Moja Ruža - moj najlepši cvet

- Dućo, sine, gde si?
- Na fakultetu sam, mama, idem na predavanje. Šta hoćeš?
- Dokle si na predavanjima? Mislila sam da me pokupiš posle posla, da odemo do grada. Rekla mi Sneža da ima neko sniženje cipela...
- Jooooooj, mama, ne mogu danas. Dogovorila sam se sa Sandrom da idemo na kafu. Kupićeš cipele drugi put.
- Dobro, mila, ajde ljubi te majka...
- Ajde, ćao.

Ruža. Moja Ruža. Moja majka.

Moja Ruža je jedno od petoro dece, navikla da uvek od života dobije samo petinu. Rodila se i živela je u Bačkom polju, potom u Vrbasu, a nakon što se udala, došla je u Novi Sad. Udala se u grad, kako su tada govorili.
Ja, zapravo, nikada ranije i nisam dublje razmišljala o toj činjenici. Velika je stvar sa sela doći u grad. Sve navike koje je imala, ponela je sa sobom, kao i, naravno, svoje patrijarhalno vaspitanje.
Kako klinka, sa svojom sestrom bliznakinjom i svoja tri brata, bila je naviknuta na težak, seoski način življenja. Kakao je bio misaona imenica, a za čokoladu nisu ni znali da postoji. Krofne sa domacim džemom su bile vrhunac užitka. Cipele su se kupovale samo u septembru, kada se polazi u školu. Nije tu bilo ni mnogo izbora. Pokojni deda ih postroji, opcrta im stopala na papiru, a u povratku sa posla donese im cipelice. Podmirivanje svinja, koza i ovaca je bila obaveza, svakog jutra u šest i svake večeri u isto toliko sati. Lutke su pravljene od polomljenih kuhinjskih varjačica, kosa im je bila od kukuruzne svile, a garderoba od starih maramica ili lišća. Sve u svemu, stran i neshvatljiv način života, za mene, dete "hi-tech" generacije.
Međutim, ništa manje težak i naporan život dočekao je i ovde, u "velegradu". Dugo nije mogla da ostane u drugom stanju, stres, terapije, potraga za poslom... Kada je sve, konačno, bar malo leglo na svoje mesto, kada smo se rodili brat i ja, a ona se zaposlila u frizerskoj zadruzi, tata je dobio poziv za vojsku. Kapetan. Prvopozivac. I nije da nisu očekivali.
Ja se i ne sećam detalja oko tog nesretnog rata, ni koliko je trajao, ni ko se sa kime tukao. Znam samo da je moj ćalac pola godine bio na frontu. Pola godine nije imala nikakvih vesti o njemu, gledala u dva para malih, uplakanih očiju i borila za život. Naš i njem. Kao na frontu. Ne ponovilo se. Istog dana kada se ćalac vratio, mama je otišla kod njegovih pretpostavljenih i rekla da je on lud. Napričala je da se vrato potpuno potremećen, plakala im i ubeđivala ih... I uspela. Ćaletov vojni karton bio je "zaboravljen". Kada je "nova tura" srpske
krvi pozivana u rat, ćalac je ostao sa nama. Nije znao zašto ga nisu zvali. Nije znao da ga je Ruža, možda, spasila...
Došle su godine teške nemaštine i inflacija, državne firme su munjevitom brzinom propadale, radilo se za jaja i mleko. I ja sam, sa svojih šest godina, plela neke šarene narukvice i prodavala ih na pijaci. Nisam uspela ni citav dinar dnevno da donesem kuci. Moja mama je frizirala ljude po kućama, gajila je bašticu u dvorištu da bi za nas uvek bilo sveže salate, uzela je dva praseta od svoih iz Vrbasa i jednu kozicu, zbog svežeg mleka. Bilo je teško, ali i sama nam je uvek ponavljala: Za vas MORA da bude.
I taj period je prevalila preko leđa. Dalje je, čini mi se, sve išlo nekako lakše. Napustila je zadrugu, kratko radila u nekom privatnom salonu, a početkom '98 se zaposlila na Novosadskom Otvorenom Univerzitetu. Predavala je praksu budućim frizerima. Koliko ju je taj posao iscrpljivao, toliko ju je i ispunjavao. Deca su je obožavala i većina njih, koji su izašli sa Univerziteta, uspeli su da se zaposle, a mnogi čak i da otvore svoje salone. Sve to je ona smatrala svojim velikim uspehom...
Jako dugo je razmišljala o otvaranju SVOG salona, ali se suviše plašila. Šta ako joj ne bude išlo? Šta ako propadne? Nekako je uvek imala više hrabrosti za druge, nego za sebe. Uvek je sve bodrila, ali sama nikada nije smela da napravi korak... Pregrizla je i nije se pokajala.
Sada, posle šest godina, zadovoljnija je nego ikad. Mnogo radi, ali bar zna zbog čega i za koga.

Njen socijalni život može da stane u jednu rečenicu. Kuma Rada i komšinica Nada. Nikada sa njima nije pila kafu, nisu sedele i čantrale, odmarale od dece i muževa. Prosto, Ruža nikada nije imala vremena za to. Ili je bila na poslu ili je radila u kući. Slave i rođendani su jednini datumi kada se viđa sa njima... Uveče, kada dođe s posla, nije joj baš do kafenisanja, a u toku dana joj bar deset žena prođe kroz lokal, nasluša se "salonskih" plitkih tema, pa joj nije ni do čantranja.

Šta god da je u životu radila, ili morala da radi, nikada mi nije falilo njene ljubavi i podrške. Uvek se trudila da bratu i meni da što je moguće više, da nam kupi kvalitetnu garderobu, nove knjige za školu, da nikada ne osetimo "da nema". Nisam joj se često poveravala, pogotovo ne u pubertetu, kada sam se nesrećno zaljubljivala i plakala zbog toga. Ali ona je uvek sve znala. Mama zna i kad na zna.
Vaspitala nas je najbolje što je umela. Svoje poglede na svet i svoje stavove nam nikada nije usađivala. Dopuštala nam je da ih sami shvatimo. Da sami stvorimo svoje.
I zato sam veoma ponosna sama na sebe kada ljudi pohvale moje manire i moje kućno vaspitanje, a još više mi taj ponos proradi kada vidim svoje vršnjake koji to vaspitanje nemaju. Hvala ti, Ružo. što si napravila ljude od nas...

Dakle, stvarno sam đubre...
- Halo, Sandra? Šta radiš?
- Joj, Dunja, sad sam ustala...
- Sad?! Pa dva sata je bre. Nisi otišla na faks?
- Ma nisam... spavalo mi se...
- Slušaj... Ne mogu večeras da pijem kafu...
- Zašto?
- Iskrslo mi nešto jako bitno. Javiću ti se sutra, pa ćemo se naći drugi put...

Ne može ništa biti bitnije od moje Ruže. Toliko je zaslužila.
- Mama, kad završavaš večeras?
- Ne znam, mico, što pitaš?
- Pa da znam kada da te pokupim. Idemo da gledamo cipele...