Недавно сам у разговору тврдио да било који књижевни критичар не може да буде поуздан процењивач дела за просечног читаоца из сасвим једноставног разлога:
он по природи интересовања и струке прочита много више, па оно што је за њега већ виђено, често коришћено, па и банално, за читаоца то често није јер се много ређе сусрео са тим.
Онда сам покушао да то израчунам:
Просечан читалац:
од 15-18 године, годишње 10 књига лектире + 10 других + 5 на распусту = 25
За 4 године = 100
Потом, до 40 године по једну књигу месечно = 264 + оних 100 = 364
Књижевни критичар:
До 18 године, такође 100 + 50 јер има афинитет за књигу
На студијама и потом, до 40 године, по једну књигу недељно + годишње бар још 20 књига теорије, упоредних текстова, сродних књига...
То, кад се сабере изађе 1.734 књига до 40 године живота..
Значи, однос је 1 : 5. Биће да сам ипак био у праву.
Посебно питање је за кога критичар пише. Најчешће, за своје колеге - критичаре, у књижевним часописима, па користи и одговарајућу терминологију и приступ тексту.
Новинска критика, и тамо где се одржала, сведена је на половину куцане странице и изричите захтеве уредника рубрике - хоћу приказ «Драгуља», о томе се прича, то диже тираж.
Такође, да ли су све књиге - Књиге. У сликарству постоји «примењено сликарство», у области писане речи не само да термин «примењена књижевност» није усвојен, већ је појам публицистике сведен на фељтоне у новинама, који, наравно, чим се заврше, постају такође Књиге.
Коначно, појаве се бестселер листе на коjима су изједначени «Име руже», «Да Винчијев код» и «Драгуљ Медине», а неко постави питање «Колико сте књига прочитали у животу», па их и он изједначи јер ако каже Књига мало ко ће га разумети.
Да ли се разумемо?
М. А.