ne moze prestati. Smeje se i mama, kaze "Stigao si". "Jesam". Krenuli ponovo. Zajedno i sa osmehom. Sa 45 godina krecu od nule.

Kupili smo stan. Sedeli na terasi u sumrak, srecni sto konacno imamo nesto svoje. Nismo vise podstanari, opet na svome. Sad smo na Telepu. Brat i ja odlazimo na Naselje zbog drustva, odlicno smo se uklopili. Drugari su nas malo ismevali zbog ijekavice na pocetku. Oni nisu znali sta su hlace, a mi nismo znali sta su pantalone, sta su ladice, a sta fijoke. Kupili smo foto-aparat i pravimo nove uspomene.

Sa odraslima je bilo gore. Sa novim mestom dobio sam i nove bolesti. Upala pluca i bronhitis su postali normalni, moji saputnici. Zato sam cesto odlazio kod doktora. U domu zdravlja bi se uvek nasla neka zena da pljuje po izbeglicama. Tako sam brzo naucio da pricam ekavicom, da sakrijem poreklo od brace Srba. Ijekavica je ostala rezervisana samo za porodicu. Tako je ostalo i do danas. Kako udjem u kucu ijekavica se spontano nametne. Krv je to valjda.

6 meseci nakon kupovine stana pocinje bombardovanje. Opet rat. Gde sad ici? Taman smo se skucili. Nakon nekog vremena odlazimo Stefan i ja u Bosnu kod tetke, roditelji ostaju. Opet cekamo sta ce biti. Jos jednom izbeglice? "Drugi put je lakse. Probili smo led" kaze majka sa osmehom. Vraga je lakse, al da se ne smejes svojoj nesreci mozes se odmah sahraniti. Ostali smo u Srbiji i jos se smejemo.