SAN FRANCISKO, ili Sta poneti sa ivice sveta (1)

Uvod

Bice kratak jer gorim da krenem sa pricom. Ne znam zasto bas sada. U to vreme sam u Severnoj Americi (koju cu nadalje zvati ‘Amerika' jer kontinent podeljen izmedju dve drzave, sa repovima zapalim Meksiku, to moze da podnese) bila jedva par godina. Neke od ovih epizoda su se pojavljivale ranije u odlomcima ili slikama i u drugim pricama, ali niti ja znam gde su one sada, niti to ima neke vaznosti u ovom trenutku kada je sve doslo na pravo mesto. Ono sto sam zelela da kazem je da tek sada uvidjam da je put u San Francisko bio jedno misticno putovanje u dolinu koja je moja, i samo moja. Nisam joj zapamtila koordinate, ali ne mari.

Kineska Cetvrt

Za put sam skupljala pare preostale nakon placanja svega sto se mora platiti za zivot. Mom stanu je trebalo jos namestaja, meni je trebalo... ili mozda nije. Niceg optimisticnog nije bilo u takvoj jednoj svakodnevici, ali optimizam nikada nije bio moja neizleciva boljka. Glad za novim mestima i iskustvima verovatno jeste. Ni tu nije bilo neceg nesvakidasnjeg, cak nije bilo nista narocito, i ne treba se na tome zadrzavati. Racunica je obuhvatila avonsku kartu, koja na relaciji Toronto - San Francisko nikada nece biti jeftina, troskove sa smestaj i ishranu, cisto da prodjem bez gladi, i malo viska. Kartu sam lako nasla; po smestaj sam otisla bila u knjzaru. Kako moj budzet nije uracunao troskove za knjigu o putovanju u San Francisko, skinula sam sa polica par i smestivsi se po strani citala o mestima koja se zovu ‘budget accommodations'. Na papir sam nazvrljala imena, telefone, adrese, i cene za noc, i to je bila sva priprema. Imala sam pasos, i karta je bila povratna. Rezervaciju sam napravila tog istog dana, i ostatak vremena do polaska 20. juna sacekala u uzbudjenju o kakvom sada razmisljam kao slatkoj opijenosti.

Izmedju ostalog, interesovalo me je kakve je boje zemlja u Kaliforniji. Uglavnom sasuseno oker. Sitno zbunje tu i tamo, i gola zemlja za koju odmah znas da se mrvi, bilo u rukama ili pod nogama. Dolaskom iz zelene, mucno prevodnjene Kanade u kojoj vazduhu kaplju iz nosa kondenzovane kapi, nudizam zemlje na jugo-zapadu kontinenta je bio nesto kao susret sa elementima odbeglim od kuce i koji vise nikome ne polazu racuna.

To sam sve videla u voznji od aerodroma. Tipicna glupost za turiste, uzela sam bila taksi. Koji me je ostavio usred Kineske cetvrti, rekavsi mi da ne zna adresu koju sam imala nazvrljanu u notesu. Srecom pa sam za nedelju dana ponela malo prtljaga. Pitajuci prolaznike, i svesna da se vrtim u krug, kao i da u radijusu od jednog kvadratnog kilometra verovatno govorim najbolji engleski, pri cemu vecina ne govori nikakav, nasla sam se sat vremena kasnije pred hotelom. Bio je opisan kao raj za studente i druge putnike bez para. Kakva je tu sumnjiva kontradikcija necu dalje analizirati (kad se vec nisam setila da je proucim na vreme). Fasada je bila malo zivlja varijanta oker boje od zemljista, sa narandzasto-crvenom ciglom na krovu par spratova iznad, koji je na krajevima imao izvijene linije u imitaciji istocnjacke arhitekture. Tamno zeleni zmajevi su se vijugali po strani, i slagali po boji sa zaluzinama. U foajeu golog poda, s leva su bile nasumice poredjane stolice i poneki stocic, za kojim su sedeli muskarci, svi od reda Kinezi, od zgoljavih do glomazno debelih, u raznim stadijumima drustvenih igara - Mah Jong, checkers?. Nad njima se vijorio duvanski dim. I oni koji su me pogledali i oni koji nisu, su me uocili, u to sam bila ubedjena iz nekog izvora koji je dolazio iz predela stomaka. Iako se ja nisam usudjivala da gledam u njih, i okrenute glave znala sam da tu nisu cista savremena-kasni-20ti-vek posla. S desna je bio dugacki pult recepcije. Prijavila sam se devojci koja me je jedva pogledala. Dala mi je kljuceve i pokazala na svoju desnu stranu, treci sprat.

Spolja je zgrada izgledala dovoljno siroka i visoka za dvadesetak soba. Iznutra joj nije bilo ni pocetka (jer da mi je neko platio mnogo boljim hotelom ne bih znala vise gde je ulaz) ni kraja. I nista nije bilo pravolinijsko, ili je to moj strah krivio vrat i okretao se unezvereno oko sebe, bez ideje sta me to i kuda vodi. Hodnici su bili neopravdano dugacki. Povremeno bi se na njima pojavili ljudi, uglavnom mladi, pretpostavljam studenti opisani u onoj knjizi ilegalno citanoj u knjizari. Svakog sam pitala za uputstva, i nikada nisu bila u skladu sa pravcem u kome sam isla. Mozda je prosao dan, mozda i dva ili samo jedan dugacak sat, i kad su istekli nasla sam vrata koja su odgovarala i broju i kljucu koji sam dobila. Unutra je bio bazican namestaj kakav se i ocekuje, i to je bilo olaksanje. Prozor i staklena vrata su se otvarali na pozarne stepenice izukrstane sa drugim pozarnim stepenicama, u okviru unutrasnjeg pravougaonika ciji su zidovi svi bili deo jedne zgrade, i peli se bar jos pet-sest spratova vise. Od onog mesta gde sam usla u ovu gradjevinu do te sobe mozda sam prosla kilometar krivudavih hodnika, ali znala sam da je nemoguce vratiti se istim putem, bilo do recepcije, ili onog mesta gde sam jos bila puna entuzijazma.

Nisam imala bog zna sta za raspakivanje, niti sta da radim u toj zapustenoj sobi, ali nisam se usudjivala da iz nje izadjem. Kad sam bila dovoljno ogladnela, sat ili dva kasnije, otvorila sam vrata i opet stupila u hodnik koji je mozda isao levo, mozda desno, ali meni neznano kuda. Nije bilo nista strasnije od prvog puta. I opet su se nasumice pojavljivali mladici i devojke iza okuka i davali mi uputstva kako stici do izlaza. U foajeu se vreme nije ni premestilo s noge na nogu u medjuvremenu a ja sam, ili moja projekcija, hodala kao da mi iz utrobe viri desetoro dece. Niko na to nije obratio paznju, i sasvim neocekivano iskoracila sam na ulice San Franciska.

Grad je lep. Od surovih pocetaka do urbane sofistikacije nije proslo tako dugo, i ljudi su to ovde lepo izveli. Tog prvog dana u San Francisku sam zalutala u Kineskoj cetvrti, a to je zemlja kao nijedna druga. Nisam tako zamisljala San Francisko, ali to sam zaboravila - kako sam ga zamisljala. Malo omadjijana hodala sam bez plana i cilja.

Vratila sam se u hotel pre mraka. U hodnicima su vec bila upaljena sitna svetla, priljubljena negde uz vrh zidova, i u njima nije bilo ni manje ni vise ljudi nego ranije, taman dovoljno da stignem do moje sobe. U njoj je svetlo bilo kao i svako drugo svetlo, otvoreno za interpretacije i dovoljno jako da pokaze detalje sva tri elementa - poda, zidova, tavanice. Uz lampu iznad jastuka prelistala sam lokalne novine i pre 10 zakljucila da bih sada trebala da spavam. Samo sto nisam mogla. Ni do ponoci a ni kasnije. Zvuci su imali neobicnu putanju u toj zgradi, i one stepenice napolju su odjednom bile tu da bi se njima spustali i uspinjali svi kojima bi to palo na pamet - od duhova Kineske cetvrti do trgovaca robljem, i mandarini su mogli da se klizu niz banistere, a priguseni krici ili nesto nalik njima kitili su noc zivopisnim uzasom.

Sledeceg jutra rekla sam im na recepciji da necu ostati duze. Ne verujem da su me culi, ali nisu ni zamerili. Muskarci iza mojih ledja su bili u istom polozaju kao i juce. Na ulici sam disala nesto lakse. Sada je u nepoznatom gradu trebalo naci mesto za noc, ali posto je bilo tek negde posle 10, nisam brinula. Oko 2 je to vec bilo drugacije a i ruke su mi bile umorne od prtljaga koji je odjednom otezao. U jednom kaficu pitala sam ljubaznog posluzitelja da li zna za jeftin ali pristojan hotel. Da, rekao je, hotel ‘Stratford' je odmah tu blizu, na Powell Street-u. Zahvalila sam mu, i istrcala napolje pa usla u tramvaj. Dok je isao uzbrdo disala sam kroz otvorena usta. Na nizbrdici sam spazila sa leve strane slova: ‘Hotel Stratford', i izasla na sledecoj stanici.

  

                    Hotel 'Stratford'

Zgrada pred kojom sam zastala nije licila na hotel nista vise ni manje nego sto bi bilo koja druga neugledna zgrada, ali je pisalo da je tako i sada je vec bilo oko 3 popodne. Unutra je jedan covek oronuo sto vremenom sto nemarom sedeo iza pulta koji ga je ogradio i citao novine. Kad sam usla podigao je pogled i pre nego sto me i spazio kako treba vec se nasmesio. A kad me je spazio onda se osmeh rasirio preko celog lica, sve do obrva i usiju.
"Dobrodosla u "Stratford" hotel," docekao me je. I ja sam se nasmesila. Ovaj foaje je bio manji, bazican, i par stepenika od tamnog drveta je vodilo u uski hodnik koji je opet vodio negde u nepoznato, iako je u jednom hotelu nagadjanje dosta suzeno, ali mi se osmeh portira svidjao, ili je prosto ovde bilo jasno da nema lavirinta. Portir se predstavio kao Roy i radoznalo me je posmatrao. Na pitanje da li ima sobu za mene zustro je potvrdio. Uveo me je u knjigu pazljivo zagledajuci moj jugoslovenski pasos sa kanadskom vizom, i pitao kako sam to dosla ovako daleko.
"Oduvek sam zelela da vidim San Francisko," odgovorila sam tipicno, ali njemu se dopalo.
"Ti si prva u nasem hotelu za koju ja znam iz tog dela sveta," rekao mi je, naglasavajuci da je vaznost moje posete ‘Stratford' hotelu bila vise od tek turisticke. Jer je i "Stratford" bio vise od tek svratista za posetioce, kao recimo veci, bolji i skuplji hoteli u kraju. "Hotel je postojao i pre zemljotresa, i nastradao je, kao i ostatak ulice. Ponovo podignut u prvom talasu obnove, evo ga stoji jos od 1907-me."
U tom trenutku je iz mracnog hodnika na svetlost izasao covek nesto stariji od Roya ali slican po drzanju, vodeci macku na uzici. Pozdravili su se, i Roy mi je cim je ovaj zamakao kroz ulazna vrata objasnio da je Morty jedan od stanara. On zivi u ‘Stratford' hotelu vec 15 godina.
"U vecini soba su nasi stalni gosti. Ali uvek imamo mesta za turiste iz Jugoslavije i Kanade'," objasnio je, pruzajuci mi kljuc.

Poseta jednom gradu o kome se puno citalo ili gledalo u filmovima je uvek pomalo kao izlet u stranice knjige. I dimenzije se bas tako i pobrkaju. Iz bliza, i drugacije perspektive, boje su snaznije i mirisi ne lazu, a sve ipak tezi da se slozi u slogove i pasuse, ukljucujuci novi karakter u liku slucajnog turiste. Sve je ili zivo ili ce upravo da zazivi, i takva jedna knjiga u procesu metamorfoze u film uzrokuje pravu pravcatu vrtoglavicu, ali malu. Taman da sve bude uzbudljivo cak i da nema niceg drugog osim gledanja u zid.

Zid u mojoj sobi u ‘Stratford' hotelu je bio bez boje, best-seller medju bojama kad su u pitanju hotelske sobe. Namestaj je bio taman kako i prilici namestaju. Postojao je i televizor samo sto nije imao puno kanala i one koje je imao prekrivao je gusti sneg, i krevet je bio sirok i skripav. Prozor je gledao na drugu stranu ulice, koja je uglavnom bila tmurna. Zivot u takvoj sobi je bio za druge ali romantika je bila sva moja. Da je ‘Stratford' bio obican hotel, pa i boljeg kvaliteta, ne bi imao nikakvog narocitog uticaja na mene, ali u njemu su ljudi ziveli - mizerija i usamljenost umnozene bukom tramvaja koji se spustao niz Powell Street kao da ce poleteti, i otvrdle kao skorena hrana u tiganju...i sve to na domak, kroz zidove oko mene. Strava je bila nepatvorena i bezrezervno uzbudljiva. I soba mi se svidjala onako ruzna, i pomalo tuzna. ‘Stratford' hotel i San Francisco oko njega su bili moj prvi pravi ukus necega sto cak ima i ime - Amerikana.

Roy je tu imao ne malu zaslugu. On se tako iskreno obradovao svaki put kad bi me video svojim bledo-plavim ocima, i svesrdno mi davao savete sta ne treba propustiti, kojim putem tamo stici, pa bi na kraju, obicno popodne - izjutra ne bi bio toliko pricljiv - sve nafilovao pricama o gradu iz vremena kad je on u njega dosao, pre 25 godina. Ja sam slusala i samo gutala.

Odmah na izlasku iz hotela, sa leve strane, bila je prodavnica elektronike i svakakvih stvari (nisam usla nijednom), ciji je vlasnik bio jedan sredovecni Arapin kome niko nije promakao ko se spustao niz ulicu. Narocito sto je on cesto stajao na otvorenim vratima svoje radnje, besposlen, ili zadovoljan prethodno obavljenim poslom. Kao tipicni arapski trgovac, ni ovaj nije prestajao sa pricom, bilo da nudi svoja dobra, ili da salece musteriju. Sa mnom se nije mnogo trudio oko prodaje, ali me je vec drugog dana pitao da ostanem u San Franciscu - kod njega. Svakog dana bi dodao nesto svojoj ponudi, i slikao zivot koji bih vodila. Bilo bi mi jako dobro, garantovao je.
"Ostani u San Francisku," govorio je. "Ovakav grad ne postoji nigde drugo."

-nastavice se-