U Srbiji sam rođen, od toga ću d’umrem - LEKARI

Juče sam u 5 sati morao baku da hitno vozim kod lekara. Imala je gušenje koje je dugo trajalo, skoro cele noci i već je bila dezorijentisana, ošamućena, jedva se doteturala do auta. Zapomagala je cele noći ali tek ujutru sam je čuo sa sprata kada sam svakako ustao i spremao se put Beograda.

Do hitne sam vozio iznad ograničenja, mada i da sam vozio po ograničenju, brže bih stigao nego da sam zvao hitnu da dodje po nju! Parkiram se ispred hitne da pozovem nekoga da mi pomogne jer ne mogu sam da iznesem baku i poljubim zaključana vrata! Na drugom ulazu, gde su dnevni lekari vidim da su već počeli da se skupljaju pacijenti kako bi uhvatili red, tj već je čekalo njih 5-6. Ne znam da li lekari počinju da rade u 7:00 ili 8:00 ali narod već čeka na hladnoći, takođe ispred zaključanih vrata!

Vraćam se svojoj muci i zvonim pošto sam video na A4 papiru, zalepljenom na zid, odštampano ZVONO i strelicu do tastera. Zvonim jednom, očekujem da čujem neko dešavanje, otvaranje vrata ili slično... tajac... Zvonim sada dva puta ... tajac ... Zvonim tri puta u pržem ritmu ... čik pogodite - TAJAC! Primetim da zvono ne radi i prelazim na manuelne metode! Na lupnjavu po drveno-staklenim vratima koja je odzvanjala praznim hodnicima već se neko javlja - „Idem!".

Vrata otvara žena, naduvena, pretpostavljam od spavanja, sa usporenom motorikom, koja me gleda bledo! Ja još bleđe gledam u nju - razmišljam se ko koga ovde treba da leči? Baka koja se rastaje sa životom bolje izgleda od nje!

Gledali bi se mi još dugo verujem, mislim da nije imala šta pametnije da radi, da nisam rekao da imam hitan slučaj u autu i da su mi potrebna kolica i neko da mi pomogne! Okreće se bez reči i ide niz hodnik, onako sitnim koracima, kao da igramo onu dečju igru „Care, care, gospodare, reci koliko je sati!" - na šta car-gospodar odgovara - „10 kornjačinih i 5 mravljih" - misleći na korake naravno... Nadal i Federer su brže odigrali gem nego što je ona prošla kroz hodnik! Ja sam tik iza nje, saplićem se koliko sporo hodam! Već ne verujem u toliku ravnodušnost i mislim da sam žrtva skrivene kamere! Dolazi do vrata, bojažljivo kuca, odškrine ih malo i tihim glasom govori: „Izvini, možeš da mi pomogneš ovamo?", zatvara vrata i kreće na drugi kraj hodnika. Ja opet tik iza nje! Odlazi iza nekog paravana a ja zastajem, paravan služi da sakrije nešto i poštujem to! Vidim da nešto pomera iza paravana, vidim samo vrh glave i vidim da koristi šnalu kao češalj! Češlja kosu kao da je u svojoj spavaćoj sobi! Pokušavam da kažem nešto al opet nisam tako vaspitan, ne mogu ništa da izgovorim što bi bilo imalo artikulisano i podobno za osobe mlađe od 18 godina! Stoji mi onaj crveni krug sa brojem 18 i samo ćutim!

Nijednog trenutka me nije pitala kakav je hitni slučaj u pitanju, videla je da sam uzrujan, da sam sav u „spidu" i sada se češlja laganim, ravnomernim pokretima! U tom trenutku izlazi kolega takđe naduven, gleda kroz mene, dok frizerka izvlači krevet iza paravana. Odlazimo do auta! Nespretno provlače kolica kroz vrata, zaglavljuju se. To u stvari i nisu kolica nego ležaj sa točkovima! Razmišljam koliko često su sa tim kolicima prolazili kroz vrata do sada, oboje su u zrelim godinama, pretpostavljam da dugo rade u zdravstvu i i sada se muče da prođu kroz vrata!

Dolaze do auta i pomažu baki da izadje iz auta! Stajem sa strane, verujem u njihovu stručnost! Pomažu ali kako? Vabe baku! Ajde bako izađi, ajde prvo nogu! Prvo desnu pa levu! Ne mogu da verujem ponovo! Baka pokušava da se odupre o nešto, noge nikako ne može da podigne da prekorači prag auta - a oni je vabe!

Pokušavam da priđem ali su onim ležajem blokirali vrata! Nekako se provučem i preko vrata od auta podignem joj noge van auta, poglaktim i pomognem da se uspravi. Sada ovi i dalje govore baki: „Sad se okreni, ne na to stranu! Leđima se okreni!" Baka više ne zna gde je! Još uvek je mrak, 5 i frtalj je ujutru, nije ni počelo da se svanjava! Verujem, da više ne zna ni gde se nalazi ni da li je živa a kamoli da u mraku vidi gde treba da se okrene! Opet dolazim i smeštam je na krevet a frizerka i dalje po automatizmu viče „Sada podigni noge!". Ne mogu da verujem da ne može da vidi da žena nije sposobna da podigne noge! Za sve to vreme, njen kolega glumi kočničara koji drži krevet da se ne izmakne! Pa to bih i ja mogao da radim iako nemam medicinsku školu!

Smestimo baku nekako, pregledaju je i ustanove vodu u plućima, za hospitalizaciju je! Odvezu je sanitetom a supruga i ja se vrtimo kući da joj spremimo stvari jer je bolnica 30 kilometara od naše kuće! Stižemo u bolnicu, nalazimo je u sobi u krevetu u svom odelu kako leži. Nigde nikoga nema osim pacijenata.

Nalazim sestru, doktor je lego da spava, ona mi kaže da nije voda u plućima kao što su napisali i da su joj dali lek i da neće da je zadržavaju u bolnici. Konačno dobre vesti! Pogledam na sat, još uvek mogu da stignem na zakazan termin u ambasadi u Beogradu! Ostavljam suprugu da sačeka da se doktor naspava i da je otpusti a ja trčim na autobus kako bih stigao na vreme u Beograd!

Deo drugi!

Vratio sam se iz Beograda, supruga i baka su bile kući i slušam drugi deo priče! Uputili su je bili da snimi pluća i dali kolica da je moja supruga odgura do rentgen odeljenja! Već mi kreće pena na usta, sećam se golgote sa hitnom pomoći a sada daju trudnici u skoro sedmom mesecu trudnoće da vozi kolica kroz bolnicu! Kaže i ona da se kolica jedva kotrljaju!

U rentgen kabinetu, tehničar traži od nje da drži baku mirnom dok on snimi, pošto snima u stojećem položaju! Iako sa stomakom do zuba (što bi se reklo) objašnjava mu da je u drugom stanju i da ne bi smela da se izlaže radijaciji. Primetila je da je ovaj nadrndan do maksimuma i da mu se ne sviđa njen odgovor i da je sada još namršteniji!

Čekaju u hodiku snimak i posle jedno 15 minuta izlazi sestra sa snimkom i izveštajem lekara specijalista, mislim radiologa... Vraćaju se na grudno odeljenje gde pulmolog čita izveštaj u kome piše upala pluća! Ne slaže se sa kolegom i ispituje baku da li ima kašalj, temperaturu i ostale simptome upale pluća! Nema nijedan simptom! Sada ne mogu da verujem da je doktor specijalista napisao izveštaj na osnovu snimka, dok mu pacijent sedi hodniku! Nisam mnogo upućen u medicinu ali mi zdrav razum nalaže da je to VELIKI propust!

Na kraju ni pulmolog ne zna šta je bio uzrok napada gušenja, promeni joj terapiju i zakaže kontrolu za 10 dana!

Usput su morali da siđu pešaka sa 4. sprata jer lift radi samo kada se iz prizemlja pošalje na određeni sprat kako neko ne bi neovlašćeno koristio lift. Već vidim sliku supruge, kako balansira stomak i još drži baku niz stepenice! Takve je naravi da je u stanju da ćuti i trpi ko zna koliko! Ja sam drugačiji, nemam takve kočnice, nemam nikakve kočnice! Već sam čvrsto rešio da za 10 dana ja odvedem baku kod lekara i da se „porazgovaram" sa tamošnjim osobljem!

Nažalost, tu se priča ne završava!

Sa promenjenom terapijom, sa izveštajem „specijalca" se odlazi kod seoskog lekara koji napiše recepte za nove lekove kako bi mogla da ih kupi uz participaciju! Srećom pa je baš tog dana lekar bio u našem selu! Jedan lekar na dva sela i svaki drugi dan je u istom selu! Seoski lekar nema recepte da popuni! Nestalo im je još pre 5 dana i nadaju se da im stignu za tri dana! Nemaju one papire sa jedinstvenim bar-kodom na kojima se pišu recepti! Nemaju ih već 5 dana! To znači da SVI pacijetni kojima je potreban lek sada ne mogu da ih kupe na popustu i uz participaciju, na šta imaju pravo jer nemaju papire! Primera radi, baka pije 8 različitih lekova svakog dana koji se kupuju na recept, 2-3 leka po potrebi na slobodnoj prodaji, koji nisu na pozitivnoj listi i 3 komada kapi za oči koje koštaju dosta para! Sa svim popustima i participacijama, njena penzija nije dovoljna za mesečnu terapiju!

Zar je potrebno 8 dana da donesu te recepte iz Beograda u 90 kilometara udaljeno selo? U kakvoj džavi živimo? Zašto ja plaćam socijalno osiguranje, poreze na plate, zemljište, njive, automobil, motor, TV pretplate i ne znam ni ja sam kakve harače kada ne mogu onog trenutka kada mi je potrebno da dobijem ono što mi po zakonu pripada?

Ko je odgovoran kada sistem ne funkcioniše? Kada ne platim zulume, znam, ja sam kriv i ne mogu nikako da izbegnem krivicu, ne mogu ni da se opravdam! Nemam nije opravdanje, ako nemaš iseku struju, telefon, vodu šta god mogu, automatski iseku! Šta ja da isečem kada „država" nema? Ako ja nemam sada, moraću da imam za mesec dana i moram da platim kamatu na to što nisam imao! Kako ja da naplatim kamatu od „države" na to što ona nema? Da tražim 10% više lekova kada budu stigli recepti? Postoji li takav mehanizam?

Šta da radim, moram da kupim lekove za keš u privatnoj apoteci! Jedan od tih lekova, pumpica za inhalaciju sa lekom, zaboravio sam mu ime sada je koštao 1800din i nije ga bilo NI U JEDNOJ apoteci u Velikoj Plani! Došao sam kući, na internetu potražio taj lek i video da se on koristi za teške napade hronične astme! Pregledao sve izveštaje specijalaca i nigde se ne pominje astma! Pitam suprugu, niko nije ni usmeno pomenuo astmu! Baka je imala jedno gušenje i odmah je hronični astmatičar?
Naravno, tu pumpicu neću ni da kupujem! Nije prvi put da daju neke terapije po automatizmu! Dok sam bio dete, seoski lekar je SVE lečio penicilinom! Koliko puta je meni prepisao terapiju penicilinom iako sam od svoje treće godine alergičan na isti i u zdravstvenoj knjižici piše velikim slovima CAVE PENICILIN. I drugi lekari su mi davali antibiotike na bazi penicilina al ja poučen iskustvom, uvek pitam da li ima penicilina u njima...

Da i tu priči ne bude kraj o sitaciji u našem zdravstvu, baka se spremala da legne da odspava malo i da se odmori kada sam primetio da joj u ruci i dalje stoji bromila (plastična igla preko koje daju infuziju)! Otpustili je iz bolnice sa iglom u ruci a ona kako je izmorena bila to nije ni primetila!
Ako ste pažljivo čitali ceo događaj, verujem da ste i vi do kraja ostali bez komentara kao i ja! Ja i dalje ne mogu da svarim celu priču, ne mogu da se pomirim sa time! Da je Žil Vern još uvek živ, najbolji SF roman bi mu bio o životu u Srbiji a ne o životu 20.000 milja ispod mora, koliko god neverovatno zvučao i u današnje vreme!

Kakva Atlantida, „U Srbiji sam rođen, od toga ću i d'umrem"!