Svratište za DecuUlice

U Svratištu ništa novo... Postignuti su još krajem godine neki usmeni dogovori u korist Svratišta sa gradskom vlašću, ali napismeno još uvek ništa... Nadam se da će se produžiti Ugovor o korišćenju prostora u Krfskoj. Jeste da je to usmeno obećano, ali ništa nikome ne verujem dok ne vidim crno na belo iliti zvanično potpisani dokument koji to i potvrđuje. Ako se odgovornima u gradskoj vlasti (a i onima koji se tako osećaju) učini da su pod pritiskom javnosti što se Svratišta tiče, neka ne žive u zabludi: zaista jesu pod pritiskom javnosti i ne pričinjava im se!

Da li bi iko normalan poželeo svom detetu da živi na ulici? Da se bori za goli opstanak? Da li bi iko normalan to poželeo i nečijem detetu? Da li bi iko normalan okrenuo glavu na drugu stranu kad vidi DeteUlice i zahvalio se Tvorcu (ili kome ili čemu se već zahvaljuje) što to nije njegovo dete? 

Kakvi su to ljudi koji kad sretnu DeteUlice prete mu batinama, psuju ga, krste svakakvim imenima? Kakvi su to ljudi koji problem DeceUlice doživljavaju kao kamen spoticanja? Kakvi su to ljudi koji bi mogli da pomognu ovoj deci, a to ne čine? Da li ovakve primerke možemo nazivati ljudima?  

A DecaUlice? Oni žive svoje male živote, nesvesni problema koje s vremena na vreme zbog njih i Svratišta odgovorni u vlasti imaju kad se javnost uzburka. Posećuju Svratište i beskrajno su srećni kad im uputite osmeh, pitate ih kako su...

Pre nekoliko dana šetala sam Bulevarom. Njih troje su stajali na raskrsnici i prali šoferšajbne. Bilo je hladno. Kao da nisu osećali hladnoću, kao da nisu imali nikakvih briga – kikotali su se i šalili međusobno. Neki vozači su urlali na njih, neki im udelili koji dinar, ali koliko sam videla niko im se nije osmehnuo...

- Klinci, kako ste? Ima li posla? – doviknuh im.

Prvo me zbunjeno pogledaše, a onda mi jedan doviknu:

- Pa, ima malo...
- Možete li da napravite pauzu, krenula sam tu do pekare, pa ako hoćete da mi pravite društvo... – rekoh.

Odmah su dotrčali. Dok oni nisu krili iznenađenje i dok su veselo ćeretali pričajući mi kakvih sve vozača imam, trudila sam se da se kezim samo zbog njih, a htela sam da plačem. Čime su oni zaslužili takav život? 

Naša mala družina je ušla u pekaru.

- Šta hoćete da ručkamo? – pitah ih.

Malo se snebivajći, najviši među njima reče:

- Šta god hoćeš...
- A šta se vama jede?
- Stvarno možemo da jedemo šta hoćemo? – upitaše u neverici.
- Možete da jedete šta hoćete i koliko god hoćete. – rekoh im.

Kasirka me je gledala kao da sam skrenula pameću:

- Šta to radite? – pitala me je vrlo neprijateljskim tonom.
- Kupujem. Je l’ to neki problem? Da nećemo možda da Vam razjurimo mušterije? Je l’ treba da odemo odavde? – drsko sam uzvratila.

Na kraju nam je, ipak, prodala proizvode... Klinci su se lepo naručkali... Kad smo izlazili, Kasirka je odahnula, a ja dobila želju da je tresnem. Klince sam naoružala i sokićima i slatkišima... Rekoše da idu malo da rade, pa će možda i da stignu da svrate do Svratišta...  

Čula sam se danas sa CIMovcima. Pitala treba li šta Svratištu. Rekoše mi da deci treba donjeg veša, čarapa, potkošulja i voća. Ako ste u mogućnosti da nešto od ovoga nabavite i poklonite deci, adresa Svratišta je Krfska 7.

Možete kontaktirati CIM i na mail:

cim.kancelarija@gmail.com  

Takođe, možete uplatiti i dobrovoljni prilog sms-om na broj :

1019 (broj važi samo za Telekom mrežu, sms je u vrednosti od 25,00 dinara)

ili na račun Komercijalne banke:

205-127261-97

Za devizne uplate, kontaktirajte CIM putem prethodno navedenog mail-a.

I najbitnije:

Ova deca nisu izabrala da žive na ulici.
Tu su ostavljena.
Preživljavaju praznih stomaka, bez ljubavi.
Ne idu u školu i nikada nisu bila kod lekara.
Odrastaju pre nego što postanu deca.
Potrebno je malo dobre volje da se njihov žvot
promeni na bolje.

UKLJUČITE SE!

 =================================

Beleške na margini (copyright by Budimac)

================================= 

Htela sam da vas obavestim šta se dešava sa Svratištem. Kao što vidite, manje-više, sve je isto kao i pre...