Gasna kriza - primer srpskih ponavljaca

Političari su svagde isti: obećat će da će sagraditi most I onde gde reka ne prolazi
Nikita Hruščov

Krize su postale deo svakodnevnog života, posebno u Srbiji. Upravo zato, sve su manje krize, a sve više kontinuirani način funkcionisanja društva, u bilo kom segmentu, pa i u energetici. Posledice koje ostavljaju za sobom, na kratak i dugi rok su teške, posebno kada se iz njih ništa ne nauči.
Energetska kriza u Srbiji traje godinama, sa manjim i/ili većim amplitudama, poput one na prelazu iz 2005., u 2006.godinu, ili tekuće (2008.na 2009.godinu). U prvoj, kao i drugoj nije u pitanju samo gasna, već kriza čitavog energetskog sektora, ne samo srpskog, već velikog broja evropskih zemalja.
Srbija nema diversifikovane pravce niti dobavljače gasa. Gas nabavlja na liniji Rusija - Ukrajina - Mađarska - Srbija. Bez obzira na podizanje gasa kao energenta na pijedastal, zbog nesumnjivih prednosti, kako Strategijom razvoja energetike, Programom njenog ostvarenja, tako i Nacionalnim planom gasifikacije Srbije do 2012.godine, mora se konstatovati da je puno, nikad nadoknadivog vremena izgubljeno.
Da bi se bar deo planova ostvario, neophodno je postojanje još jednog pravca snabdevanja gasom, kao i podzemno skladište gasa.
Srbija dnevno, u zimskom periodu dobija 10 miliona m3 gasa, što je dovoljno da se zadovolje potrebe gasnog tržišta, ali samo do temperatura koje ne prelaze -3oC. Na temperaturama koje su preko -3oC, zimski normalne, srpski gasni sektor se ranije nekako dovijao, čak redukovao isporuke ka potrošačima ali izlazio iz problema. Da je to itekako problem osetilo se na prelazi 2005/2006.godinu, ali i danas na početku 2009.godine. Ekonomsko energetski rat između Rusije i Ukrajine, kulminirao je 01.01.2006.,i 01.01.2009., kada je Rusija obustavila isporuku gasa Ukrajini, što se direktno odražava na snabdevanje jednog dela zemalja EU i balkanskih zemalja, odnosno onih koje gas dobijaju tranzitom preko Ukrajine. U toj grupi našla se tada, i danas jeste Srbija.
Tada, 2006., prva tri dana januara, Srbija je dobijala samo 50% ugovorenih količina gasa (5mil m3), nakon čega se sporo doduše, i postepeno situacija poboljšavala. Taman kada se mislilo da je kriza prošla, i da su se dve države dogovorile oko novog ugovora za 2006.godinu, dogodila se jaka, prejaka zima u Rusiji (u ugovorima karakterisana kao „viša sila"). Isporuke su nanovo redukovane, za 26%. Ovakve situacije se teško normativno pripremaju.
Tada je, kao i u današnjoj gasnoj krizi, potrebno da svi činioci energetskog bilansa imaju svest o postojanju stanja krize, mogućim posledicama, ali i međuzavisnosti gasnog i elektroenergetskog sektora.
Dugi niz godina gasni sektor je u zimskom periodu „spašavao" elektroenergetski, posebno u tzv. zimskim pikovima. Gasna kriza 2006., i tekuća 2009.godine pokazale su još jedanput njihovu međuzavisnost. Elektroprivredni sistem isporučivao je tada, i na primer juče, oko 150 mil kWh električne energije dnevno. To je blizu apsolutnog maksimuma, ili na ivici tehničkih mogućnosti. Kada jedan deo zemlje, na primer Vojvodina ostane bez gasa, to zahtevalo minimum dodatnih 10 mil kWh električne energije dnevno. Dodajući tome, enormno i nelogično poskupljenje gasa pred zimsku sezonu, a koje će se tek odraziti na elektroenergetski sistem, jasno koliko je ceo sektor napregnut.
Dodatno, činjenica da je proizvodnja toplotne energije u nadležnosti lokalnih samouprava, nikako ne može ići u prilog energetskoj stabilnosti zemlje. Upravo su krize, ukazale da ovi sistemi itekako utiču na celokupan energetski bilans. Setimo se samo slučajeva pojedinih gradova koji nisu pokazali elementarnu svest o potrebi poštovanja zahteva da imaju priprmljen drugi energent za eventualne potrebe supstitucije gasa.
U krizi 2006.godine bilo je puno političkih sukoba i svađa. Odličan primer jesu događanja oko rada Panonskih elektrana (Novi Sad, Zrenjanin i Sremska Mitrovica), koje za razliku od ostalih, pripadaju Elektroprivredi Srbije. U momentima kada je gasni sektor primao 26% manje isporuke gasa od svog ruskog partnera, i kada je dodatno temperatura bila minus 15oC, ulazak pomenutog postrojenja TE TO Novi Sad bi značilo najmanje 350 hilj m3/dnevno gasa više u sistemu - u tom momentu 5% raspoloživih potreba.
Nije zanemarljivo, kada se zna da su to trenutci kada je 180 industrijskih potrošača redukovano ili isključeno, i kada je ugrožen tranzit gasa koji Srbija obavlja prema BiH. Moguće je bilo smanjiti tenziju i probleme upravo tranzita, na primer. Kako to samo kod nas biva, umesto da se problem evidentnog dispariteta cena rešavao između dva javna preduzeća (EPS koji je vlasnik TE To, i NIS koji ima mazut), on je prenet na nivo dve države.
Naime, jedno javno preduzeće kome se sistem raspadao molilo je svoje resorno ministarstvo da izda nalog za pokretanje jedne elektrane koja pripada drugom javno preduzeću, a pod istim resornim ministarstvom. Iz toga se rodio sukob, a odluka o porektanju elektrane je odložena od strane nadležnog ministarstva za čak 4 dana. Napomena jeste da je direktor jednog od JP bio iz jedne, a direktor drugog JP i ministar iz druge političke partije. I upravo je to bio osnovni razlog sukoba, u srpkom narodu nazvan „da komšiji crkne krava", pa makar i sam komšija nemao više mleka.
Šta se sve za ta četiri dana moglo uraditi, da je elektrana bila uključena trebalo je da pokažu nadležne službe Ministarstva, da postoji koliko-toliko transparentnost u radu. Nema je, pa nema ni izveštaja i analiza.
Po završetku prve krize, mnogo puta je zaključeno da je Srbija mogla proći bolje, pre svega da je realizovala bar jedan od svoja dva strateška projekta - izgradnja drugog pravca dotoka gasa, i/ili prve faze skladišta gasa. Da se ništa nije naučilo, i da su oni koji vode srpski energetski sektor „ponavljači", govori i trenutna gasna kriza, nastala iz istih razloga kao i prethodna. Ovog puta Srbija je imala prekid gasa u potpunosti.
Nenaučena lekcija, stalno ometanje i udaranje u cevanice prethodnih godina..rezultirali su da je Srbija u sklopu Energetskog sporazuma sa Rusijom, za podzemno skladište gasa potpisala krajem decembra 2008.godine Memorandum, umesto Ugovora o završetku njegove izgradnje!!
U prevodu, potencijalni krak gasovoda Južni tok, kroz Srbiju i podzemno skladište gasa idu u paketu. Tačnije, strateški partner koji je većinski (51%) vlasnik PSG, neće biti zainteresovan da gradi i završava I fazu ovog važnog objekta, sve dok ne bude bila gotova studija izvodljivosti J.toka. Na dalje, građani Srbije će u godinama koje dolaze, sve do završetka gasovoda, biti u situaciji da osete svaki, i najmanji sukob između isporučioca i tranzitne zemlje, a sasvim sigurno biće ih.
Pred Srbijom kao energetski siromašnom zemljom, koja i ono što je mogla nije učinila u ovom sektoru, stoje dva ozbiljna zadatka: 1. Obezbediti dovoljne količine energije, 2. Obezbediti sigurnost u zadovoljenju stalno rastuće tražnje.
Operativno, strategija, programi i planovi treba da se revidiraju i da budu bazirani na realnim osnovama sa još prizemnijim zaključcima i ciljevima. Njihova realizacija ne sme zavisiti od razmišljanja pojedinaca, ili političkih partija koje u datom momentu „vode" energetski sektor.
U suprotnom, krize poput ove na početku 2009.godine, biće učestalije za građane i privredu Srbije.
Još, davne 1976. godine izvršen je izbor ležišta za podzemno skladište i otpočele su aktivnosti na njegovoj izgradnji, sa prekidima do današnjeg dana. Planirano je da u ležištu ostane 865 miliona m3 jastučnog gasa. Pri izgradnji skladišta gasa jastučni gas predstavlja najvažniji tehno-ekonomski pokazatelj. Ova količina gasa neophodna je da bi skladište moglo da radi punim kapacitetom tokom celog ciklusa proizvodnje. Ekonomska kriza 90-tih godina i sankcije međunarodne zajednice uslovili su da je iz Banatskog Dvora proizvedena skoro sva količina jastučnog gasa. Sve studije su pokazale, da bez obzira koliko je proizvedeno jastučnog gasa, Banatski Dvor ostaje najbolji objekat za skladištenje gasa.
Posebna prednost skladišta Banatski Dvor u odnosu na sve druge jeste mogućnost da se kapacitet od 800 miliona m3 može gotovo udvostručiti, i sa okolnim ležištima koja mogu biti pomoćna-satelitska, ovo skladište vremenom može postati veliko regionalno skladište. To je karakteristika kojom se može objasniti zainteresovanost mnogih potencijalnih strateških investitora da baš oni budu ti koji će sa Srbijom završiti ovo skladište i uvesti ga u primenu. Treba podsetiti da je sklapajući Memorandum sa Gazpromom o PSG, predviđen kapacitet daleko manji od mogućeg, samo 360 mil m3 gasa /godišnje!!!
Ne treba zaboraviti da u Srbiji disproporcija između potreba za prirodnim gasom u zimskom i letnjem periodu dostiže odnos 4 : 1, što ukazuje na nekoliko prednosti koje će Srbija imati njegovim završetkom: obezbeđenje dovoljnih količina gasa onda kada je najpotrebniji, obezbeđenje neprekidne i ravnomerne proizvodnje gasa iz domaćih gasnih polja, odnosno optimalno korišćenje transportnih i tranzitnih kapaciteta gasovodnog.
Kako su to uradile druge zemlje? Isto, ali su planove realizovale.
Osnovna funkcija skladišta gasa jeste da balansira potrošnju gasa i resursa u svakom momentu (sezonske i dnevno fluktoacije), jednako kod široke potrošnje kao i kod industrijskih potrošača, gde je tražnja posebno senzitivna.
Skladište gasa igra veoma važnu ulogu u eliminisanju prekida u snabdevanju (prekid od strane dobavljača ili tehnički problem u gasovodnom sistemu). U svetu je 2007.godine bilo preko 650 skladišta, sa projekcijom da će ih biti u 2015 godini preko 900.
Sve više nesgurnosti na energetskom tržištu opredeljuje budući razvoj tržišta podzemnih skladišta. Faktori koji direktno utiču na visinu investicija u ove objekte odnose se kako na pravce globalne politike, tako I na produbljavanja razlika između gasnog i tržišta električne energije. I to je nešto o čemu I Srbija treba da void računa u definisanju budućih koraka.
Pitanje energetske bezbednosti u gasu, od kojeg je EU itekako zavisna, ove zemlje su rešile ulaganjem upravo u skladišta gasa. To su u isto vreme najsigurniji i najekonomičniji način za ublažavanje problema, ali i mogućnost da se zaradi..kada na primer treba „pomoći" zemlji koja nema skladište (kao Srbija) a nema ni gasa..u najvećoj krizi. Tada je cenovnik potpuno drugačiji.
Ako je sve prethodno poznato bilo I pre deset, pet, tri godina...šta još treba da se desi pa da Srbija krene da brine o svojim građanima, I budućem razvoja?
Bez energije nema razvoja.