Tvrđava

Moja soba za čitanje - ako se to uopšste može nazvati sobom...Taman dovoljno mesta da se smesti veliki, široki krevet za dvoje, dve police sa knjigama i kutija sa torbama i šeširima. Odmah pored su vrata terase, kad je lepo vreme kao sada, otvorena širom. To je zapravo moja spavaća soba, ali je zatrpana knjigama. U krevetu za dvoje, spavam samo ja.
Nedelja popodne, pokušavam da smirim i sredim misli. Moja glava na neki čudan način nije moja. Pored mene na polici "medeno" bela solja sa tacnicom i miris jos vruće slatke kafe. Dve keramičke kravice me gledaju zbunjeno.
"Ko hoće da osvoji tvrđavu, mora najpre da osvoji svoju dušu.", čitam u sebi Pavićevu rečenicu, spuštam knjigu pored sebe i počinjem da lutam pogledom po plafonu. Kako da osvojim svoju dusu kada me neprestano iznenađuje? Taman pomislim da je sve na svom mestu, da mi je život postao miran i tih, a onda se sve izokrene, uhvati me neki neizdrž i sama sebi postanem tesna. Moja duša vidi stvari pre mene, ali neće da mi kaže. A tvrđava? Da li se tvrđava zapravo može osvojiti ili je to samo pusta želja. Na trenutak sam neizmerno tužna jer mi se čini da nemam hrabrosti i da je lakše odustati, pristati na svakodnevne sitnice i verovati da je to čitav svet. A onda opet, moja duša se ne smiruje, postavlja mi zamku - pita da li zaista verujem u to. Naravno da ne, ali ne smem da priznam... I tako u krug.
Spustila se noc, a borba još traje. Ne mogu da jedem niti da zaspim, san mi je sada miljama daleko. Prosto bih se smejala i plakala u isto vreme, kao da me trese groznica a onda kad pokušam da je uhvatim, sve se smiri. Radoznalost se meša sa nestrpljenjem i sve bih sada i sve bih odmah - treba mi odluka da smiri dušu... treba mi hrabrost da odluku donese.