Kako sam potrošio milion eura...

Možda prvih par redova zvuči nepovezano ali to je zbog toga što sam morao nacrtati flomasterom veliko slovo B preko čitavog ekrana pa nevidim dobro. Zašto? Naravno, kao i većina stvari u ovoj priči, ovo izgleda smešno i Vama možda zanimljivo, ali verujte da imam dobrih razloga da to nije. Znači da polako krenemo u ovu avanturu koja će čini mi se potrajati bar još par stranica posle Vašeg zaključka da je konačno kraj. U moru stručne literature kako postati uspešan na poslovnom planu i zaraditi milion eura, evo i jednog priručnika koga treba da se pridržavaju isključivo oni koji već imaju milion eura i imaju ga nameru utrošiti potpuno beskorisno. Nažalost sve ličnosti i događaji iz ovog bloga su istiniti. Reklame... .ilo jednom (nisam zaboravio slovo B, već sam ga napisao flomasterom preko čitavog ekrana) ne tako davno. U gradu Beogradu, jednog septembarskog dana, 28-mog po redu, 1973 godine posle momka u koga sve više verujem i kome moram ovim putem da se zahvalim jer je teško poverovati da on nije upotrebio neke svoje moći kako bi iz svega ovoga izašao živ, rodio sam se Ja. Ja sam dobio ime Nemanja, od oca Jovana i majke Nataše, rođene Miljković, upravljao motornim vozilom marke Golf IV registarskih oznaka BG-288-338... čekaj,čekaj, izvinjavam se, ovo mi je ostalo od nebrojenih prekršaja i prijava koje sam napravio u saobraćaju. Ovi podaci su mi koristili samo u tim prekršajnim prijavama. Da znate, sigurno sam ja razlog ukoliko se bilo kada povede rasprava da li kažnjavanje nesavesnih vozača daje neki efekat. Ukoliko ovo bude neki uslov za ulazak u Evropsku Uniju, što nas i nebi iznenadilo u mnoštvu čudnih zahteva, onda cemo u EU ući isto kada i Bangladeš i Obala Slonovače. Sada imam 35 godina i pišem ovakve stvari koje ljudi obično rade sa 90 jer ne skupe dovoljno materijala do tada, a i oni sa 30 bi morali imati nenormalno dobro razvijenu maštu da bi kuckali nešto ovakvo. Samo kratko da se zbližimo u ovom druženju obavestiti cu Vas o par stvari koje su totalno nebitne za ovu priču. Detinjstvo sam proveo u Beogradu. Naravno kao i svi klinci, prilično se jasno sećam svog prvog bicikla, simpatije, masturbacije(ovo sećanje se prilično puta ponavljalo u veoma kratkom vremenskom periodu), tuče, razrednog starešine i svih ostalih stvari kojih jedno obično dete treba da se seća. Rat nisam ni osetio tako da o tome nemogu pisati. Majka me potpuno izolovala. Odličan potez. Mada sada žalim zbog toga jer bih se mozda još tada spustio na zemlju i razmišljao realno. Osnovnu školu povezujem sa par ljudi koje sam pronašao na Facebook-u i ostao sam u kakvom takvom kontaktu sa njima. Meni su oni super jer sam imao dovoljno vremena da upoznam samo one njihove dobre strane. Iz toga sam zaključio da svako pravo prijateljstvo treba da traje i da se konzumira tačno onoliko dok ne počneš razmišljati o njemu i počneš da uvidjaš njegove nedostatke. Srednja škola je bila extra za druženje. Srednja mašinska škola, poslednja obrazovna destinacija za sve probleme i delikvente. U toj idealnoj atmosferi da se postane totalni promašaj, naivko, premazani uličarski tip, kriminalac i sve najgore, ja sam nekako uspio postati sve. Čitava srednja škola se svodila na to kako ćemo nekoga zajebati i ismijati se na tuđi račun. Bio je to skup mnogo dobrih momaka spremnih na zajebanciju i pomoć u bilo kojem vidu. Tada bih se zakleo da je nemoguće razdvojiti takvu ekipu. Sada bih se zakleo da je nemoguće ostaviti zajedno bilo kakvu ekipu. Iskreno, bio sam potpuno svjestan da sam se izdvajao od njih što se tiče obrazovanja, ali sam se neverovatno dobro uklopio zajedno sa njima. Oni su se mene na neki način bojali jer sam kao bio pametan i inteligentan, a ja upravo te moje sposobnosti nisam koristio sa i pred njima. Mozda kasnije i njima posvetim deo ove priče jer su to stvarno zaslužili sa svojim smislom za humor i školskim primerom kako da te baš briga za sve u životu. Kada bih mogao da menjam nešto u životu onda taj period bih ostavio sigurno kakav je bio, bez ijedne jedine promjene. Sada ću ispričati jedan dogadjaj koji će kako zaključujem, kasnije imati veoma važnu ulogu u svemu ovome i klasifikovati ću ga kao pionira mog razmišljanja o manipulaciji masama uz upotrebu novca, i to njihovog. Ukoliko bi retki od Vas poslije ovih par redova do sada, i ubuduće, pa sve do kraja, mislili kako sam ja pametan i inteligentan, molio bih dotične da se vrate i ponovo pročitaju naslov ove priče svaki put kada im tako nešto padne na pamet. Ustvari mislim da ću na kraju morati napisati i onu legendarnu da ovo ne pokušavate kod svoje kuće. Ajde konačno na taj dogadjaj. Udavih. Kao i svi srednjoškolci, otišli smo na početku četvrtog razreda na ekskurziju, koju i dan danas mnogo ljudi prepričava. Formula za ovaj hepening je bila: Budale+Novac+Alkohol+Droga+Još Budala = Totalna Ludnica u trajanju od 7 dana. Dobro, u principu ovakve priče nikome nisu interesantne osim akterima jer je svima njihova ekskurzija najbolja. Verujte ova je bila zaista specifična. Da se malo vratimo na mene. 5-ti dan se nalazimo u hotelu u Velikoj Plani, neka nedodjija u koju, ako cemo iskreno i spadamo jer je bilo vrlo rizično nas povesti negdje gde ima ljudi. Ovakvu ekipu, da sam ja direktor škole, vodio bih na Himalaje, neko krstarenje preko okeana, Sibir i na slicne destinacije gde civilizacija još nije stigla, jer nije bila stigla ni do nas. Ustvari nije ni bila krenula prema nama. U hotelu smo imali jedan čitavi sprat i u dnu tog sprata se nalazio veliki napušteni šank. S obzirom da smo do dolaska već potrošili sve pare (moja ekipa) nismo bili u mogućnosti da napravimo neku žurku jer nismo imali ni za hamburger a kamoli za alkohol. U tom momentu, Ja kao intelektualni vodja naše grupe dolazim na ideju da skupimo po 10 maraka od par ljudi i da se ode u nabavku u najbliži diskont pića udaljen oko 10-tak kilometara od mesta prebivališta. Krenuo sam u organizaciju toga i pošto su me svi znali i poštovali kao pojedinca ali i kao dio "najjače" grupe u školi, novac potreban za alkohol sam dobio već u prve dve sobe. Od 10 ljudi svi su odmah i bez razmišljanja dali novac u moje ruke. Umesto da krenem u nabavku, do kraja hodnika sam posetio sve sobe i uradio isto što i u prve dve. Na kraju sam skupio oko 600 maraka sto je bila nenormalno velika cifra u to vreme. Interesantno je to da mi je većina ljudi dala svojih poslednjih 10 markica. Neverovatno. Imao sam procenat uspešnosti skoro 100%. Da sam trenirao bilo kakav sport sa takvim procentom pogodaka, sada bi skupljali moje sličice i gledali bi me na "televizor". Tako sam ušao u anale svih ekskurzija kao momak koji je zaradio više na ekskurziji nego sami organizator i koji je vratio više novca nego što ga je ponio. Dok su se svi oporavljali od ekskurzije, finansijski i fizički, naša je što se tiče alkohola potrajala bar još mesec dana. Moja dobra strana je što nisam potrošio novac na sebe, već sa kompletnim društvom u kafani. Usput, žurka u hotelu je bila strašna. Imali smo sve što je potrebno za dobru srednjoškolsku zabavu. Alkohol, dobru muziku (dvije kasete) i popratne nus pojave kao što su sex i povraćanje, ponekad spojene u jedno. E kako smo počeli vidim ja da je daleko kraj ovome, jer još nismo stigli ni do početka... Sačekati ću malo jer je priča u nastavcima po receptu španskih serija. Ako nema niko da je čita i sluša, neka ostane tajna. Nadam se da nastavak stiže već sutra...