Kako obecah tako i ispunih (X deo)

Ponovo sam ispred hrama.
Svetlo dana i ja u njemu. Zagor dece i roditelja, ljudi koji su dosli da deo dana provedu ovde, u ovoj maloj oazi mira, zasticeni od zahuktalog i zabrevtalog zivljenja grada.

Pogled mi privlace kapi vode, koje kao da se jure, iskacu visoko iz fontane i sjaje kao dragulji, obasjane suncem.

Oko fontane zelenilo i bokori sarenog cveca.

Zemlja i njeni plodovi, voda i njena svezina, ljudi i njihova deca, poneki pas i sunce i bozji hram, iznad njih. Sve je ovo zivot Boze i ti, u svemu ovome.

Posmatram svoje tetke u celoj ovoj prici, kako sede na klupi i uzivaju. Pozelim da ovekovecim sve ovo i fotografisem, pa vadim telefon i.... gotovo.

- Sve je ovekoveceno - pomislam zadovoljno.

Dali?

Sednem pokraj njih uz osmeh pa i ja cutim zadovoljno. Uzivam.

Pogled mi luta po svemu . Posmatram jednu malu nasmejanu bebu i predpostavljam, njenu mamu, kako je hrani. Sigurno joj je mama, jer samo mama zna tako da hrani .

Na susednoj klupi, mali nestasni decko i opet predpostavljam mama, koja mu pazljivo brise, male rukice i ljubi ga. On je gleda, onako ispod oka, kroz plavi cuperak, nezadovoljan sto ga je prekinula u trci za loptom. Nestrpljivo cupka nozicama u ocekivanju trenutka, kada ce opet da potrci. Svetle okice i napucena mala usta, mali nosic, plave lokne i kasalj , cudan za ovako malo dete. Vise podseca na kasalj mnogo starijeg coveka, hrapav i dubok, struze.

- Lasringitis - pomisljam i vracam se u proslost, daleko....

/

Sunce ulazi u sobu, kroz prozor i obasjava njegovo malo, okruglo lice. Plave loknice oko njega, napravile oreoal. Okice su mu zatvorene, a u snu pomera usnice kao da sisa, pa se onda smesi. Mali andjeo koji spava. Rukice male ko krofne, leze mu iznad carsava. U jednoj igla i infuzija, koja tece kroz nju u ovo malo telo, vec vise od dva sata. Mala rucica privezana, u isto vreme za parce drveta (nesto nalik na dasku, koju su obavili gazom i zavojem ) i za ogradu kreveta, da se ne bi igla izmestila.

Moj mali decko, malo jagnjemoje, bolestan i u bolnici.

Pneumonija i laryngitis.

Odjednom grcenje. Namrsteno malo lice i kasalj dugacak i jak, neprirodan za tako malo dete. Kao da kaslje neko stariji, mozda okoreli pusac. Zvuk je hrapav i struze. Uzas u malim, svetlim okicama i strah pomesan placem i kasljem.

Podizem ga u ruke i pazim na iglu, na infuziju.

- Nije nista milo, dobro je. Nemoj da places, tu je mama! - pokusavam da ga smirim.

Kasaj vec prelazi u struzanje. Dah postaje kratak i brz. Strah jos vise raste i vidi se u njegovim malim, razgoracenim ocima.

U panici neprestano, pritiskam zvono na zidu.

Ne znam za vreme, ali znam za neko cudno osecanje, da je u isto vreme, sve tako sporo, bez  pomoci  iu isto vreme opet tako brzo. Kao da je neko pritisnuo daljinski upravljac i okrece sliku ubrzano. Dete mi se gusi. Ne skidam prst sa zvona i stiscem bez prestanka.

- Boze dali ovo negde zvoni? - pomisljam u panici.

-Doktorka, doktorka! -  vristim .

- Evo nas tu smo! - cujem i vidim u isto vreme dve  zene u belim mantilima, kako utrcavaju u sobu.

- Tu smo, nemojte da brinete - smiruju me.

Gledam u njih, pa onda u svoje dete, koje sada samo krci. Loknice mu mokre i lepe se po licu, koje je sada crveno i cini mi se nekako okruglije i vece. Okice su mu i dalje sirom otvorene i u njima vidim ogroman strah . Privijam ga na grudi i ljubim.

- Pusti te ga gospodjo , pusti te ga.- cujem glas.

Ne shavatam sta mi to govore. I ko su sve te zene i ovaj muskarac u sobi. Odakle su dosli.

Neko mi uzima dete iz ruku i dodaje ga onoj plavoj zeni.

- Dodjite sa mnom - necija je ruka na mome struku i kao da me vuce svom snagom, ka izlazu iz sobe.

-Sta mi to radite? - zelim da pitam, da vrisnem, ali mi nista ne izlazi iz grla, kao ni mom detetu.

/

- Moje dete, pustite me kod mog deteta! - Cudim se sta cu ovde, u ovoj kancelariji. One dve zene me smiruju i jedna mi daje casu sa vodom i secerom u kasicici.

- Popijte ovo, bice vam bolje.-

- Sta cu ja ovde? - pitam.

Ona druga zena, koja mi spusta ruka sa bluze, mi pruza peskir.

- Obrisite se -kaze . Na mantilu joj  pise sestra N.....

Odjednom mi je hladno i  osecam da sam mokra.

- Sta se desilo?- pitam.

- Pali ste u hodnik-odgovara.

- A moje dete ? -

- Dobro je.  Odvescemo vas kod njega, cim vam bude dobro - odgovara sestra N...i gleda me smireno Posmatram joj oci. Trazim odgovore u njima.

- Ma odlicno mi je, idemo - ustajem nestrpljivo, kad ponovo, evo me na ringispilu, sve se okrece.

Zateturam se i spustim na fotelju.

- Jel ste videli - prekor, a odmah zatim pitanje - Dali ste spavali od kako smo vas primili? -

- Ne, nisam - odgovaram

- Dali ste nesto jeli? -

- Nesecam se -

- Zeno, majko, pa vi ste ovde cela tri dana ! - zgranuto mi objasnjava sestra....

- Pa kako cete da negujete dete, ako vi niste dobro? Sada cete ovo da pojedete i popijete, pa idete na spavanje. -

- Ma kakvo spavanje, vodite me kod mog deteta - odgovaram nervozno da prikrijem strah.

- Sada spava, sve je proslo, doktorica je uz njega. Ajde, ako zelite tamo, pojedite ovo, pa idemo! - blago me nutka sestra N...

Guram ono nesto u usta i zvacem. Neznam sta je i kakav ima ukus, ali zvacem zbog deteta. Gutam onu tecnost, sta i da je, kako  bih mogla da sve brze,  program kroz grlo. Moram, moram da progutam, zbog deteta.

- Gotovo, idemo -

- Cekajte ne skacite! Polako -

- Dali vam se vrti? -

- Ne, ne dobro sam. - odgovaram nervozno i hvatam se za kvaku. Drzim je cvrsto da se stabiliziram.

- Ne vrti mi  se, ne vrti mi se- pokusavam da sama sebi sugerisem.

Hodnikom idem usporeno, da se ne primeti da sam nestabilna.

Sestra me uhvata pod ruku i pomaze mi da udjemo, u nasu sobu.

Pogledom uplaseno, trazim svoje dete.

Sa nevericom ga ugledam. Spava. Okice su  mu zatvorene. U snu pomera mala ustasca, kao da sisa. Lice mu nije vise naterceno i crveno. Cak mi se cini i da je malo bledje, nego obicno.

Priblizavam se krevetu i pocinjem da placem. Osecam kako se tresem. Kad bih mogla i smela, tako bi pocela da urlicem i vristim, od srece i u isto vreme od straha, da se ovo opet ne desi.

- Ne ponovilo se, ne ponovilo se, molim te Boze!- umesto krika, ponavljam u sebi.

- Smiri te, se sve je dobro i sve je proslo! - tesi me uz osmeh, doktorka Marija i grli jednom rukom.

Tiho jecam u sebi, da ne probudim dete.

- Bio je to napad, otekao je larings. Zato nije mogao da dise. Sve je proslo. Dali smo mu Urbazon. Smirio se. Srecom brzo je delovao, inace bi smo trebali, da napravimo otvor na grlu-objasnjava.

- Ne bojte se, sve je pod kontrolom. Jos da vi odspavate. Rekla mi je sestra, da niste spavali, od kad  ste dosli ovde. -

- Ajde, samo prilegnite na ovaj krevet, mi smo tu! -

Saginjem se da poljubim dete, a onda poslusno kao skolarac, lezem na susedni krevet, preko puta njegovog.

Osecam se bezbedno.

Gledam zahvalno, cas u doktorku Mariju, cas u moje dete.

Sunce mi ulazi u  oci i moram da ih zatvorim. Vise ne drhtim, toplo mi je.

Otvaram oci i skacem iz kreveta.

- Dete ?... -

Pogledam ka njegovom krevetu i vidim lepotu.

Moje dete sedi u krevetu i smeje se. Obrazici mu dobili boju. Kraj njega moj muz,  njegov tata. Voze jeda mala, crvena  kolica, po krevetskom carsafu i smeju se.

- Mama, mama. Imam crveni Mercedes - kaze mi niz smeh.

- Znam duso, imas ga! - smejem se i ja.

Moj je muz ustao i ljubi me po licu i kosi.

- Ali pravi, pravi! Kupio mi tata ! -

- Znam sine, kupio ti tata. -

Saginjem se i ljubim njegovu malu glavicu, i vrat ( sto mirise na mleko) i malu rucicu, gde je danas bila igla i ovu drugu, gde danas nije bila. Pa male nonice, sto vire iz pizama. Podizem ga i stavljam mu glavicu na moje rame i grlim ga, onako malog i toplog. Sakrivam suze, koje su krenule i padaju na  jaknu moga muza, koji nas grli, oboje.

- Polako, polako ne napinji se. - govori mi.

- Ali mama, imam Mercedes, crveni ! - neumorno ponavlja moje malo pile. - Idi da ga vidis, dole je! Stoji  parkiran ispred zgrade. Tata mi ga pokazao! -

-Sta prica ? pitam  u cudu svoga muza.

On me povede do prozora i pokaze prstom, na  crveni Mercedes. Parkirani tamo dole, sest sprata nize, ispred zgrade, na placu.

- Hteo sam da te iznenadim !  Prodao sam nas auto i uz doplatu, kupio Mercedes. Nije najnoviji model, al je ocuvan i zdrav. - objasnjava mi moj muz.

Gledam ga u nedoumici i neznam sta da kazem. Ne mogu, da se radujem. Samo se mukom osmehujem i gledam, cas u moje dete, cas u njega.

- Vidis, vidis, sta sam ti reko! - smeje se i raduje moje dete.

Raduje se i moj muz. Jedino se ja ne radujem. Ali ne zelim  da im upropastim srecu.

- Lepo - kazem.

- Dobro je da si se u celoj prici, bas to setio. Ja se nikad ne bih setila - kazem glasno.

- Dok ti se dete gusi u bolnici, a zena ti pada po hodnicima od brige i nenaspavanosti, ti si se bas to setio. Ja se zaista ne bih setila.- zavrsavam recenicu u sebi. - Ja bih sacekala prvo, da se sve sredi. I ja bih se konsultovala sa tobom, jer ne kupujes onaj mali autic, koji ste pre par minut, vozali po carsafu. Ovo je nesto o cemu treba da odluce oba supruznika. Po meni, ako se radi o normalnom braku.- produzavam svoj monolog u sebi.

- Mama jel da, da se radujes ? - pita moje malo sunce.

- Da sunce, radijem se. -

- Znao sam! - zadovoljno se nadovezuje moj muz, moja prva ljubav, iz koje se izrodila ova treca sto sada skace i smeje se po krevetu i ona jos jedna, prvo rodjena,  moja devojcica, koju sada cuvaju baka i deda.

Stojim kraj  prozora i gledam u onaj crveni Mercedes, dole na parkingu. Trudim se ali ne mogu da zadrzim suze, koje mi se slivaju po licu.

Moja me ljubav grli i miluje. - Pa sto sad places? Sve ce biti dobro! - Brise mi suze.

-  Placem od srece - odgovaram.

Pogledam ponovo u decaka . Napucenih usana iskazuje svoju lljutnju i place. Majka mu vezuje kais, na kolicima i namesta ga, da mu bude udobnije.

- Nemoj duso, jel vidis kako kasljes, idemo kuci na inhalaciju. Moze ponovo da ti se vrati Laringitis, pa da moramo u bolnicu - ubedjuje ga mama.

Sakuplja stvari sa klupe i stavlja ih u veliku mrezu, zakacenu na kolicima i sprema se da krene.

Ustajem sa klupe i saginjem se da uzmem loptu, koja se dokotrljala do nas. Odmah tik uz nju pronalazim i jedna mala crvena kolica, Mercedes.

-Gospodjo, zaboravili ste ovo! - priblizavam im se i  podajem mladoj zeni, sarenu loptu i mala kolica uz osmeh.

- Bas vam hvala, ali samo lopta je nasa. - uzima mi iz ruku loptu i stavlja je u mrezu.

- Mama, mama i kolica su moja - glasno izvice dete.

- Nisu sine, to je zaboravio neki bata -ubedjuje ga njegova mama.

- Moj je Mercedes! Sinoc mi ga doneo tata! Cuvao sam ga u dzepu! - jos glasnije ubedjuje svoju mamu decak, od straha da ne ostane bez igracke.

- Sigurno ? - opet proverava mlada zena.

- Sigurno, najsigurnije. - odgovara dete uz osmeh.

- Pa ako je tako, hvala vam. Nisam znala da smo vlasnici Mercedesa! - zahvaljuje se kroz osmeh, mlada zena.

- Cestitam ! - Spustam crveni Mercedes u male decje rucice, kao dve krofnice i milujem ga  po glavici.

- Kako se kaze ? - opominje ga mama.

- Hvala i cao! -

- Molim i vama cao !- odgovaram i masem im, uz osmeh, dok se udaljavaju.

- Zadovoljstvo je bilo moje - dodajem, ali me oni vise ne cuju.

-Drage moje dame, a da mi polako krenemo?- pitam svoje tetke uz osmeh.

- Moze, samo da kupim med. Idemo, tamo dole, ispod fontane, kod onih malih tezgi, sa sarenim platnenim nastresnicama. Tamo se odrzava Sajam meda, pa prodaju cist i ekoloski med . Ja tamo kupujem svake godine. - kaze tetka Vuka.

- Pa ajde, onda cemo i mi da kupimo - nadovezuje se teta Ljija i ustaje.