Dame i gospodo, Robbie Williams

AleXandar Lambros

RW by aleX Lambros

So unimpressed but so in awe
Such a saint but such a whore
So self aware so full of shit
So indecisive so adamant

So rock and roll so corporate suit
So damn ugly, so damn cute
So well trained, so animal
So need your love, so fuck you all

Među svim stihovima  iz opusa Robbie Williamsa (a dobar,  ako ne i veći deo ih je sam napisao), čini mi se da nema boljih od ovih iz Come Undone koja ga tako savršeno opisuju. Što se mene lično tiče, ne sumnjam u njihovu potpunu iskrenost ni jednog jedinog trenutka. Da, znam da je Williams šoumen neverovatnog formata, ali ovo je prosto autoportret u stihu umesto na platnu, stihovni ekvivalent autoportretima Fride Kahlo. Za drugo mesto konkuriše mnogo stihova - Robbie Williams je samoopsednut. Ali, ako već moram da se opredelim onda nek to budu sledeći stihovi iz Handsome Man -

Please don't drop me I'll fall to pieces on you
If you don't see me I don't exist
It's nice to meet you
Now let me go and wash my hands
Cause you just met the world's most handsome man ...

Ah, da, i

It's hard to be humble
When you're so fucking big
Did you ever meet a sexier male chauvinist pig

I'm gonna milk it till I turn it into cheese ....

Razumeli ste me, zar ne?

Gomila samoprezira i nesigurnosti, potpuno ista količina samohvale i umišljenosti, nemanje sreće u ljubavi uz tu i tamo tipičnu pop tričariju, eto, to vam je Robbie Williams od Life Thru a Lens pa sve do Rudebox. Nema koketiranja s velikim idejama niti uzbudljivog samorazvoja ili obračuna .... osim sa samim sobom.

Iako je sumnjičave novinare, kojima je pred očima svakako bila njegova problematična prošlost psihički nestabilne zvezde, ubeđivao da naslov albuma Intensive Care nema nikakve veze s njegovim psihičkim stanjem (jer sad je, tvrdi Robbie, konačno počeo da uživa u svojoj slavi i bogatstvu bez onog razarajućeg osećaja griže savesti), meni se ipak čini da naslov ovog albuma sadrži neku neodoljivu simboliku - njegova celokupna karijera podseća me na jednu neobičnu masovnu psihoterapiju u kojoj su se uloge pacijenata i psihoterapeuta mestimično menjale na relaciji Robbie - njegovi obožavaoci.

Bilo bi teško naći kontradiktorniju, više taštu i egotističnu pop zvezdu od Robbie Williamsa. Ali bi takođe bilo teško naći sjajnijeg šoumena čija je tako osvežavajuća iskrenost osvojila srca miliona. I ako spadate u grupu onih koji ga ne cene nešto posebno, koji su otporni na njegove ekscentričnosti, ranjivost, drskost, i smatrate ga drugorazrednim i ne posebno inovativnim umetnikom, takoreći običnim šoumenom koji se prodaje za umetnika, razmetljivcem i šarlatanom ... nema potrebe da gubite vreme obrazlažući nam svoje mišljenje i potkrepljujući ga argumentima. Robbie Williams o sebi ima daleko gore mišljenje nego što ga vi imate. Doduše, on je ujedno i svoj najveći fan ali ostaje činjenica da od sebe nema okrutnijeg, glasnijeg i upornijeg kritičara.

On hoda po žici između javnog obožavanja i potpunog osporavanja. Možda je kliše - obožovani zabavljač koji je uspeo da omađija sve sem samoga sebe; koji uprkos svoj radosti koju ljudima donosi ne uspeva da se otrese sopstvene tuge; koji širi ruke da prigrli svet a završi u sopstvenom zagrljaju - ali posledice su nesumnjivo tu, stvarne i ozbiljne.

Iskreno, jedva da sam bio čuo za Take That. Tačnije, provukli su mi se kroz uši tu i tamo kad su bili na vrhuncu popularnosti ali nikad se nisam ni potrudio da čujem kakvu muziku ti momci prave. Pa ok, imam dobar alibi. Ko još ozbiljan obraća pažnju na te sladunjave boy bendove isfabrikovane i našminkane po ukusu prosečne tinejdžerke na vrhuncu udara sopstvenih hormonalnih promena? Onda sam opet usput zakačio i tu „tragičnu" vest o raspadu popraćenu slikama uplakanih i neutešnih devojčuraka (dakle, evo dokaza da sam bio u pravu). I onda odjednom šaltajući po muzičkim kanalima nabasam i na Let Me Entertain You. Hm, pa dopalo mi se. Ali još uvek daleko od toga da se nešto posebno zainteresujem. Pažnju mi je više privukao podatak da je to momak iz onog raspadnutog boy benda s ambicijom da napravi ozbiljnu solo karijeru, uprkos tome što su mu, kao najproblematičnijem iz grupe, davali najmanje šanse (meni je baš to bio pokazatelj da su mu šanse, ukoliko ih uopšte ima, najveće). Tako u tom trenutku taj iznenadni izlet u kemp protumačim kao pažljivo promišljeni potez u pokušaju brisanja boy bend prošlosti, koji je doduše bio uspešan, ali verovatno da nema neku budućnost.

Dobro, priznajem .... pogrešio sam. Vremenom sam postepeno evoluirao do ocene „uopšte nije loš" u poprilično bledunjavom pop svetu druge polovine devedesetih. Makar sam bio u pravu što se tiče predviđanja da su mu šanse za solo karijeru najveće - solo karijere Gary Barlowa i Mark Owena, dvojice bivših kolega u koje su se najviše kladili, propale su pre nego što su i počele. Robbieju je za rukom pošlo ono što je pre njega uspelo još samo George Michaelu.

Krajem 2001. nastupa prelomni trenutak. Nalećem na snimak Williamsovog koncerta u Royal Albert Hall-u. Najpre sam zbunjen - nisu li to tamo neke melodije s kraja pedesetih što u sećanje prizivaju danas zaboravljene filmske klasike? Otkud sad pa to? Otkud Robbie Williams to da peva? Pa, da vam kažem nešto ... nisam od onih koje možete zateći da u uređaj stavljaju neki od CDova s muzikom Franka Sinatre, Dean Martina ili Sammy Davisa Juniora; sentimentalna mi je i smešna. Ali, onaj ko me je skoro dva sata prikovao uz TV i naterao me da ga pojačam kako bih se prepustio ritmovima svinga - taj mora da je đavolski dobar. Ne samo da sam uživao, od početka do kraja, u muzici prema kojoj ne gajim posebnu naklonost već sam uhvatio sebe ponetog osećanjima, smekšanog i naježenog, spremnog da zaigram pevušeći My Way.

Ukratko - čovek me je očarao. Predrasude su srušene, optužbe povučene.

Uskoro sam već imao i po neku omiljenu Williamsovu stvar (Come Undone pre svih) ali je moje zanimanje i dalje bilo na nivou refrena. A onda 2003. opet nalećem na Williamsov nastup uživo. Snimak koncerta u Nebvortu pred 125 000 ljudi. Ne samo što je jedna tako nepregledna masa u ekstazi već i ja ponovo pojačavam TV dok ne počne da trešti i puna dva sata ostajem prikovan uz mestimično poznate melodije. I, neviđeno se zabavljam! Međutim, ostajem iznenađen kad naknadnom analizom shvatim da Robbie Williamsu fale baš svi oni elementi bez kojih se, po mom mišljenju, dobar pop koncert ne može ni zamisliti: koreografija nikakva, jedva na nivou solidnog, scenografija suviše prosta, ista od početka do kraja, bez ikakvih transformacija i posebnih scenskih efekata.

Ipak, pored svih tih, po mojoj oceni, ozbiljnih manjkavosti, 125 000 ljudi bukvalno mu je jelo iz ruke. Oduzmi, saberi, ostaje činjenica da je Williamsu pošlo za rukom da samom svojom scenskom personom, na jedan klasičan, gotovo kabaretski način, onako kako su to nekada radili njegovi veliki Rat Pack uzori, puna dva sata suvereno vlada scenom i vojskom od 125 000 obožavalaca. Ne oduzimajmo mu priznanje koje zaslužuje. U današnjem repetativnom svetu pop muzike, malo je onih koji umetnost zabavljanja ne izjednačuju s dobro uvežbanom koreografijom. On na sceni flertuje, plače, smeje se, kurči se demonstrirajući svoju veličinu u najbesprizornijem ego trip maniru da bi vam se minut kasnije bacio na grudi s pogledom prestrašenog i nesigurnog dečaka koji umire za vašim zagrljajem i rečima podrške i odobravanja. I, vi u sve to poverujete! Od kakvog je značaja da li je sve to samo gluma ili pravi Robbie? Ama baš nikakvog.

Njegova privatna ličnost za javnost je podjednako zanimljiva koliko i scenska. Prelistajte britanske tabloide iz poslednjih nekoliko godina i videćete ko im je među najvećim miljenicima. Ma koliko se upinjao da objasni koliko sve to smeta njegovoj krhkoj i osetljivoj psihi, ne može se poreći da, svesno ili ne, on ponekad podgreva a ponekad i raspaljuje maštu svojih obožavalaca (i onih koji ne mogu da podnesu njegovo iritirajuće superstar paradiranje). Na delu je čitav arsenal jedne prave zvezde: rana slava s traumatičnim posledicama, problemi s drogom i alkoholom, promašene ljubavi, blud i promiskuitet, depresija, rat sa štampom i paparacima, flert s pitanjem seksualne orijentacije ... I najzanimljivije od svega, najbolji sam i najveći jednog dana, najgori sam i najveće sranje narednog dana - potrebni ste mi da se izlečim, jednog dana, izlečen sam, jebite se narednog.

Williams možda jeste malo ekstreman slučaj, ali u krajnoj liniji, uz njegov neosporan smisao za humor, toliku dozu nesigurnosti i neurotične napade samoosporavanja svakako treba uzeti kao dokaz njegove inteligencije. Samo su glupaci sigurni u sve (pa i u sebe). I u ovom slučaju potpuno je nebitno razgraničiti medijskog od pravog Williamsa - odnosno Robbieja od Roberta. Njegova muzika često nam poručuje da previše ozbiljno shvatamo i život i sebe same.

„Znate, ovako vam je to: Ili Bog želi da nešto budete ili ne. To je sve. I vi tu ništa ne možete. Mislim da jednostavno morate da znate kada vam je vreme da dignete ruke. Nemojte da sledite svoje snove. Sledite snove nekog drugog. Uvek odustanite, i ne budite dosledni sebi - i biće vam dobro. To je ono što sam ja uradio. Bukvalno ono što sam uradio - nisam sledio svoje snove, nisam bio dosledan sebi i vrlo lako sam odustajao. I evo me sada na vrhu. Tako da ako vam iko kaže nešto drugo, znajte da priča gluposti."