Pišete li dnevnik? Čitate li tuđe dnevnike?

Nisam vas pitala da li ste žena. :)

Najdeblja knjiga u opusu poljskog pisca Vitolda Gombroviča je - piščev dnevnik. Evo kako počinje:

Ja? O, da! Uostalom, Gombrovič je bio nemilosrdno iskren egocentrik, pa je u ovo četvorostruko ponavljanje jedne reči sažeo pokretački motiv za pisanje svačijeg dnevnika. O tom motivu u opsežnim dnevnicima jednog Tomasa Mana ili Miroslava Krleže nećete naći vidljivog traga. Oni su svoja dela i književnost uopšte stavljali pre svega u politički i kulturni kontekst svog vremena. U Petak se i Gombrovič priklanja istom načelu i ispisuje preko hiljadu stranica dnevničkog svedočanstva o godinama 1953-1969.

Osvrćući se na prvi relevantan dnevnik evropskog građanskog romana, onaj koji je engleski pisac Danijel Defo davne 1719. stavio u pero Robinzonu Krusou, teoretičar književnosti Viktor Šklovski u svojoj knjizi „Za i protiv. Beleške o Dostojevskom" pravi zanimljivo zapažanje: Robinzon, svojevrsni usamljeni vladalac pustog ostrva, nije imao kuda da piše pisma, ali je u dnevniku svodio pismene rezultate osobenosti svoje situacije. Kada prozaičnost analize postane poetična, što je od Robinzona naovamo postalo manir u pisanju mnogih dnevnika, suočeni smo sa patosom egoizma. Eto nas, dakle, samo malo lepše rečeno, ponovo kod Gombrovičevog „ja".

Robinzon Kruso, kao i Dnevnik Ane Frank, spadaju ako se ne varam i dalje u obaveznu školsku lektiru. Nije nužno ovde obrazlagati zašto je naravno dobro što je tako. Indikativno je međutim za naše vreme, naše predstave o dobrom obrazovanju i „kvalitetnoj" kulturi to što dnevnik u stvari ima reputaciju nepodnošljivog kiča.

Tako se, nakon što smo ih konzumirali u propisano minimalnoj dozi (Robinzon i Ana Frank), dnevnici pomenutih pisaca Gombroviča, Mana ili Krleže najčešće ni ne prelistaju, za dnevnik Marije Baškirceve teško da iko i zna (jer ih u obaveznoj lektiri nema), dok nam se na drugom kraju dnevničke priče u lice ceri dobro unovčen sentimentalni kič, naša predstava o tipičnom (i ženskom!) dnevniku: Dnevnik Bridžet Džouns. Bez ostatka potvrđujući stereotip, taj dnevnik ni na šta ne obavezuje, on relaksira i zasmejava, a verovatno upravo zato što od njega ništa drugo ni ne očekujemo - mi ga često i čitamo i gledamo!

Naravno, nije baš tako strašno. Za ponekoga. Ima nas koji volimo da pročitamo dnevničke kolumne u Danasu ili na sajtu Radija Slobodna Evropa. I ima vas koji pišete i čitate blogove, odnosno ima nas koji smo došli na Blog B2 i u njemu zaglavili kao u retorti nekog virtualnog alhemičara.

A ja? :)

Nikako od dnevnika da se odlepim.

Moje malo, patetično i egoistično ja pisalo je dnevnik još u osnovnoj školi. Prvog impulsa se uopšte ne sećam. Drugi sam odlično zapamtila: nastavnica srpskog nam je u sedmom razredu dala zadatak da nedelju dana vodimo dnevnik. I ja sam to radila s voljom.

 U srednjoj školi je došlo do otrežnjujućeg razdvajanja književnosti od života; na časovima srpskog se čitala književnost (dakle, ne dnevnici, a pogotovo ne učenički!), dok je pisanje dnevnika postala potpuno privatna i, dakako, poprilično intimna rabota. No, ta je rabota u jednom trenutku zainteresovala i moju majku, što je dovelo do neviđenog rata u kući i moje odluke da, patetično neshvaćena, dvanaest debelih svesaka - spalim. Naravno da mi je danas žao, ali tu sam „shvatila" da dnevniku nije mesto u (socijalnom) životu.

Patos egoizma je, međutim, terao svoje, te sam uskoro nastavila da pišem dnevnik. Uz povremene višenedeljne ili višemesečne pauze, koje su pri kraju postajale sve duže i duže, moj dnevnik se pretvorio u svaštaru koja je polako prestajala da bude ogledalo mog psihičkog i emotivnog života, a postajala je moj zapis o svetu oko mene. Istovremeno, često sam se pitala za čije oči ja to uopšte pišem? Taj osećaj, potreba, svest ili ipak varka o drugome ume prilično nevolja da vam zada kada ste odrasla osoba a pišete ni manje ni više nego dnevnik, ili „nešto" čemu ipak nijedno bolje ime ne umete da date.

Selidba iz jedne zemlje u drugu, a sa stomakom do zuba, u tren oka je prekinula svaku dilemu. Svi preostali dnevnici odleteli su u stari papir. Izuzev jednog, koji se skrio među rokovnike u koje sam pravila beleške na fakultetima. Možda sam sentimentalna, ali sada verujem da taj jedini preostali trag mog dugogodišnjeg dnevnikovanja nikada neću uništiti.

Da se na kraju još jednom vratim Gombroviču. On je i u tom smislu bio nemilosrdno iskren što je govorio da uvek zamišlja kako čitaoci komentarišu njegove dnevničke zapise. Ipak je, znači, reč o jednom „ja" koje ima potrebu za dijalogom sa svetom. Blog je, naravno, tehnički omogućio upravo to, stavljajući istovremeno isključivost patetičnog egoizma na klecave noge. A blogovi poput Bloga B92 pokazuje i više: nisu svi dnevnički zapisi (nikad ni bili) ograničeni na ljubavne i telesne jade jedne tipične i simpatične bucmaste plavuše.

Uz zahvalnost znanim i neznanim blogerima koji su me „kandidovali", i Dejanu koji me je pozvao da pišem, drago mi je što sam se našla  u društvu koje piše, čita i komentariše ove online diaries, kako su prvi „blogeri" 80-tih i 90-tih voleli da nazivaju svoje blogove. Život mi mrsi racionalne konce, pa sad začikavam samu sebe da mi je dnevnik sudbina.