Ovisna o kriminalu

Daleko od toga da mi je gledanje TV programa omiljena zabava, ali uspavljivanje mi nekako najlakše padne upravo uz taj vid zanimacije. Ipak, ako u okviru TV programa treba da izaberem »omiljenu zabavu« onda su tu bez premca kriminalističke serije, kojih, hvala Bogu, u poslednje vreme ima sasvim dovoljno, svih boja i oblika, novih, repriznih, izmišljenih, dokumentarnih, na domaćim, stranim, uvoznim itd. kanalima. Malo adrenalina, neizvesnosti i na kraju opuštanje nervnog sistema rešenjem problema, pred spavanje nekako mi bolje deluju od hemije, a, prema mojim saznanjima, većina onih koji se kreću u mom okruženju sa istim uzbuđenjem prate slične programe. Da li možda poznajete nekoga ko ne gleda ili ne zna barem jedan serijal koji se bavi kriminalom?

Gledanje krimi serija mi je sasvim lepo išlo sve dok jedne nedavne kišne noći moja potreba da još jednom proverim da li su vrata zaključana nije prevazišla granice do tada mi poznatog zdravog razuma. Što je sigurno, sigurno je, otkud ja znam da li neki manijak upravo gleda istu seriju kao i ja i da li razmišlja o tome da proveri sve moguće načine napada na pošten svet ili da izazove domaće snage reda i mira i proveri da li mogu da uđu u trag ničim izazvanom i prikrivenom zločinu.

Za tumačenje uticaja nasilnih scena na mladu i stariju populaciju ovom svetu nisam uopšte potrebna ja. Čak mi je, prilikom razmišljanja o ovom tekstu, palo na pamet da ga započnem citiranjem neke od analiza takvog uticaja, ali ih ima toliko i sve nedvosmisleno pokazuju da je izlaganje javnosti scenama eksplicitnog nasilja isl. nepoželjno i štetno. Moram priznati, programi koje gledam, daleko od toga da prikazuju »prokažene« scene - sve je u granicama dozvoljene cenzure i »dobrog ukusa«. Pa još i oznaka da program nije za mlađe od nekog parnog broja godina - i sve je u redu.

Od Noći provere zaključanih vrata, iz glave mi ne izlazi pitanje otkud takva masovna produkcija raznoraznih oblika kriminala, ubistava, zločina? Nikako ne volim teorije zavere i ne verujem u njih, ali mi se sve više čini da »rastemo« u nekom mnogo čudnom pravcu. Navikavanje na zločine, pa i istrage istih, nekako mi se ne uklapa sa idejom koju imam o čovečanstvu... Ko je raspoložen za teorije zavere verovatno može da diskutuje o tome da li je »nekome« u interesu da se ljudi naviknu da sve te grozomorne scene i ljudsko ponašanje. Meni je samo u interesu da se malo »skinem« sa zavisnosti od kriminalističkih serija, ali bojim se da neće ići baš lako...