(Ne)Običan dan

Našli smo se na trgu. Bilo je toplo. Darkovih pet minuta uvek nekako čudno prerastu u pola sata. Išli smo kroz Knez Mihajlovu i ja nisam razumela ni reči. Bila sam suviše umorna da bih govorila. Hodala sam nesvesno, vukla noge po pločniku.
Izložba fotografija u Cvijeti. Volim taj prostor. Uvek kad uđem, pustim da me obgrli, nekako prijatno. Toplo je. Zaboravila sam na umor, isla sam u krug od fotografije do fotografije i skupljala emocije. I ona je bila tu, moja najdraža fotografija. Čovek koji preskače baru. Prvi put sam je videla u nekom starom časopisu, sasvim malu... Popela sam se na sprat i gledala je iz daleka. Nije mi bilo dosta. Onda sam počela da sanjam. Sa plafona su se spustala velika bela platna sa zelenim slovima. Između njih su visili kanapi prepuni malih kaligrafija, kao ribarske mreže. Veliki formati bili su pod staklima. Čula sam muziku... Onda se Darko javio na mobilni telefon i ja sam prestala da sanjam. Izašli smo napolje i seli u baštu. Darko je nastavio svoju priču iz Knez Mihajlove ulice i ni jednom rečju nije pomenuo fotografije. Počela je kiša. Letnja, silna kiša, ona što odskače po asvaltu i pucketa. Poželela sam da sam u Kraljevu na terasi, da gledam orah i baštu na kiši. Darko je prestao da priča... Ja sam opet počela da sanjam.