Oprost

Narodi su činili velika zla jedno prema drugome – sto miliona ljudskih bića je  ubijeno u ratovima prošlog veka. U četiri rata Srbije u poslednjoj deceniji 20. veka približno 130.000 ljudi je ubijeno. Ciklusi nasilja i osvete su beskrajni.

Neću govoriti o oproštaju u verskom smislu. Etika i religija se ne mogu identifikovati. Takođe, biti moralan nije isto što i povinovati se zakonu.

Etika znači stalno preispitivanje vlastitih moralnih uverenja i moralnog ponašanja.

Opraštanje započinje sećanjem, moralnom prosudbom šta su zlo i nepravda i traženjem istine o tome šta se uistinu dogodilo. Znak je milosrđa i mudrosti sećati se, tražiti pravdu i pomirenje. Nema spremnosti za oproštaj bez pokajanja.

Oproštaj znači opiranje osveti i empatija za čovečanstvo. Oproštaj znači istinsku nameru žrtve da ponovo živi sa počiniocima nedela ili sa njihovim naslednicima.

Nisu ruke, već srce, pravi izvor moralnog nedela.

Mi iz Srbije smo učinili sa velike udaljenosti nečuvena zla mnogim ljudima. Većina ljudi iz Srbije nije smatrala da su lično uključeni u nedela. U ovom stoleću, biti nesvestan toga znači biti nemoralan.

Nadbiskup Desmond Tutu koji je predsedavao južnoafričkom Komisijom za istinu i pomirenje smatra da je oproštaj neophodan da bi ljudi preživeli. Ali, ja se često pitam gde je ravnoteža između pravde i oproštaja? Rešenje je u čovekovoj sposobnosti da prašta. Opraštanje je vrlina čije je upražnjavanje bolno.

Pre tri godine, kada su Žene u crnom drugi puta za redom posetile Srebrenicu 11. jula, za vreme sahrane stotina srebreničkih žrtava, starica Muslimanka, tradicionalno odevena, pitala me odakle dolazim. Posramljena, gledajući u zemlju odgovorila sam da dolazim iz Beograda. Ta žena je od početka rata znala da su iz Beograda stizali novac i vojnici koji su ubijali njene sunarodnike. Rekla mi je: „Hvala ti, dijete moje, što si došla izdaleka da sa nama podijeliš našu muku“. Posle tih jednostavnih reči oproštaja nisam se osećala bolje. Osećala sam se lošije. I ponižena po drugi put. Prvi puta sam bila ponižena kada su mojim novcem plaćane srebreničke ubice.

Ponovo jednog jula u Bosanskoj Dubici, gradiću na zapadu Bosne koji je poznat po zverstvima za vreme Drugog svetskog rata, došla su deca koja sa roditeljima – izbeglicama žive u evropskim zemljama. Neka od te muslimanske dece su po julskoj jari nosila vunene kape na glavama. Rečeno mi je da su im srpski vojnici odsekli uši u znak osvete zbog uspomena na Drugi svetski rat kada su u tom delu Bosne stradali Srbi. Ta deca su isuviše mlada da formulišu reči oproštaja. A ja nisam spremna, niti ću ikada biti, da prihvatim njihov oprost.                

Da bi počeo proces zalečenja, neophodno je međusobno opraštanje. Onaj koji oprašta omogućava onome kome je oprošteno da prevaziđe osećaje krivice, stida ili stigme.

Filosofkinja Hannah Arendt u studiji „Ljudska situacija“ smatra da je oproštaj deo društvene etike. Odnosi među ljudima ne mogu se opisati metodama „sredstava“ i „ciljeva“. Nož sam po sebi nije ni dobar ni rđav. On je instrument koji se može iskoristiti za dobra ili zla dela.

Bez oproštaja, dela učinjena u prošlosti visiće kao Damoklov mač nad glavama svake nove generacije, a mi ćemo biti žrtve prošlosti. Prema Arendtovoj, razumevanje oproštaja neophodno je zajednici ljudi koja želi da zajedno živi.

Opraštanje je i zahtev političke etike, jer “Ni jedan čovek nije ostrvo”.

Koncept oproštaja nas dovodi u ambijent u kome ne možemo govoriti o etici bez perspektive drugog. Pomirenje je važnije od žrtvovanja.

„Ako mi ukradete olovku i kažete ’Žao mi je’ a ne vratite mi olovku, vaše izvinjenje ništa ne znači“, kaže nadbiskup Tutu. Oproštaj nije jeftino milosrđe. Crkva više propoveda nego što živi oproštaj. Oproštaj košta. Naročito u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čiji se neki sveštenici mogu ubrojati u ratne zločince. 

Ako je moralno ponašanje moja najvažnija obaveza kao ljudskog bića, najvažniji će mi biti kvalitet odnosa sa drugima, moja odgovornost za svakog od njih. U „Braći Karamazovima“ Aljoša kaže: “Svi mi smo odgovorni za sve druge, ali ja sam odgovorniji od svih drugih”.

(Izlaganje na konferenciji Žena u crnom u Valensiji, od 15. do 20. avgusta)