n e p o v e z a n o...

Profesor Nick. Bilo je zadovoljstvo slušati ga.

Čujem kako je 'u prolazu' i da će par dana, friovčardž, držati neka predavanja.
Jako dobar razlog da ponovo udjem u zgradu iz koje sam jedva čekala da izadjem...
Sećam se njegovog prvog predavanja, kada nam je za vreme pauze prišao i pitao: „Da li imate nekih zamerki?"

Moj odgovor je bio kratak: „Da - to što ste samo gost na ovom fakultetu."

Kada jednu misao razložite i dodate joj par asocijacija, a podjednako važnih - od toga možete dobiti dobru priču, ili makar dobru u naznakama, ili ako ništa drugo - dobar pokušaj.
Kod mene to ide malo drugačije. Hoću da kažem sve i odmah i dobijem, naravno i sasvim logično - pire, od misli, mislim.

Kao totalno neanalitična i dezorganizovana (jedna) osoba, kod takvih vratolomija uvek zakočim, a kao primer za kočenje iliti zaglib, prilažem sledeći tekst i molim za pažnju. Za sve potencijalne greške kucačice, odgovornost snosi sam autor, tj. inicijalni kucač teksta. Ja ga samo prekucavam.

Poglavlje: Deca u kući
Podnaslov: Jedno k'o nijedno
Prilog 25: Jedinica

Zoran i Danica, postariji ljudi dobili najzad snaju. Bez neke škole ali jedinica. I bez posla.
Ustaje oko jedanaest, a onda se sat-dva cprema, uredjuje, i za to vreme je uupatilo u njenom posedu. Napokon izlazi i u nedoumici je da li da se javi sa dobro jutro ili sa dobar dan. Zato obično i prodje bez pozdrava.

Svekar i svekrva se čude, krste, ali ćute.

A snajka dan počinje sa cigaretom, zatim u frižideru traži nešto za sendvič koji će natenane grickati dok muzika trešti sa nove kasete. Svekar, već tankih živaca, žurno napušta stan, a za svekrvu posla na pretek: čisti, pere sudove, sprema ručak....

Kasno popodne dolazi sin sa posla. Ručak je na stolu i konačno je cela porodica na okupu. To je sada prava moderna idila: snajka prati omiljenu televizijsku seriju, sin čita novine, a stariji obeduju ćuteći.
Pada mrak. Svekar prati drugi televizijski dnevnik, svekrva opet oko sudova, a mladji izlaze u grad. Doći će oni vrlo kasno, pa je majka zadužena da svog jedinca rano probudi, dok snajka nastavlja svoj dug i zdrav san.

I tako iz dana u dan.

Prodje, bogami, mesec-dva, svekar već oguglao, dok svekrva sve više gundja, ne predaje se. Smišljajući šta će i kako će, odlučiše da pozovu prijatelje. Sve im potanko ispričaše, pa čak i zapretiše.
- Kome pričate, crni prijatelji - iskreno će devojački otac - mi smo je takvu čuvali skoro dvadeset godina.

Nasta tajac. Samo se čulo glasno srkanje kafe.

Prilog je iz knjige (na mom primerku iz 94. piše: tiraž 25 000) koju sam morala da kupim, ne samo da bih dobila potpis, već da bih imala pravo da uopšte izadjem na ispit...

iz pedagogije.

A poslužiće mi kao sažetak mojih zbrkanih misli, tj. početak onog što mi se vrzma po glavi kao odgovor na razna pitanja, na izgled sasvim nepovezanih.

Pomenuta knjiga nije zanimljiva samo zbog ovakvih lucidnih primera, koji su uredno pratili svaku zadatu (i iscrpno razradjenu) temu, već i zbog činjenice da je moju inicijalnu nevericu i smeh zamenila mentalna gimnastika u pokušaju - prihvatanje da sve to moram ne samo da pročitam, već i zapamtim.
Iz gore pomenutog razloga, a kao i svaki revnosni student, ispit sam razvlačila koliko je to vremenski lastiš dozvoljavao. Kada sam, prinudjena da se materijom pozabavim, konačno smogla snage da knjigu i otvorim, zabezeknutost nakon svakog okretanja lista, smenjivala je nedoumica oko toga šta je ustvari čovek hteo da kaže.

Čovek je bio redovan profesor na mom fakultetu, znači drmrfrvr...

Verovatno većina vas može dodati slične priloge, sličnih ljudi, sličnih motiva i tomu slično, ali ovo nije blog o tome. Ovo nije blog o Sneži koja se smeje svom profdrmrvr-u, već pitanje: koja je svrha i ko to opravdava-kontroliše-lektoriše-propisuje-zapisuje-postavlja- preporučuje, ukratko: kome se to čini(lo) da je ovakvo štivo neophodno za kupiti i učiti(?) - za mene (i bilo koga) kao budućeg filologa za engleski jez. i književnost?

Ovaj blog nije ni o prisilnoj kupovini knjige (iako je i to jedno od mojih nepovezanih pitanja), koju ne znam kako da kvalifikujem. Je li ovo udžbenik, pošto se iz njega uči za ispit?

Ili je priručnik za odgovorno življenje:

Ukoliko voda u WC-u curi, samo u toku jedne godine potroši se više od 83 kubika vode. Ako roditelji nauče dete da pokvasi četkicu kad pere zube i otvori slavinu kad treba da ispere zube i četkicu, uštedeće i do 15 litara vode.

Ili je možda filozofsko štivo o procesima mišljenja:

Kako se odvija proces mišljenja?

Podjimo najbolje od primera. Čovek se ujutru budi i vidi mokre krovove kuća. „Noćas je padala kiša", zaključuje on; to saznaje posredno preko mokrih krovova iako je nije ni video ni čuo.

Ili ipak, ova knjiga opravdava svoj naslov, odgovarajući na povezano pitanje: „Kako uspešno vaspitavati":

Deca rastu.

Rastu mališani. U kući sve više radosti ali i obaveza. Na pragu je druga godina. Mladi roditelji postaju i vaspitači: prvi, najvažniji i najodgovorniji. Ova uloga se ne može obavljati uz malo „zdravog razuma" i roditeljskog iskustva koje se prenosi s kolena na koleno.

Zašto?

*******

Za mene je, ipak, ova ne-znam-kako-da-je-nazovem knjiga primer mog moždanog zagliba. Početak preispitivanja, dok posmatram kako, šta i od koga uče klinci, a i oni malo stariji klinci (a, kako smo videli - deca rastu); dok razmišljam o tome da je jedna od stvari koju je trebalo naučiti i to da se cannot piše spojeno, ili da reč fastly ne postoji u tom istom eng. jez. za koji sam dobila onoliko profi ime; dok pokušavam da iz tog mislenog pirea izvučem neki pozitivan niz asocijacija koje bih postavila u polje smisaonog pokušaja odgovora na pomenuta nepovezana pitanja i nadjem im zajedničku nit - i to ne bi bio odgovor, samo nagoveštaj:

Jer, koliko god ja nepovezana bila, makar znam da je sve povezano.

To je ujedno i razlog zašto sam, umesto u krcatom amfiteatru, tog dana sedela u maloj i umalo praznoj učionici, slušajući predavanje divnog profesora književnosti, koji je, slovima: bio j e d i n i gostujući profesor sa eng. govornog područja. To je taj nepovezani odgovor na moje upitno i rezignirano skeniranje klupa, shvativši da je polovina nas prisutnih već diplomirala,a da oni, koji bi trebalo da se guraju kroz hodnike ne bi li nešto naučili, nisu tu.

Možda su spremali ispit...

iz pedagogije.