О књигама и читању

          Следеће године пуним четрдесету. Није баш да сам у фазону да ми се "на пола животнога пута, у мрачној шуми нога створила", али ако је веровати опскурном медицинском тесту на интернету, коме сам се озбиљно подвргла (скоро ништа нисам слагала), живећу још четрдесетак. Па, рекох себи, сад ил никад, време је да почнеш да пишеш блог и обзнаниш свету све истине које си спознала.

          Пресавих табак (електронски) и... Трт. Ништа. Како, бре, ништа? Већ месецима читам туђе постове (политичке тенденциозно заобилазим), расправљам се у себи (понекад и наглас) са ауторима (мора да за то постоји нека дијагноза и одговарајућа терапија), а сад кад треба да изађем на среду... Ништа.

         Преврћем теме које ме опседају: музика, филм, књиге, секс, родитељство, болест, смрт, сармице са зељем, мачке (дивље и домаће), УДК бројеви... и схватам да за први пут не треба да боли. Дакле, о књигама и читању, јединој константи у мом збрканом животу. Онако хронолошки. Од колевке, па док издржите.

         Научила сам да читам тек у првом разреду. Друга су то била времена, није се очекивало да дете пише свој први роман у петој години. Док су ми други читали апсолвирала сам сабрана дела о Маји и Хајди, народне песме и бајке свих могућих народа и народности. Кад сам се докопала "својих очију" и постала члан школске библиотеке, већ је било касно. Навукла сам се најстрашније. Као прави Титов пионир гутала сам Влак у снијегу, Белу гриву, Дечаке Павлове улице, Карбонела краља мачака, Винетуа и остале каубоје и индијанце Карла Маја, све сто је изашло у оквиру библиотеке Плава птица или су написала браћа Дима. Ни метадонска терапија није дала резултате.

         Немојте погрешно да ме схватите, нисам била стидљиво и интровертно дете које живи у свету књига јер га мучи стварни свет. Просто ми је то био омиљени начин губљења времена. Ред стрипова, ред књига. Али јесам била штребер, увек сам читала и обавезну лектиру. Колико год досадна била. Могу мислити колико је данашњим клинцима досадно да читају Алису и Тома Сојера, кад је мени пре 20 година филм био занимљивији.

          Као тинејџерки ми је било битније да будем паметна но лепа (ах, слатке заблуде младости!), па сам кренула да касапим руске класике, Хесеа, Кафку, Дарела, Сингера, Кундеру и друге који бејаху модерни у то доба. А на мору лакше, женске књиге - сестре Бронте и Џејн Остин. И стрипови су ми постали озбиљнији, они са сексом (где су биле аниме кад сам ја била тинејџерка?!) Ту сам негде себи морала да признам да су ми књиге савршен параван за сакривање од комплекса и кућних послова. Да сам била мало вреднија, не бих толико књига прочитала.

          А онда сам грешком уписала југословенску књижевност и српски језик и кола су кренула низбрдо. Али о томе ... сутра.

          Наградно питање за данас је из вица: Читаш ли ти нешто?