Proximus sum egomet mihi

       Mi se ne poznajemo,mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo tražili - pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nađemo? S pravom je rečeno: "Gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše."* Naše blago je tamo gde su košnice našeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao rođenim krilatim životinjama i skupljačima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da - nešto "donesemo kući". Inače, što se tiče života, takozvanih "doživljaja" - ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni naše srce nije tamo - pa ni naše uho! Naprotiv, kao što se neki bogom zanesen i u sebe utonuo čovek, u čijim ušima tek što je odjeknulo zvono označujući podne sa svojih dvanaest teških udaraca, najednom budi i pita se "šta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadno trljamo uši i u čudu se, pometeni, pitamo "šta smo to zapravo doživeli? Još više: ko smo mi zapravo?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca našeg doživljaja, našeg života, našeg bića - i pri tom, avaj, grešimo u brojanju... Upravo nužno ostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za večita vremena važi stav "Svako je sebi najudaljeniji"** - za  sebemi nismo nikakvi "saznavaoci"...

* Jevanđeljepo Mateji 6, 21.
** Možda izokrenut citat iz Terencija: "Najbliži  sam samom sebi" (Proximus sum egomet mihi).

Traganjem po literaturi izdvojilo se nekoliko pristupa koje sam (za sada) uspeo da sagledam i da prepišem:

1. Zlo kao odsustvo dobrog - najčešće se na to nailazi i najčešće u tekstovima religijskog pristupa. Prosto se definiše kao "odsustvo boga" koji je "dobro" i onda se pletu rasprave. Nedovoljno dobro. Lakoća kojom se tim pristupom volja za zlom "izmešta" negde drugde, a ne traga se za njom u čoveku samom, povlači za sobom i izostanak svake odgovornosti čoveka za počinjena zla ostavljajući religijama da to sa verujućima rasprave.Zlo se tada, najčešće, smatra kao "iskušenje" kojem se podlegne ili ne. I nije malo zla počinjeno i u ime religija ili baš zbog instrumentalizacije religija.

2. Banalnost zla, za koju autori poput Hannah Arendt tvrde da je prosto deo "konformističkog" stava pojedinca da se ne protivi većini mase koja manipulacijama, propagandom, zavodljivom retorikom podržava zlo, nesvesna posledica koje zlo izaziva.Nedovoljno dobro. Manipulacija masa je sredstvo, ono je veština, hlandokrvna, a moje pitanje se tiče "volje za zlom" (filiozofi bi kazali "bića", "jastva") u pojedincu.

3. Zlo iz naivnosti i neznanja, kao zlo koje nastaje "indoktrinacijom" pojedinca, koji u drugim slučajevima ne bi nikada činio zlo. Neznanje o zlu koje se dešava oko nas, bez ikakve naše reakcije posle služi kao opravdanje ili objašnjenje za nečinjenje i sprečavanje zla kojeg smo inače svesni. Nedovoljno dobro. Objašnjava samo pojavne oblike zla, ali ne i njegove uzroke, mesto odakle se rađa volja za zlo.

4. Humano i animalno zlo neki autori razlikuju tvrdeći da je bez obzira na stepen civilizovanosti i broj društvenih pravila o zabrani činjenja zla, taj skup pravila dostupan samo našoj humanizovanoj strani, ali da naša animalna, instiktivna strana predstavlja stanište zla i ne može da razlikuje dobro i zlo. Nedovoljno dobro. Retki su (ako ih uopšte i ima) primeri da životinje ubijaju iz zadovoljstva, koristoljublja, nepotrebno, iz mržnje, iz osvete...Čovek to radi.

5. Zlo od ljudi i "zlo" od prirode imaju različite uzroke, a umeju da imaju jednak tretman među ljudima. Prirodne katastrofe, koje odnesu mnogo života i izazovu stradanja i uništenja, ljudi nekako prežive, ali ne smatraju prirodu "zlom" prema njima. Ratovi koji izazovu mnogo veća stradanja ljudi ponekad tretiraju kao elementarnu nepogodu, kao da nema učešća ljudskog odlučivanja u proizvodnji smrti i stradanja. Kažu "uvek se ratovalo i ubijalo"....Nedovoljno dobro. Smrti od zemljotresa možda nisu u ljudskim rukama, ali ratovi jesu.

6. Zlo kojim se nepovratno uništava životna sredina prečesto se smatra neminovnošću ekonomskog razvoja, a nikako nije neminovna. Zatrovati, zagaditi, uništiti prirodu oko nas je posledica racionalnih odluka, a nikako slučajnosti i neminovnosti. Pravdati se standardom života za to uništavanje budućnosti drugih ljudi (koji će možda tek biti rođeni) je - nedovoljno dobro.

7.Zlo kao "državna proizvodnja" je na prvi pogled najlakše tumačiti.Ratovi, masovna ubistva, nasilje nad različitima od sebe, "industrije smrti" beležene kroz istoriju, genocidi, diktature, razne politike kao mašine za ubijanje, sve nam je to pred očima i za većinu događaja imamo obrazloženja i naknadna objašnjenja. Ali nemamo pravog odgovora na to šta je osnovni uzrok volje za zlom koja se tako lako pokreće i čini nam se tako jezivo prirodnom za ljudsko postojanje.

Zlo nikako ne može postojati u "onostranom" ili van čovekove volje. Ono može biti objašnjavano kroz svoje pojavne oblike mržnjom, koristoljubljem, zavodljivom propagandom, novcem, pohlepom, željom za potčinjavanjem drugog ljudskog bića kao sopstvenom potvrdom, životinjskim nagonima u ljudskom biću....ali to je sve nedovoljno dobro.

 Premalo filozofa se bavilo "bićem zla" u čoveku, previše ih je pobeglo ili u teološke ili u političke rasprave i otuda premalo knjiga, eseja, tekstova, bilo kakvih dela mudrih ljudi koji bi pomogli u suočavanju sa izvorom i uzrokom zla u ljudskom ponašanju.

 I postoji mnogo knjiga, drama, slika, filozofskih dela, muzike koje su nam ostavili mnogi ljudi koji su uočili koliko je, po sve nas, taj odgovor, odgovor na moje promenjeno pitanje - tragičan.