Društvo| Ljubav

Човек са острва

mladen.mladen RSS / 20.02.2009. u 01:12

У разговору са једном Маријом на тему секса поменуо сам да чак мислим да не знам шта ја заправо волим, да има пар неких детаља, али да нисам сасвим сигуран шта ја то заиста волим. На питање зашто је то тако? одговорио сам да је фреквентност истог вероватно крива, вук вук и друге приче, и објаснио сам поређењем смишљеним тог трена, вероватно: гладан сам. дуго сам и често гладан. дајте ми прво да једем, кад мало избледи сећање на ове, гладне, дане, тада ћу вам рећи да ли волим кисело, слано, кинеско, печено, динстано... сада сам само гладан.

Решио сам био одмах да напишем блог под именом филозофија ситих. Вртећи у глави концепт, прва идеја је била да напишем неколико примера филозофије ситих - секс, новац, и сл. Али, сетио сам се старе своје приче и вечерас је пронашао. Остављам је у оригиналу, на ћирилици, просто ископирану. У њој је суштина те теме...

Човек са острва

Ово је стара прича. За мене. Стари је и начин на који је причам овде, поменуо сам је већ негде. Деси се, у неком архипелагу, да човек остане насукан на једном од острва. Сналази се некако и живи, животари, док чека да нека лађа наиђе, да га поведе. Седи на обали, ужива у сунцу и песку, помирен са својим положајем покушава да од целе те ситуације извуче најбоље: бакарни тен, слободу да хода го, не пуши, не пије, и једе пуно зеленог. Са обале, у даљини, гледа бродове.

Код себе нема ватре и димом их не може привући. Зато седи мирно на обали тај човек, та тачка на далеком острву, једном од хиљаду, и насмеши се бродовима. Чека да неки приђе ближе. Зна, ако устане, ако маше, ако виче, никога тиме неће привући, предалеко је. Сунча се и пева у досади све песме којих може да се сети. Црта у песку и гледа како таласи односе линије. Срећан је.

С времена на време сети се шта би све могао да ради да је међу људима, да је на броду, да је на великом копну. Сети се пијанки и разговора и жена и дође му помало сетно. Ипак, не очајава, не жуди. Зна да ће ови дани проћи, да ће један бар брод наићи и његов одлазак са тог острва одиграће се тако брзо да неће стићи ни да се осврне, нити ће икада касније у животу, ако пожели, умети да га пронађе.

У глави му се роје помисли, неки будући разговори, планови за живот који га чека тамо на копну коме ће се сигурно једног дана вратити. Понекад у ноћи учини му се да неки брод пролази сасвим близу, чује му музику, можда смех, можда кикот, шапат заљубљених на палуби, или су то таласи, и само се сећање о палуби поиграва с њим. Викне, ослушне, музика не престаје. Не престаје још неко време, лагано нестаје и сасвим утихне. Јутро сване и брода већ нема на видику.

Онда још један дан на сунцу и песку, и он ужива. И тако пролазе дани. Зна, када би отпливао до суседног острва, зна, да би и тамо све било исто, само можда не би било пијаће воде, овако лепе плаже, и јестивог биља. Можда би чак било и звериња. Чека на острву које му је случај доделио. Зна да се улењио али зна и да нема ствари коју би могао радити, а која би убрзала одлазак са острва. Велико копно је предалеко и ниједан чамац који би сам могао направити не би успео прећи Океан. Није он био од оних који морају радити упркос свакој логици, премештати гомилу песка са једног места на друго само да не би седели. Зато он чека брод неки, да се приближи.

И дође и тај дан. Дан, Сунце, мирни Океан, и сирена брода, и гласови на палуби. Стотину гласова. Он устане, дотрчи до плаже и маше маше маше! Виче: Хеј! Ево ме! Хеј! Хеј! Хеј! И људи са палубе га примете.

Људи са чашама винским у рукама прекину разговор за трен, осврну се и виде: чупави човек маше са неке плаже, чудно поскакује и виче, и не чује се да изговара бар неку реч, само говори хеј хеј хеј... Помало се уплаше. Знају да бродови овуда пролазе често и сигурно би га неки други већ покупио да се о бродоломнику ради. Можда је он сам пожелео да остане тамо, можда је одавно полудео, можда је злочинац. Ено га, сада се и смеје!

Човек на обали већ је видео погледе људи са палубе. Човек са острва је већ предуго био сам и срећан је што ће ускоро бити међу људима. Човек са обале није се ни осврнуо ка острву, да се поздрави са њим, благодарним, да га запамти, ако некада пожели да се врати.

Људи на палуби, са винским чашама у рукама, стоје, неми. Брод лагано клизи крај острва. Неки од њих већ су окренули главе једни другима и наставили разговоре не дозвољавајући да им једна оваква непријатност, овај призор, уђе у савест, у мисао, у дијалог. Човек тад повиче хеј хеј хеј још јаче и још више скаче и маше рукама. Он је могао седети, још дуго, али сада, нада се родила! Жеља за људима, ту, пред њим, жеља за животом који га код куће чека и прилика, проста прилика која не сме бити пропуштена, све се то јавило у њему тог трена.

Али, брод и даље клизи крај острва.

Човек остаје на њему. Разговори, винске чаше и људи, живот који га код куће чека, сада одлази преко мирне воде. Таласи иза брода стижу му пред ноге, један за другим, и човек гледа у њих.
Брод нестаје на хоризонту и време поново пролази. Човек је сада бесан на људе. Неко време се не осврће ка пучини, неко време решава да живи на свом острву, заувек. Неко време се сећа свога града, своје куће, и комшија који не умеју да климну главом кад пролазе поред њега, сећа се жена подигнутих носева, пријатеља којих нигде нема... Сећа се пореза, рачуна, кредита, и срећан је, неко време, на свом острву, далеком од свог тог света.

И време пролази и дани благи, и Сунца, над архипелагом. Пролазе и бродови далеко на пучини. Понекада види рибарске барке и сети се породица из комшилука, сети се како људи вредно раде, сети се како их жене чекају, како их деца чекају да се са посла врате, и сети се вечера под жутим сијалицама. И помисли, када би нека од рибарских барки пришла ближе, застала би, и он би био спасен. И осмехне се рибарима.

А онда поново наиђе брод, ту, сасвим близу острва, лагано клизи преко воде и чује се музика. И он викне, махне, и цупка у месту, нестрпљив, у песку, врелом. И брод се занесе, чини се да скреће, лагано. Већ види лица, већ види усне путника, насмејане, већ види чаше. И лица се љубопитљиво осмехују: ох, овоме се нисмо надали на крстарењу! ко ли је то? И махну му...

И човек је спасен! Падне на колена оборене главе и пођу му сузе. Већ воли сав људски род и бродове и оркестре и разговоре над винским чашама. Он није ни знао колико је био сам! Јеца и сузе му се сливају низ лице па низ браду и низ груди и падају у песак и таласи их затим одвлаче у море.
Затим се умири, прогута усхићење, обрише шаке о мало кошуље што му је још остало, обрише очи закривене дугом косом, и подигне поглед. Тамо је само брод, одлази, ни чамца, ни прамца, нема пред њим. Брод одлази. И човек скочи и виче виче куди псује! И утрчава у воду и плива, плива из све снаге према броду, али таласи што иза њега долазе, враћају га на обалу устију пуних соли. И он легне на песак голи, и празнина над њим. Празнина у њему, и ништа.

Проћи ће... проћи ће много времена и бродова. Човек је једном у ветар причао ко је и одакле је, али брод није стао. Човек је тад помислио да не причају његовим језиком па је то зато. Затим се драо, али ни то није помогло. Једном приликом је покушао да на плажи нацрта нешто када је угледао брод. Нацртао је птицу раширених крила и у шали легао под њене канџе пешчане. Брод је прошао. Пробао је исто са још једним бродом али је, уместо да легне, у канџама нацртао рибу, а он сам је стао крај велике слике и начинио наклон свечани, у шали, та-рам! Аплауз са брода стигао је заједно са таласима који су иза њега остајали.

Затим је пробао и само да седи на обали, као незаинтересован за брод, за себе, за живот који га код куће чека, и брод је прошао, чула се само сирена, а затим ни она. И тако се неко време шалио са бродовима, цртао, правио пируете на плажи трудећи се да изгледа довољним сам себи, и бродови су пролазили и таласи иза њих осипали су цртеже, и прва их плима, сасвим брисала.

Једнога дана човек је прекорео себе да је неозбиљан, да је подоста прошло и да је већ време да се кући врати. Косу је зализао блатом и из даљине се чинио уредним. Трудио се да се смири. У себи је налазио оправдања за сваког од оних бродова, за сваког од путника и капетана. Знао је да сам тешко да би прошао поред човека на далекој обали тек тако, али је дозволио и да је могуће да сад тек мисли тако, а да некада давно није.

Свакога дана лежао је на песку и понављао себи шта све треба да учини: не глупирај се, изгледај озбиљно, весело, али ипак озбиљно, труди се да пробудиш занимање, али и поверење, води рачуна да не изгледаш као лакрдијаш, и нипошто не маши обема рукама, и не дери се прејако, сети се да викнеш тачно онако како ће бити уверени да ти треба помоћ али да ниси луд, води рачуна, то је јако важно, они треба да те пусте на своје орибане палубе, међу своје чаше и они никако не могу да знају да их нећеш ломити, јебале их чаше, на трен помисли, али се одмах смири и настави да мисли, зато мирно, достојанствено, али ипак са ставом да им тачно буде јасно шта желиш, и пази, нема глупирања, нема глупости које ће их збунити, нема цртежа, нема викања, играња, нема нема нема!

И неко време је прошло и наишао је мали рибарски брод са два рибара. И бродић је стао, прамац је задерао пешчану обалу и човек је био спасен. На барци, када је попио први гутљај вина после оноликог времена и запалио прву цигарету, рекао је рибарима од када је ту, сасвим мирно, сасвим, сасвим мирно, јер, сада је све прошло. Рибари су пред њим били на опрезу и могао је то да види. Трудио се да их смири, издалека. Бирао је речи у себи: не изгледај као да ти није драго што су те повезли, али пробај и да се не одушевиш и да их не умориш својим захваљивањем, не помињи им да си цртао бродовима, не помињи да си у шали једном дркао на птицу, не помињи да живиш у великом граду и имаш кућу тамо, помислиће да лажеш, да нешто кријеш, или да си сасвим луд. Уопште, мало је причао тог дана, и када је први мрак пао, опијен првом чашом вина, повукао се да спава, само још једном се осврнувши: Еј људи, стварно хвала...

Прво јутарње Сунце затекло га је на обали коју није познавао. Осврнуо се око себе, сетио се рибара, и питао се шта се збило. Зар је могуће да је још једну олују преживео, једини? Помислио је у трену да доноси несрећу бродовима: јадни рибари.

Корачао је читав дан око острва и дубоко у ноћ, сасвим уморан, заспао на пешчаној плажи. Када се пробудио нешто му се чинило чудно: па то је моја плажа! то је моје острво! И све је морало кренути испочетка.

Да, седео је човек на обали и чекао бродове и свакако да би му било лакше да није једном видео ону барку, и оне рибаре, како пролазе недалеко. Један му је невољно и махнуо, али су се затим обојица правили као да га нема на обали. И човеку је постало јасно да је остављен, да је враћен. Покушавао је да се сети речи које је изговорио оног дана на чамцу. Покушавао је у њима да пронађе исто оно што су пронашли рибари па одлучили да га оставе. Ово су речи којих се сетио:
Ма и ти бродови... Све као погледају, махну, али прођу, кô да сам ја својом вољом био тамо!
Ух ово вино! Е само су ми зазубице правили! Одлично је! Јел га сами правите?
И? Има ли рибе у овим водама? Ја нешто колико сам гледао... чини ми се да има доста, ал добро, не знам ја шта је ту јестиво... Које хватате?
А колико има до вашег села? О, чак толико далеко пловите! Свака част! Нисам знао да се иде баш тако далеко...

То су биле све реченице којих се сетио. Није у њима пронашао ништа због чега би он оставио човека на острву. Можда би му пало на памет да тај неко није превише интелигентан, да је мало досадан, да је непотребно љубазан, али опет, нису то разлози да некога осудиш на самоћу. И још, провео је са њима читаво једно поподне и предвече, попио је ипак само чашу вина, сећа се, то је било све, или скоро све што је причао. Можда је требало да прича више? Нису му се чинили као да су били расположени за причу. Можда се правио паметан? Превише нормалан за неког ко је тако дуго био сам на острву? Он би свакако био збуњен и сам да неко, ко је тако дуго провео сам, сада прича тако мало, али, тешко да би некога осудио због тога на самоћу. Онда би дани прошли и он би понекад заборавио то све. Нису се разумели и то је све, помислио би. Понекада би се опет сетио свега, када га жеља за домом опхрва, и побеснео би на рибаре. Оставити човека тако! Зашто?

 . . .

 . . .

 . . .

Није ова од оних прича што се завршавају миром и срећом на оном месту одакле је кренула. Није ово једна од тих прича када наиђе барка, и људи на њој, који знају да човек на острву мора да маше, да скаче, да виче. Прича можда и даље траје. Не, није човек са острва чак ни полудео у питањима. Не, није донео закључке од којих је полудео. Не, самоћа га није сасвим изморила и не, није се решио да заувек остане на острву.

И да, ово јесте алегорија.

 


У Земуну
1/2. 8. 2007.

Atačmenti



Komentari (4)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

jamari jamari 15:24 20.02.2009

zene

Zene vole kada su muskarci zenskarosi... Nije bitan kvalitet, nego da su ga vidjale sa drugima, mnogim drugima... I onda fantaziraju da ga promene. Uh, kako vole tu fantaziju! Iz nekog razloga, zene zele muskarce koji ne biraju. A potom, kada su one na redu, silno se trude da se osecaju izabrano.
Nikada nisam u potpunosti razumela zasto to...
Ljudi ne vole kada se izdvojis i razmisljas. To je prosto nekulturno. Nije lepo. I mnogo oklevaju da te ponovo prihvate.
Ni to nikada nisam razumela....
Rastuzio me je tekst.

P.S. I opet si prekoracio granicu pristojnosti. Otkuda ti pravo da izazivas osecanja? To je tako neprijatno.
mladen.mladen mladen.mladen 01:52 21.02.2009

Žene

Žene vole kada su muškarci ženskaroši... Nije bitan kvalitet, nego da su ga viđale sa drugima, mnogim drugima... I onda fantaziraju da ga promene. Uh, kako vole tu fantaziju! Iz nekog razloga, žene žele muškarce koji ne biraju. A potom, kada su one na redu, silno se trude da se osećaju izabrano.
Nikada nisam u potpunosti razumela zašto to...
Ljudi ne vole kada se izdvojiš i razmišljaš. To je prosto nekulturno. Nije lepo. I mnogo oklevaju da te ponovo prihvate.
Ni to nikada nisam razumela....
Rastužio me je tekst.

P.S. I opet si prekoračio granicu pristojnosti. Otkuda ti pravo da izazivaš osećanja? To je tako neprijatno.



samo želim da imam ovaj komentar i u udobnijem obliku za čitanje. antologijski komad. od onih za hrestomatije.
vladimir petrovic vladimir petrovic 21:58 20.02.2009

Sreća, čemu?

Lepo ispričano.

Medjutim, nije mi se svidelo shvatanje - konteksta sreće.

Na samom početku kažeš

mladen.mladen
...Сунча се и пева у досади све песме којих може да се сети. Црта у песку и гледа како таласи односе линије. Срећан је.


a malo kasnije
Човек са острва је већ предуго био сам и срећан је што ће ускоро бити међу људима


Bez želje da elaboriram kako ja doživljavam sreću, ne svidja mi se kada vidim da drugi olako upotrebljavaju tu reč.
U ovom drugom primeru, ja bih pre rekao "i drago mu je što će uskoro biti medju ljudima" umesto "i srećan je što će uskoro biti medju ljudima".

Ili je problem u meni, možda se ja plašim jakih osećanja tamo gde im nije mesto. Bilo kako bilo, smatram da nije u redu da se kaže da, recimo, žedan čovek koji je dobio vodu, oseća veliku sreću...

Razmisli i ovome. Svako tinejdžersko insistiranje na definicijama osećanja, odnosno na tome da budemo srećni je - najčešće preteranost.
Pozdrav.
mladen.mladen mladen.mladen 01:47 21.02.2009

Re: Sreća, čemu?

bio sam žedan dva puta u životu. prvi put sam bio srećan kad mi je na brdu iznad Kačera pruženo lonče vode iz kog svi ukućani piju. drugi put sam bio srećan kada sam pored autoputa ka Nišu našao dva gutljaja, ne više, Fante exotic, u jednoj od stotina praznih plastičnih flaša.

u nedavnom novom određivanju DNS-a nedostajalo je veoma malo glasova da sreća bude uvrštena među poremećaje po istim kriterijumima po kojima je npr. i depresija: odstupa od uobičajenog profila ličnosti, itd...

jebe mi se kakve reči koristim jer imam pravo baš na svaku. ne zato što sam čovek nego zato što sam mladen.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana