краћи састав, на тему . . . заритог има
сви мои памте у нашем породичном претеривању како је прабаба Јаворка мојега деде Грозда причала да јо је њена чукунбаба Плачљива Швабица казивала отом невеликом Пехару - чаши од дебелог стакла, очигледном ручном раду украшеног порукама црквеним , да је баш стар , да је одувек коднас и да из њега никада нико није пио ,него је , зарад показивања , само стајао увитрини подупртој сфотељом да се не отварају шкрипава врата , и да се пазило на њега ко наочи углави јер вреди , коме вреди.
Ал оћеш,
једино што се разбило од наследства по женској линији , јебешга, беше баш та Чаша и то посве случајно ( фотељу скрајно неко од фамилијеми бројне када су нас деведесетих прошлог века браћа Амери бонбардовали, па се врата од витрине очкринула и од потреса Она се претури и бупну на мермерни под те . . . се растури. . . .остаде јој само дно цело ).У својој слуђености тадањој моји покупише срчу унеку кутиу те оста кајање што се није више пазило науниката.
И у заборав догађај се намери . . . . кад оно,
синоћ у skype контакту са мојима уочавам камера се у номсаду задржала на неком новчићу , а кад зум изострише уочих мени познати (већ раније виђен у нумизматичкој збирки г Апотекара у Селу нашем) златник оца александра великог, филипа , оног кои ожени олимпију, принцезу из епира, чулисте зањи гарант, бахусову свештеницу, следбеницу диониса бога вина,
која је у родној тракији припадала реду званом bassarides - по крзнима лисица у које су се одевале, па пијане од чистог вина и лууде од пожуде за крвљу јуцале и хватале дивље животиње голим рукама и черечиле их зубима, а удата, спаваше са пророчком змијом, једним одраслим питоном, којег се филип баш плашијо, причалосе, штоме лично кресало док сам оно траву завијо и себе сам фиксо сималином.
Опала .
Наиме моји нешто ови дана покући претумбавају мобилијар и мила Ташта набаса на поменуту кутију са разбијеном Чашом спочетка ове причице .присетише се догађаја отпре деценије а тренутном зету нашем Бори се притом учинило док су јој садржај разгледали да у неразбијеном дну Пехара уочава кроз мутно стакло неки замотуљак, штали. па кад је бал , играјмо одлучи, те на своју одговорност простом методом , чекићем , звекну Он по стакленом дну ,пуче оно и из парчета коже ,увијен . . . испаде новчић.
И начесе множина питања ;
ко , када ,где, зашто ,откуд томе некоме новчић и то такав , како Чаша стиже уопште у породицу моју, како се знало да је веома вредан тај Пехар-чаша стаклена па се то кроз векове преносило усмено међу мојима .Да није однеког, некада , дат као залог мојима за неку позајмицу , док се имало ,а ако јесте, дали је Тај знао шта полаже и откуд му .
И ко се уопште досети, те зашто, тјст како, да у стакло залије замотуљак?
Ето нама сада недорека, па и сам слуђен догађајем оћепих зубима пивкана те га сунух наискап да примирим подригивање након тањира пасуљчине домаће коју ми оцрца понуди моја комшика гркиња
- скувах више ,вели насмејана, док ми га додавала преко терасе над валетом.