Dobrovoljna ludost

          Pre tri godine, Nora Vinsent (Norah Vincent) je živela kao muškarac. Nije promenila pol, nije započela dugotrajan proces hormonske terapije, Nora Vinsent uopšte nije transseksualna. Zašto onda? Odlučila je da živi kao muškarac da bi naučila šta to znači i kako to izgleda. Želela je insajderske informacije o muškarcima, o dinamici prijateljskih odnosa, o odnosu prema hrani, seksu. itd. O čemu razgovaraju, kojim tonom, kako, koliko duboko, postoje li tabu teme, koje su, itd. Kakav bi njen život bio, ako bi ga živela kao muškarac?

          Promenila je ime u Ned, kupila tesan grudnjak da bi izgledala „ravno", skratila kosu, kupila trenericu i patike i započela jednogodišnju avanturu koju je kasnije pretvorila u knjigu Self-Made Man. Da bi bila uverljiv muškarac, Nora je pola godine radila sa jednom profesorkom sa Džulijarda koja ju je naučila kako da „priča kao muškarac", tj. kako da sakrije nazalniji ton karakterisčan za ženski glas.

          Ned je odlazio na kuglanje, posećivao striptiz barove, odlazio na ljubavne sastanke sa ženama, ali i sa muškarcima, pošlo mu je za rukom čak i da se uvuče u jedan muški manastir gde postoji „očajnička potreba za muškom intimnošću i odsustvo sposobnosti da se ona pruži". Tokom dve nedelje boravka u manastiru, Ned primećuje da ga monasi izbegavaju svaki put kada pokaže svoju „žensku stranu". Tokom ispovesti, neki od njih priznaju da predosećaju da je Ned možda gej. Well, yeah, but not in the way you think. „Nemaju pravo da pokažu slabost, nemaju pravo da pokažu naklonost, posebno jedni prema drugima. I veoma često sve njihove emocije kanalisane su besom." Kao posledica toga, često diskutuju o tom svom besu, o besu prema ženama o nasilnim impulsima prema ženama. Fantazirali su o tome ubijaju i komadaju žene.

          I premda se događalo da neko pomisli da je Ned gej, nikada nikome nije palo na pamet da je Ned zapravo Nora. Uprkos tome što u Norinu masku niko nije bio posumnjao, strah od mogućeg fijaska se malo po malo nakupljao.

          Na kraju ove velike avanture, osetivši da postaje depresivna, Nora je procenila da je postala opasnost po samu sebe i dobrovoljno se prijavila u jednu psihijatrijsku bolnicu. Ovo, međutim, nije njeno prvo iskustvo sa depresijom. Od svojih ranih dvadesetih je sporadično patila od ovog poremećaja. U razlozima za ovako neobičan pristup novinarstvu, možda možemo naslutiti nešto i o uzrocima njene dugotrajne depresije: „Razlog što imam poriv da pišem o ovim stvarima je taj što sam duboko otuđena od drugih na više nivoa. Svaki dan doživljavam da ljudi bulje u mene zato što ne izgledam onako kako bi trebalo. U sobi punoj žena, ne osećam se kao jedna od njih. To je možda zbog toga što sam depresivna ili zato što je moja ličnost drugačija od njihove."

          Igrajući se sa identitom, Nora se potpuno nesvesno poigrala sa osnovnom strukturom svoje ličnosti, sa onim što joj omogućava da funkcioniše stabilno i produktivno. Sa onim okvirom koji je čini Norom Vinsent. „I naučila sam da rodni identitet živi u mozgu i da je mnogo više od pukog kostima. I naučila sam to na teži način." Danas kaže da je joj je drago što se otarasila Neda.

          Tek što se oporavila od depresije izazvane prethodnom avanturom, Nora je, inspirisana iskustvima sa psihijatrijskim lečenjem, dobila ideju za još jednu knjigu koju će nazvati Voluntary Madness. Iz gradske bolnice gde je ležala i gde se oporavila od depresije, prvo odlazi u jednu malu bolnicu na srednjem zapadu, a zatim i u jedno privatno utočište na američkom jugu. Posete bolnicama, međutim, nisu obične posete. U svaku od ovih ona se prijavljuje kao mentalni bolesnik, lažira simptome i izbegava da uziam lekove.

         U knjizi Voluntary Madness ona se bavi uzrocima i posledicama hospitalizacije, tiranijom medikacije („ne smeš da izgubiš kontrolu nad sobom, inače će ti dati lekove" K. Kejsi), do u detalje izučava dinamiku odnosa pacijenata i njihovih lekara.

          Zbog svojih ličnih iskustava sa depresijom i zbog okruženja u koje se uspešno infiltrirala, ona o mentalnim poremećajima piše sa potpuno autentičnim razumevanjem za probleme pacijenata, istovremeno ne gubeći iz vida the bigger picture. Ova knjiga je svojevrsni omaž Fukou i antipsihijatriji i značajn doprinost savremenoj psihijatriji, ili bar njenim praktičnim ispostavama. Nora Vinsent je u praksi ispitala ono o čemu većina nas sa zgražavanjem samo čita. Ovo nikako ne treba razumeti kao pljuvanje po zdravstvenom sistemu. Bez obzira na to što se upustila u veoma ličnu i po ličnost opasnu avanturu, ona ne gubi ni jednog trenutka novinarsku objektivnost. Postoje dobri doktori i postoje loši doktori. Postoje korumpirani doktori. Postoje doktori koji se za pacijente bore više nego sami pacijenti. Postoje oni koji prepišu lekove i oni koji se trude da promene sistem. Postoje oni koji prepišu lekove i odu na kafu, a postoje i oni koji shvataju da psihijatrija nije tu da nas sve učini istim. Već je tu da nam pomogne da živimo sa samim sobom. (Ne mogu da se ne zapitam kako bi izgledala jedna ovakva knjiga napisana na osnovu sličnog istraživanja sprovedenog u našoj zemlji. I kada na to pomislim, sledim se.)

          Kada je pisala ovu knjigu, nije imala za cilj da kaže da su lekovi beskorisni u psihijatriji, niti je želela da kaže da je psihijatrija beskorisna. Želela je da započne debatu o ovome, želela je da inspiriše bivše (a i sadašnje) pacijente, doktore, sestre, upravnike bolnica, zainteresovane građane, da daju svoj doprinos. Jer je za lečenje mentalnih poremećaja odgovorno upravo ono društvo u kom ti poremećaji nastaju. Jer poremećaje definiše društvo. Društvo u celini. I oni koji su bolesni i njihove porodice, ali i svi oni koji se nesvesno namršte ili odmaknu kada im neko kaže da je manično-depresivan, transseksualan ili šizofreničan. Ako ikako postoji intimna, lična poruka, onda je to ona koja poziva na odgovornost. Nema te mentalne institucije, tog psihijatra, tog prijatelja ili te tablete koja nam može pomoći, ako nemamo snage samima sebi da pomognemo.

          Govoreći u jednom intervjuu o čuvenoj knjizi K. Kejsija, Let iznad kukavičijeg gnezda, ona kaže da je za to vreme Mekmarfi prikazan kao normalan čovek koji normalno reaguje na potpuno nenormalne uslove života. A da li bi to bilo tako i danas?  Da li je on normalan i iz današnje vizure? Ili bismo mu možda zalepili dijagnozu poremećaja pažnje (ADHD)? Ili nekog poremećaja raspoloženja? Ili poremećaja kontrole impulsa?

          Da li imamo pilulu za sve što nije lako svariti?

*

          U svetu u kom je najvažnije novinarstvo ono koje se bavi ekonomijom, naftom ili celulitom poznatih ličnosti (dakle, indirektno, parama), mislim da je ogroman greh prevideti ovako nešto. Za mene, Nora Vinsent predstavlja pravog novinara. Što bi kazao Kipling, sa velikim N. Rešenost, hrabrost i strpljenje koje je potrebno za ovakav rad, zaista se retko sreću.