Stari ključ

Stizemo kolima pred nasu staru kucu u Banatu.Moj otac i ja.Njemu je 81-va godina.Kuca je duplo starija od njega.Stara,nemacka,ogromna...Pisao sam ovde,na blogu,vec o toj mojoj kuci.Nisam se bas rodio u njoj,rodio sam se u obliznjem porodilistu,ali tu su me doneli po rodjenju.Da sam postao neko,na toj kuci mogla bi da stoji tabla koja bi prolaznicima govorila da sam se rodio u toj kuci.Ali,to sa tablom,i nije vazno.

Vazno je da je pala odluka - kuca mora da se proda,pa da se srusi.U njoj vec odavno nema nikoga.Nema zivota.A kuca bez ljudi brzo propada,puca,krivi se,i preti prolaznicima.Ne,moja kuca ne bi nikoga povredila.Gledam je,onako sa ulice,jos deluje kao ozbiljna kuca,sa svim crepovima,utegnutim prozorima....Cak,izgleda bolje nego prosli put kada sam je obilazio.Kao da hoce da me ubedi da ona moze jos...Da nije za prodaju.A kamo li za rusenje.

Steglo mi se u grlu.Cutim.I otac cuti.Mislim - da li je ikako moguce da kuca zna sta ce dalje biti s njom?Ne,ne moze da zna.Kako bi znala?

Velikim kljucem otkljucavam veliku ulaznu kapiju.Onu dvokrilnu,kroz koju mogu da prodju ogromna kola.Visoka koliko god hoces...I kapija mi deluje cvrsce nego prosli put!I mnogo lakse okrecem kljuc u zardjaloj bravi...

Ne skripi dok ih otvaram.Ulazim polako,kao da sam otvorio vrata nekog dugackog mracnog tunela.Jer znam da tamo,iza njih,nema nikoga,i nema nista....Zivot je tu odavno zamro.

Putem,kroz vojvodjansku ravnicu,pratila nas je neka teska gusta magla.Sva u jednom komadu,bez pramenova.Vidim,zakoracila je i u nasu avliju.Nesigurnim korakom stupamo u ajnfort.Kao da ce ono tlo,poplocano pravom nemackom okamenjenom ciglom,propasti pod nama....

Tesko je kada ides u susret nicemu!Jer u takvom casu nema ni secanja ni lepih uspomena.Jer,dolazimo da se oprostimo od zidova.Zauvek.I taj osecaj nas toliko opterecuje da blokira i nase pokrete i nase misli.A,opet,cini se da je to sve tako lako i jednostavno....

U velikom dvoristu ispred kuce,ispred banka,natkrivenog otvorenog predvorja kuce,odjednom iskoci veselo neko malo žuto kuče.Radujuci se sto je neko konacno dosao!Otkud ono tu?!O,Boze,kako se samo raduje!Vrti repom,poskakuje.Ne laje.A oci kao da mu se smese....Tako radosno docekivala me je samo moja baka Vinka!Kazem mene,jer ono kuce samo skakuce oko mojih nogu.Za njega moj otac kao da nije tu.

Docekivali su me mnogi,na mnogim mestima.I mnogi su se iskreno radovali sto dolazim.Bilo je,naravno,i onih koji su se samo pretvarali,i usiljeno smeskali...Ali,moja baka Vinka,ona je bas bila srecna sto stizem svojoj kuci.Oduvek cekala je samo mene!

Pomislih,da nije to ona,u ovom malom simpaticnom kucetu.Gledam mu oci,ne bi li prepoznao nju u njima....Ali,ne mogu nista da vidim,nista da naslutim.Ali ta radost,to ushicenje,govori mi da to zaista moze biti nesto njeno,ona,ili nesto od nje....

Mozda zvuci glupo.Oprosticete.Ali tako se meni ucinilo.I to me je oraspolozilo.Da vidim,ponovo,bar malo zivosti i zivota.Tu,u dvoristu,gde je bilo svega - i svadbi,i pesme,i igre,i svinjokolja,i vrednih radnika,i lepih razgovora,i mnogo cega drugog....

Naravno,zakoracio sam i u kucu.Sve je onako kako je i bilo pre nekoliko meseci.Sav namestaj,sporet "smederevac",stare slike....Cak i nekoliko cepanica pored sporeta.Tu mi je baka,drzeci me u krilu,pricala najlepse price,i uspavljivala pesmom.Dok vatra pucketa.A sada,kao da je neko spremio drva za potpalu,pa samo izasao na tren...

Ali ne,tu odavno nikoga nema.Nema nicega.Pustos.I kako je to uopste moguce,posle onolike zivosti,i sve one onolike ljubavi?!

Kuca je prodata.Za nesto malo para.Koje sam sve,do poslednje,podelio rodjacima.Njima ce vise trebati.Cena i nije neka,jer,muka je onoliku kucu i srusiti.Ima tu puno posla...Novim vlasnicima treba samo plac.Za njih,stara kuca,ionako,nema nikakvu vrednost.

Otac kupuje plac za kcerku i zeta.Da na njemu zajedno sazidaju novu kucu.Jer,vec je tu i dvoje dece,njegovih unucica.To je i prelomilo u mojoj glavi,jer uvek sam bio blizi tome da je nikada necu prodati.Neka neka druga deca zive na tom mestu i sutra cuvaju i vole svoje uspomene,kao sto sam to cinio i ja.

Izlazimo iz kuce,ipak zakljucavam kapiju.Mada i ne bih morao.Onog psa,žuće,vise nema.Stojimo nedugo jedni naspram drugih - kuca,moj otac i ja.Svo troje,svako nakrivljen na neku stranu.Ja od voznje kola,otac i kuca od starosti.Poslednji pogled ka kuci,za oprostaj...

Oprastajuci se od kuce,shvatamo da se oprastamo i od nase ulice.Kosovske.Ostajemo nacisto bez nase maticne adrese -Banatski Karlovac,Kosovska 48.

Moj otac Miodrag i ja,ponovo u kolima.Vozimo se ka Beogradu.Jebes Beograd!Opet pocinje neka dosadna kisa.Dobuje po staklu.Brisaci lenjo klize po sofersajbni...Put je pust.Nebo olovno,modro i belo.One kapi kise sve vece.Cutimo.Pogledam ka ocu.Iz njegovog levog oka idu suze.Jedna po jedna.Starom koscatom rukom brise ih sa lica,nevesto.Nevesto,jer ne uspeva predamnom da sakrije da place.

Pece me u grlu.I u ocima.O,kako bih i ja zaplakao!Ali,ne,ne,necu.Ne smem!A bilo bi mi lakse...

Bojim se,ako mi krenu suze,sve ce se raspasti!Konacno!I sta ako ostanem bez svih onih lepih uspomena?!Uspomena iz mog detinjstva.Iz mog Banata...Bez one klupe ispred kuce,koju na ledjima,kao Isus Hrist krst,nosim celog zivota,kud god da krenem...

Prolazimo pored groblja.Ono je sa desne strane.Tamo su mi sahranjeni baba i deda.Prekrstim se,i vise kao za sebe kazem - tako je moralo biti.Nadajuci se,valjda,da ce to opravdanje nekako stici i do njih.I da ce njih dvoje,tamo negde,daleko,to sigurno razumeti....

Hoce,razumece.Mada,ni meni to bas ne ide lako...Poneo sam sobom u Beograd jedino onaj veliki kljuc od one velike kapije.Svi koji su ziveli u toj kuci,dodirivali su ga svojim rukama.Otkljucavajuci i zakljucavajuci.Cuvajuci i tako nas dom.

Sada mi je samo to ostalo - taj snazan gvozdeni kljuc!Kojim vise nista nece moci ni da se zakljuca ni otkljuca...Dzaba mu snaga.

Mozda,jedino one moje uspomene.U mojojoj dusi.U mome srcu.

U njima se sada,eto,nenadano nastanio i onaj mali veseli pas!

Žulinjo.