Čekajući međunarodnu odluku o statusu Kosova

Iako u Beogradu za zelenim stolom govore o „administrativnoj granici Kosmeta i Srbije“, to je prava državna granica, podignuta sa srpske strane. Putnicima sa srpskim dokumentima i strancima koji odlaze na Kosovo na „administrativnoj granici“ policija i carinici kontrolišu dokumenta i prtljag. Na srpskoj strani tzv. „administrativne granice“ koja deli ne Kosovo od Srbije, već Srbiju od Kosova, kontejner Ministarstva finansija Srbije, nekoliko pasa lutalica i bodljikava žica.
Automobili sa srpskim registracionim tablicama smeju da voze po Kosovu, vozači kola sa kosovskim tablicama moraju da ih skinu kad izlaze sa Kosova, zakače srpske tablice koje moraju da plate, kao i  dodatno osiguranje. Dažbine plaćaju srpskim vlastima, a ovaj prekršaj čine pred srpskim čuvarima zakona, jer Srbija ne priznaje nikakve dokumente uprave UN na Kosovu. Ista procedura važi i za ambulatna kola, kojima se bolesni kosovski Srbi prevoze u bolnice u Srbiji. Kad tako dvostruko oporezovani vozači krenu prema Srbiji, osim novih tablica na unutrašnji retrovizor obavezno nakače plastične tirkizne brojanice.
Službenici Misije UN na Kosovu (UNMIK) dočekuju ležerno putnike iz Srbije, a na vrećama sa peskom postavljenim 1999. sa UNMIK strane granice odavno je izraslo grmlje.
Prvi grafit kad se uđe na Kosovo je u korist Oslobodilačke vojske Kosova (OVK, na albanskom UČK), a prvi bilbord je reklama slovenačkog proizvođača električnih aparata “Gorenje”. Bivša jugoslovenska republika Slovenija ima u Prištini godinama svoju privrednu komoru i poput mnogih država svoj ured za vezu, preteču ambasade. Kosovo je pod prinudnom upravom samo u monetarnoj politici, spoljnim poslovima i vojsci. Ostalo su atributi suverene države.

Kastriot u Gračanici: Toponimi na Kosovu su dvojezični. Kada se iz Srbije prilazi “administrativnoj granici”, toponimi na albanskom jeziku su preškrabani. Od granice do Prištine, što je četrdesetak kilometara svuda se gradi, ali bez visokih zidova oko kuća. Novinarka je na prištinskim ulicama videla samo dve žene u šalvarama. Ne zna da li su bile Iranke, Alžirke ili Albanke.
Jedna vrsta mineralne vode, konzervirano povrće i “plazma” keks su jedini artikli iz Srbije u prištinskim samoposlugama.     
U Prištini se na ulici slobodno govori srpskim. Posvuda mladi ljudi, moderno obučeni, bez verskih, zlatnih ili drvenih aditiva na golišavom telu, kao u Srbiji. Deca igraju fudbal i voze skejt bordove. U Prištini ima devet privatnih univerziteta i sedam dnevnih listova.        
Srbin iz srpske enklave Gračanica se žali da ne može da proda deset kilograma sira u Vranju, jer se sir iz Gračanice na ulasku u Srbiju carini. Njegov suseljanin ima sreće, drži kafanu, gosti su svih nacija,  ima svinjetine na roštilju, prodao je Kastriotu iz Prištine, stalnoj mušteriji, veprovinu i kobasice, a posle su bančili do jutra.
Srpkinja, profesorka koja nije uspela da se zaposli u rodnom Nišu, zaposlila se u Gračanici gde je srednjoškolce učila hemiji. Ona je na platnom spisku Beograda. Plata nije stizala mesecima. Žalila se upravi škole, nije pomoglo, otišla je da se žali u UNMIK. Tamo su joj rekli da oni ne mogu ništa, jer su zaposleni u školstvu u nadležnosti Srbije, ali su je pitali da li može da im prevede dopis koji je upravo stigao. Mogla je i odmah podigla honorar u eurima. Ispričala je kako je pre tri godine objavljeno da je ubijena u martovskim nemirima 2004. Srećom, ona je tu vest emitovanu u svim medijima Srbije, čula pre svoje majke.
Usred prištinskog univerziteta, između Albanološkog instituta i Nacionalne biblioteke zjapi nedovršena pravoslavna crkva, započeta 1993. parama ratnih bogataša Slobodana Miloševića. Crkva je okružena bodljikavom žicom. Na Kosovu ima oko 500 Albanaca pravoslavne vere.
U Umetničkoj galeriji nema religioznih motiva, mrtve prirode, čak ni božura sa Kosovskog polja na kome su se protiv Turaka 1389. u Lazarevoj armiji pored pridošlica borili lokalni Albanci. Nema  akvarela, portreta političara. Na zidovima su uljani, ekspresionistički doživljaji koji iskaču iz rama. Samo je jedna instalacija sa mecima na limenoj podlozi. I boja koja asocira na krv.  

Rasprodaja vekovnih ognjišta: Na ogradi oko kosovskog parlamenta izvešene slike Albanaca nestalih 1998. i 1999. godine. “Nedostaju nam”, jedinstvena je poruka među fotografijama. Kažu da je mart na Kosovu mesec mrtvih, dan žalosti u selima i gradovima. Od 24. do 31. marta 1999. pobijena je petina svih Albanaca stradalih u ratu. Među onima koji su prošli srpsku policijsku torturu 40 odsto su bile žene.
Za mlade ljude na Kosovu rat je trajao 78 dana, koliko i NATO bombardovanje. Za analitičare, rat je bio od 1998. do sredine juna 1999. Za starije Albance, rat je počeo 1987. odnosno partijskim pučem Miloševića na 8. sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Deca iz sela oko Vitine, koja su bila bebe pre osam godina i danas vrišteći beže kad čuju srpski jezik.
Na Kosovu su ostali oni Srbi koji nemaju gde da odu, nemaju sa čim da odu ili misle da nisu učinili zlo pa i onda kada su samo ćutke slušali o njemu. Do 2003. godine tri četvrtine kosovskih Srba prodalo je ono što političari i pesnici u Srbiji nazivaju „vekovna ognjišta“ Albancima za basnoslovne pare i pokupovalo po Srbiji imanja i stanove.
Kosovske manjine imaju pravo na 18 odsto mesta u svim institucijama pokrajine. Po naredbi Beograda, samo Srbi nisu iskoristili to pravo.       
Osim UNMIK-a i Kosovske policijske službe u srpskim enklavama postoji ilegalna srpska policija, bivši Miloševićevi policajci. Nisu u uniformi, plaća ih Beograd. Mogu da hapse, sude po zakonima Srbije i šalju u zatvor u Srbiju. Dešavalo se da Srbi zatraže od Albanaca da ih zaštite od srpske policije. Kad je prošle godine Crna Gora proglasila nezavisnost, 350 srpskih oficira iz Crne Gore je tajno prebačeno u srpske enklave na Kosovu. Prema objašnjenju zvaničnika zvečanskih Srba, tih 350 oficira je trebalo da zaštiti Srbe “ako ih Albanci napadnu”.
U getu na severnom delu pokrajine živi 40 odsto kosovskih Srba a oko 70.000 kosovskih Srba je razasuto po “albanskoj teritoriji”.   
Akademik Vaso Čubrilović je 1937. nudio Beogradu: „Kada Nemačka proteruje desetine hiljada Jevreja... preseljenje nekoliko stotina hiljada Albanaca neće značiti početak svetskog rata“.              
U poslednjih osam godina Beograd manipuliše sa dve mogućnosti kad je reč o Kosovu - ili da neprihvatljivom platformom za pregovore sa svetom iznudi podelu Kosova na albanski i srpski deo, ili da za pet milijardi dolara kompenzacije od SAD digne ruke od Kosova. U februaru 2003. Savet za međunarodne odnose SAD je nudio Srbiji 2,5 milijarde dolara ako pristane na nezavisnost Kosova, jer je „Beogradu očajnički potreban novac“. Beograd je od tada za “najskuplju srpsku reč” uveo porez na dodatu vrednost. Zavisno od ponuđača, Srbija je procenjivala vrednost prirodnih bogatstava i individualne imovine na Kosovu od 2,5 do 500 milijardi dolara. Krajem aprila je u beogradskoj štampi objavljeno da samo rezerve uglja na Kosovu vrede 500 milijardi dolara. Vojislav Koštunica, premijer Srbije u ostavci, pred međunarodnim pregovaračima i u UN uporno tvrdi da Kosovo čini 15 odsto teritorije Srbije. U stvari, Kosovo zauzima 12,6 odsto ukupne teritorije Srbije.

Kosovo izbrisano sa auto-karte: Srbi na Kosovu koji ne rade dobijaju mesečno iz Srbije po sto eura. Nezaposleni u Srbiji dobijaju dvadeset odsto manje. Plate zaposlenih u „srpskom“ zdravstvu i školstvu na Kosovu su dva puta veće nego u Srbiji. Beograd je strogo preporučio Srbima da ne uzimaju plate iz kosovskog budžeta. Godišnje donacije iz sveta za kosovski budžet su 450 miliona dolara. Iz budžeta Srbije se godišnje izdvaja za kosovsku srpsku zajednicu 75 miliona evra. Srbi čine desetinu kosovskog stanovništva.
Dokumentaciju o kosovskim društvenim preduzećima odnele su  vojska i policija kad su se povlačile sa Kosova juna 1999. Od privatizacije društvenih preduzeća na Kosovu ostalo je da se zaposlenima podeli još 45 miliona eura. Srbi ne dolaze po svoje pare. Privatizacija na srpskom delu Kosova je odložena pod pritiskom neimenovanih političkih snaga Srba sa severa pokrajine, a završiće kad se reši status Kosova. Kakav će biti status pokazuje podatak da firme iz Srbije ne sudeluju u kosovskoj privatizaciji, a ni jedan Srbin sa Kosova nije kupio firmu na Kosovu. Kupci trećine društvenih preduzeća Srbije na Kosovu su iz SAD, EU i albanske dijaspore.     
Evropska agencija za rekonstrukciju ulaže 120 miliona eura za izgradnju autoputa od Merdara, na „administrativnoj granici“ Kosova i Srbije do Drača u Albaniji. Srbija nije zainteresovana za ovu autocestu preko Kosova.
     
Figurica jelena u masovnoj grobnici: Suspenzija kosovske autonomije 1989. koju je osim srpskog, garantovao i ustav Jugoslavije izazvala je proteste Albanaca, na koje je Miloševićev režim krvavo uzvratio. Od marta 1989. do februara 1990. ubijeno je najmanje 70 Albanaca. Stotine su povređene i mučene u zatvorima, iako je cilj demonstranata bio “defanzivan”: zaustaviti nasilje režima i očuvati kosovsko društvo. Nezavisnost je bila prigušeni cilj.  
“Etničko čišćenje” Albanaca počelo je u obrazovnim institucijama. Oko hiljadu profesora i 27.000 studenata je 1991. isterano sa univerziteta u Prištini. Organizovali su ilegalni, paralelni školski sistem sa 20.000 nastavnika i 300.000 đaka. Tri četvrtine sredstava za paralelne škole namirivalo se iz sistema dobrovoljnog oporezivanja.
Nenasilje je postalo metod borbe sa režimom. Petominutna promenada u središtu svakog kosovskog naselja trebala je da podseti na svaki akt srpske brutalnosti. Incidente sa srpskom vojskom i policijom su  obeležavali “dani tuge” - u isto vreme oglasile bi se fabričke i automobilske sirene. Poslanici izbačeni iz kosovske skupštine su na njenom stepeništu 1990. proglasili Republiku Kosovo. Godine 1990. gotovo polovina odraslog stanovništva Kosova, njih 400.000 potpisalo je peticiju “Za demokratiju, a protiv nasilja”. Revidirane su patrijarhalne tradicije. U dvogodišnjoj kampanji protiv krvne osvete pomirilo se oko 2.000 porodica. Zimske 1990. hiljade ljudi palile su sveće na prozorima i balkonima. Između 40.000 i 100.000 ljudi je 13. juna 1991. prisustvovalo ceremoniji “Mirne sahrane nasilja”. U zemlju je spušten mrtvački kovčeg na kome je pisalo “Nasilje”. Demonstranti su hodali kosovskim sokacima, zveckali ključevima i govorili: “Ovim ključevima ćemo otključati naš zatvor”.  
Pisac Ibrahim Rugova je bio vođa gandijevskog otpora. „Imamo unutrašnju, psihološku slobodu, koja je prvi korak ka fizičkoj i kolektivnoj slobodi”, govorio je. Nenasilni pokret na Kosovu trajao je do marta 1998. godine. Pripadnici OVK prvi puta su se pojavili bez maske takođe marta 1998. godine.
Prema međunarodnim podacima, od 1998. do juna 1999. ubijeno je oko 10.000 Albanaca. Prema haškim optužnicama, u proleće 1999. deportovao je 740.000 Albanaca sa Kosova. Početkom 2001. postmiloševićev režim pronašao je u Srbiji 17 masovnih grobnica kosovskih Albanaca. Mrtve su prenosili kamionima, hladnjačama za voće, zakopavali ispod autoputa u izgradnji, pored policijskih vežbališta. Krajem aprila 2007. je Međunarodni komitet Crvenog krsta objavio da je pronađena 18. grobnica.
U osam grobnica u beogradskom naselju Batajnica pored mrtvih nađene su bolničke otpusne liste, ček od penzije, teglica dečije hrane, dve prelomljene donje vilice, polomljeno ogledalce, staklena figurica jelena, dve kesice kafe, neseser za šminku, ukrasni papir, ženski kišobran, dva recepta za naočare i potvrda srpske Uprave javnih prihoda Srbije da je Krasniqi Bib iz Đakovice “izmirio dugovanja za četvrto tromesečje 1998. godine”. Po odeći se može zaključiti da su ljudi, sahranjeni zajedno, ubijeni u različita godišnja doba.

Novinarska i kosovska stvarnost: Na planini Kopaonik, geografskoj razmeđi Kosova i Srbije sredinom aprila sastalo se dvadesetak novinara sa Kosova i iz Srbije da razgovaraju o saradnji nakon međunarodnog definisanja statusa Kosova. Dok su govorile kolege iz Srbije, petina kosovskih novinara služila se slušalicama za prevođenje. Kada su govorili albanski novinari, svi iz Srbije su koristili slušalice.
Mladi kolega je za večerom pričao kako je morao da studira iz knjiga na engleskom jeziku koji je prethodno morao da nauči. Pričao je kako su oba roditelja koja su radila u državnoj službi dobila otkaz u Zvečanu. Sedmočlana porodica se upinjala da preživi. „Čuvao sam  tuđe ovce kako bi se prehranili. Bio sam najsrećniji kad umoran dođem kući, sednem za naš kompjuter i odlutam internetom“. Neko od kolega za stolom je pitao: „Šta ti je password?“. Drugi, naravno iz Srbije je dobacio: „Password mu je bee, bee“.
Novinari sa Kosova su na Kopaoniku opisali kako ih je Međunarodna federacija novinara naučila da izbegavaju „jezik mržnje“ i pogrda prema nealbanskoj zajednici. Beogradski mediji koriste uvredljive izraze za Albance čak i na sportskim stranama novina, a sudstvo to ne sankcioniše. Perparim Isufi iz lista „Zeri“ se žalio: „Zbog Srba smo zapostavili ostale nacionalne manjine na Kosovu“.
Prema anketi Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP), koju su prećutali mediji Srbije, samo jedan od deset kosovskih Srba će napustiti Kosovo ako ono dobije nezavisnost. Isto će učiniti tri od deset Albanaca. Emigrantima je važniji ekonomski status od državnih obeležja.

Italijanske okupacije Kosova: Članice Kontakt grupe su davno preporučile da međunarodne trupe ostanu na Kosovu i posle proglašenja statusa bez obzira kakav će status biti. Osim članstva u Kontakt grupi, Italija se angažovala i na kosovskom terenu. Kad je u junu 1999. Milošević kapitulirao i pristao da trupe sveta okupiraju Kosovo, od 50.000 vojnika KFOR-a Italijani su činili desetinu kontingenta. Od 39 zemalja koliko je detaširalo vojnike na Kosovo, Italija je bila peta po broju vojnika. Danas na Kosovu ima 17.000 stranih trupa, od čega su 2.250 Italijani. General-major Roberto Bernardini je zamenik komandanta KFOR-a, brigadni general Attilio Claudio Borreca je komandant Multinacionalne brigade Jugozapad, čiji je štab u Prizrenu, a karabinjerski pukovnik Domenico Libertini je komandant Specijalizovane multinacionalne jedinice čije je sedište u Prištini. Vojna baza „Selo Italija“ (Villagio Italia) je blizu Peći.
Italijani čuvaju manastir Visoki Dečani, koji je pri vrhu spiska srpskih svetinja na Kosovu i deo kulturne baštine UNESCO-a. Bivši šef italijanske diplomatije Gianfranco Fini obratio se za Božić 2005. italijanskim vojnicima na Kosovu: „Vi ste graditelji mira, a ne oni koji mašu zastavama duginih boja. Razlikujete se od pacifista kao što se razlikuju fotografija i karikatura“. Fini, sa plavim bejzbol kačketom na glavi je tako čestitao praznik mira vojnicima, od kojih su deset odsto žene.
U manastiru italijanskim vojnicima sa zahvalnošću prepričavaju kako su ih karabinjeri zaštitili od napada „Balli kombetara“ (Nacionalni front) 1942. i 1943. Posle su manastir do kraja rata čuvali, takođe okupacioni, nemački vojnici. Kada se srpska vojska u junu 1999. povukla sa Kosova, oko manastira su stražarili vojnici OVK. Kroz istoriju su tradicionalno oko svih kosovskih manastira stražarili Albanci, kojima su srpski i jugoslovenski kraljevi zbog toga darivali titulu vojvoda.   
Manastir Visoki Dečani je zadužbina srpskog kralja Uroša III iz 1327. a glavni majstor kad se gradio manastir je bio crnogorski franjevac Vita Trifunov. Carigradski patrijarh je 1647. obznanio da je rimski papa osnovao Dečane. Na najbližem, groblju u Peći sahranjeno je oko 90 Kalabreza iz brigade „Garibaldi“ koji su poginuli 1943. i 1944. Mnogi krstovi na grobovima su polomljeni.
Godine 2004. italijanski vojnici su obnovili parohijski dom u Belom Polju i nazvali ga „Kuća nade“ (La casa della speranza).

(Objavljeno u najnovijem broju geopolitičkog časopisa „Limes plus“)