МОЈ СВЕТИ ЈОВАН

          Бубњало ми је у глави.Изнад су звиждали куршуми.Покушавао сам да да се укопам , да се некако сакријем под земљу.Сетио сам се који је дан.Субота. У ово време се излази у град.Сад су сви моји ортаци испред ''Бахуса''.Нико и не зна где сам ја тренутно.То ме мучи у оваквом тренутку.Бар да знају да сам ту, у кукурузу од два метра и да нам је пресечена колона.И да има мртвих. Бар да знају... Чини ми се да нисам превише везан за мајку. Али, ово је тренутак кад мислим на њу. Да ли ће да осети када будем погођен. Или, ако будем рањен , па неко почне да се иживљава на мени. Мајко, помози ми. Боже, помози и ти , молим те.Која ми је слава? Свети Јован. ''Молим те Боже и Свети Јоване, помозите ми сад и никад више нећу да Вас молим''. Како их молим кад нисам крштен? Боже и Свети Јоване , ако сад преживим обећавем да ћу да се крстим и да ћу да славим славу својих предака. И ко је уопште престао да слави?, јеб...

         На моју несрећу , поред живих баба и деда, ( крштених ) и оца и мајке, такође крштених , ја сам био двадесет пет година неприведен вери.Како се то десило?Да не дужим превише , једни баба и деда су били веома школовани још пре другог рата и тада су сматрали да веровање у Бога није у складу са њиховим образовањем(?). Други су дошли ''влаком без влачног ( возног ) реда у Војводину и постали колонисти.Како то већ иде, да би добио бољу кућу или посао морао си бити одан партији и морао си(?) да слушаш наређења.Наређење те '46. је било да више нема Бога и славе.Тако је мој деда бацио у снег славски колач који се у Лици вековима правио.Вековима су Срби тамо славили , да би им комунисти на крају прекинули традицију. Можда је ту више било ауто - цензуре, не могу да судим о ономе што нисам доживео , само знам да ми је други деда( школованији ) који се још пре рата занимао за те ''прогресивне идеје'', пред крај живота рекао :

- Е мој сине, не знаш ти шта су комунисти у стању да ураде.

          Боље да никад не сазнам.

          Елем, мада су моји крштавани на кварно од својих баба и деда , непосредно после рата , ја ето у слободи и миру демократског комунизма, нисам.А то у Шумадији , где су и комунисти одлазили код очева  и мајки у село на славу, уме да буде мало ... незгодно. Не, нисам ја имао никад проблеме због тога , само није згодно када те другови зову из године у годину на славу , а ти ...ништа. Видим свећу, колач, питам ја њих о свему и на крају питам своје кући што ми не славимо.Они кажу , ето престали ови наши старији, па нисмо никад, како сада  да испадамо неки новокомпоновани верници и тако...

          Почнем и ја да славим. Како поред живог оца? - рекли би овде код мене . Ћале је рекао:

- Ти почни , ја ћу све да ти помогнем , али не терај ме, мене је срамота после толико година.Не знам да се понашам акомеразумеш. Почнем ја. Али, у почетку без колача и свеће.Гледају ме ови моји другари па размишљају да је и то неки напредак. Знам ја шта треба , како се поштује традиција која траје вековим, али никако да сазри.

          Онда одлазим на ратиште. Када си у безизлазној ситуацији, када ти остаје само молитва, окрећеш се и ономе чему ниси никад .Бубњало ми је у глави.Изнад су звиждали куршуми.Покушавао сам да да се укопам , да се некако сакријем под земљу.Сетио сам се који је дан.Субота. У ово време се излази у град.Сад су сви моји ортаци испред ''Бахуса''.Нико и не зна где сам ја тренутно.То ме мучи у оваквом тренутку.Бар да знају да сам ту, у кукурузу од два метра и да нам је пресечена колона.И да има мртвих. Бар да знају... Чини ми се да нисам превише везан за мајку. Али, ово је тренутак кад мислим на њу. Да ли ће да осети када будем погођен. Или, ако будем рањен , па неко почне да се иживљава на мени. Мајко, помози ми. Боже, помози и ти , молим те.Која ми је слава? Свети Јован. ''Молим те Боже и Свети Јоване, помозите ми сад и никад више нећу да Вас молим''. Како их молим кад нисам крштен? Боже и Свети Јоване , ако сад преживим обећавем да ћу да се крстим и да ћу да славим славу својих предака. И ко је уопште престао да слави?, јеб...

          После неког времена сам се крстио заједно са братом који је био још  дете. За њега и није било чудно, али за мене мало јесте.Шта да се ради - боље икад него никад.

         Славимо , ето , већ годинама.О томе какав сам верник могло би да се дискутује.Не идем редовно на литургије , али се трудим да живим у складу са законима. Божијим и људским. Поред неких незадовољстава , живот ми ипак пружа и сатисфакције.Сви смо здрави, живи добијамо потомство, завршавају се факултети...Биће и пара, то је најмањи проблем. Отац и мајка такође славе очеву славу, а за дедину по мајци спреме ручак и пресеку колач.

          Сутра ћу по први пут да водим сина у цркву да заједно учествујемо у  сечењу колача. Први пут са оцем на јутрење. Ја са мојим нисам. Нема везе , важно је  да ће нас бити сутра тројица. Брат,  мој син и ја. Отац ће да нас чека кући да му донесем половину колача као и сваке године. Надам се да сам испунио дуг према вековној традицији своје породице.

          Није, можда, толико страшно пасти - страшно би било не устати.

Едит:

          Због највећег броја препорука до сада, а и због многобројних недоумица зашто сам закључао блог, отварам овај текст у нади да ће да допринесе смисленој дискусији.

         Свима који славе онога коме је Господ дозволио да му крсти Сина, желим срећну славу.

омега68