Knocking on Heavens' Door

Dole je moj  četvrti  post na blogu B92 objavljen  21.6.2006. Te davne 2006. sam, za zaboravne, zlonamerne i nove, a vidim da ih ima na blogu  ovih dana dosta, radila u kao pomoćnik Gorana Svilanovića u PS JIE u odeljenju za demokratizaciju i ljudska prava, daleko od CEAS, daleko od bilo čega drugog sličnog. 

Za Wu i još neke, koji mi čine neviđenu čast čitajući svako moje slovo, Šekspir i Jejts mogu da mi zavide, koji sve čitaju i komentarišu al ništa neće da pročitaju, da ponovim: Za slučajeve u Leskovcu i KZB kažem "pod nerazjašnjenim okolnostima", za Topčider je još onomad nezavisna komisija rekla o čemu se vrlo, vrlo verovatno radi.  O ubistvima. Za to, sad,  tražimo istrage o počiniocima i  odgovrnima. U nekom od idućih posotva i o tome, još jednom, a sve ima i u arhivi, kako je Jelena Milić saznala za slučajeve u Leskovcu i druge, a što naravno veze nije imalo sa Mladićem, kako tvrde novopridošlice i Co. Novopridošlice, dobrodošli-znači da se blog čita, i još bitnije, da gađa i pogađa. Ćeraćemo se još. A sad, ta, nana nana na, ta nana nana na, te davne 2006 post: 

Knocking on Heavens' Door 21.6.2006.

 Desila se još jedna nesreća sa smrtnim ishodom u našim  oružanim snagama. Nadležni su još jednom odmah izašli na lice mesta. Primiće, verovatno,  opet predstavnike udruženja  roditelja postradalih vojnika.  Koje  postaje sve brojnije, ali  i dalje bez šire podrške.  Formirana je još jedna komisija da istraži okolnosti i uzroke nesreće, koja će se ili raspasti, ili ugasiti.  Politika je još jednom, sasvim slučajno, nekako u isto vreme objavila tekst, o psiho-fizičkoj ne-spremnosti regruta. Deo javnosti  seriju incidenata koji postaju trend  relativizuje i argumentima  da se to  dešava i drugde. Drugi deo će, verovatno opet,   ponuditi  svoje političko-advokatske usluge, pa  marginalizovati ceo slučaj, kad vidi da nema političko-medijsku težinu.  Ovog puta  privedeni su svedoci i akteri nesreće, vojnici,  koji po PS tu nisu trebali da se nađu. Na njima će se, ako je po ishodima prethodnih nesreća  suditi, kola verovatno i slomiti.  Šta i očekivati od vlasti koja još nije razrešila aferu Topčider-posledicu njene saradnje sa haškim beguncima? Svoj odnos  prema poginulim gardistima i prema suđenju za ubistvo pokojnog  premijera  država je nedavno  pokazala  angažovanjem Vuka Tufegdžića, koji je Draganovu i Draženovu smrt umalo skroz obesmislio, njegovim slanjem na lice mesta ubistva svedoka saradnika. Ni od predsednika Tadića, profesionalno i intimno, očito,  vrlo zainteresovanog za vojna pitanja, o Topčideru ne čujemo ništa. Šta očekivati i od nezavisnih,  opozicionih i bivših političara koji su, takođe,  odustali da  aferu Topčider  isteraju na čistac  i prepustili je zaboravu? Ili dogovoru.  

Ali, šta je sa ostalima? Šta je sa budućim regrutima, šta je sa roditeljima vojnika koji su sada u vojsci i onih  koji će tek da idu? Šta je sa civilnim sektorom? Šta je sa studentskim udruženjima? Otužan je nesklad nezainteresovanosti za aferu Topčider  u odnosu na studente-domce i njihov  flert sa državom oko crnogorskog referenduma. Kao da u životu nema bitnijih tema od cene smeštaja i školarine.Društvo koje nije u stanju da genriše solidarnost i sprovede kolektivnu akciju oko jednog slučaja,  teško da ima  potencijal za promene dublje društvene i političke promene.