Skoro pa od mog samog dolaska na studije u Beograd nagledao sam se svega I svačega, I načuo prekoviše priča po prevozu, za koji smatram da je sam po sebi sociološki fenomen koji delimično, a u nekim slučajevim I potpuno odslikava društvo u Srbiji, i često sam upitivan za neke ’’zanimljive’’ stvari. Što mi je od početka bilo jako zanimljivo, pre svega zato što se jako često govori kako su hladni odnosi među ljudima u većim gradovima, i da je u manjim bolja situacija po tom pitanju. E pa, pre neki dan mi se desilo još nešto slično ovome...
Pre dve godine sam učestvovao u kampanji povodom obeležavanja dana umrlih od SIDE, koja je imala slogan ’’Sa HIV-om se danas živi’’. Tom prilikom sam dobio majcu na čijoj je poleđini pisao upravo pomenuti slogan. Pre nekoliko dana, noseći tu majcu, otišao sam sa drugom i drugaricom na omiljeni nam sladoled u Mac na Novom Beogradu. Dok sam čekao na kasi da dobijem porudžbinu, prodavačica koja je radila za kasom pored mi se obratila, pročitavši natpis na mojoj majci, sa rečima... Ja se u životu najviše bojim da ne dobijem HIV?.... Kada sam je po malo sa čuđenjem pogledao (u tom trenutku mi uopšte nije bilo jasno u čemu je fora), ona je dodala... Mislim, nije da ja imam nekog rizičnog partnera, nemoj to da misliš, nego eto tako... Kakav ti je to život!? Bolestan si, još te maksimalno diskriminišu. Kod nas 98 odsto ljudi apsolutno nema pojma ništa o tome... Na šta joj kažem da se delimično slažem, ali da ljudi i dalje nastavljaju da žive, i da se bore, i da znam koliko ljudi koji imaju HIV imaju problema sa diskriminacijom, jer poznajem nekoliko hiv pozitivnih osoba. I onda je ona nastavila... Ma sve je to lepo. Ali koliko njih će uspeti da nađe životnog partnera. Ja znam samo jedan par gde je jedna osoba zaražena, i oni vode računa, i to funkcionišu samo zato što među njima postoji jako velika ljubav. Pa zar nije tako?! I još je problem što ljudi kod nas imaju običaj da odu kod lekara samo kada ih nešto boli. Ja, evo, sam zakazala sledeće nedelje kod lekara. Nije mi ništa, ali imam 25 godina i ne želim sebe da dovodim u neku ’’neprijatnu situaciju’’. Mislim, devojke, žene, odu kod ginekologa tek kada zatrudne. Šta još reći?!’’... I onda je moja porudžbina stigla, pa smo prekinuli naš razgovor.
Naravno, drugu i drugarici sam ispričao šta se desilo. Inače i njih dvoje su učestvovali u mnogim kampanjama vezanim za HIV, i upoznati su sa načinom prenošenja, zaštite... Tako smo sebi postavili pitanje da li bismo mi bili u stanju da budemo u vezi sa hiv pozitivnom osobom. I od nas troje, dvoje je reklo da ne bi, svesni svih stvari vezanih i za prenošenje, i za zaštitu i sve ostalo što dođe uz to, a jedno je ostalo uzdržano. Ja priznajem, mene bi bio strah. Ne znam zašto, ali imam utisak da bi sve to bili previše napeto. Zapravo, ja sad mogu samo da se pitam kako bi to bilo, jer se nikad ne zna kakva bi ta ljubav mogla da bude. Ali, opet, koliko bi ta ljubav morala da bude jaka da bi prebrodila jednu ovako veliku ''krizu''?
Dok mi, sa druge strane druženje sa hiv pozitivnim osobama apsolutno ne bi predstavljalo problem. Bio sam nekoliku puta u društvu zaraženih ljudi, i bilo mi je potpuno normalno. Tako da mi je ta diskriminacija u poslednje vreme sve nejasnija, da se tako izrazim. Pre svega zato što su informacije sa razvojem interneta i televizije postale prekoviše dostupne, ali i zato što se kod nas vode jako ozbiljne kampanje. Ne znam nikog ko nije čuo za prvi decembar. A ako su čuli za to, onda mora da su čuli i bar neke osnovne informacije koje su, po mom mišljenju više nego dovoljne za ne diskriminaciju. E sad, koliko su one dovoljne za prevažilaženje predrasuda koje mahom postoje, pitanje je, jer je jako poznato da se zbog u izvesnom smislu zaostalosti našeg društva, kod nas predrasude jako retko prevazilaze. Na daleko smo poznati po predrasudama i teorijama zavere...
Koliko daleko ta diskriminacija može da ide?!
Nekoliko godina ranije, pohađao sam seminar o reproduktivnom zdravlju. Na tom seminaru, u okviru radionice koja se bavila i HIV-om, učestvovao je i jedan čovek, koji je tada radio u nekom od ministarstava, predpostavljam ministarstvo zdravlja, posto je on radio nesto vezano za HIV/AIDS, inace on je bio HIV pozitivan. I on nam je tada ispričao svoju priču... (naravno, neke stvari su promenjene u priči, počev od imena)
Zovem se Filip. Završio sam engleski jezik, i HIV pozitivan sam. Za vreme studija sam dosta putovao po inostranstvu, i radio razne poslove, najčešće sam konobarisao. Kada sam se jednom vratio iz inostranstva, bio sam inače na trećoj godini studija, saznao sam da sam dobio stipendiju da četvrtu godinu završim u Engleskoj. U međuvremenu, sam igrom slučaja otišao da se testiram na HIV. I test je bio pozitivan. Odlučio sam da odbijem stipendiju. Posle krize koja me je zahvatila po saznanju da sam zaražen, odlučio sam da obavestim sve moje predhodne partnere da se i oni testiraju. Prijatelje više nisam imao, ali mi je najteže palo što više nisam imao ni roditelje. Moji roditelji u početku su mi dodelili posebne štipaljke, i poseban pribor za jelo, a kasnije su mi kupili i stan da ne živim sa njima. Kasnije sam završio fakultet, i od tada radim na projektima vezanim za HIV/AIDS.
Posle ove priče, imali smo mogućnost da postavljamo pitanja, ali su svi bili šokirani pričom, tako da nismo baš bili u stanju.
Dakle, evo dokle ova priča o diskriminaciji može da ide, i koliko je strašno kada te svi napuste. Svaka čast ovom dečku što je u stanju da tako, manje više, javno priča o svom problemu, posle svega što je doživeo. Razmislite o tome... Jer... SA HIV-om SE DANAS ŽIVI!!!
