MEXICO

Tek je svanulo kada smo stigli u San Antonio u Teksasu.Bilo je suvise rano za obilazak tog americkog grada,a iskreno receno,vec nam je pomalo bilo i dosadilo to svakodnevno razgledanje ogromnih zgrada,sirokih avenija i bulevara.Jer,cinilo nam se,svi americki gradovi,cast izuzecima,lice jedan na drugi.

Teksas nas i nije mnogo interesovao,puni su ga kaubojski filmovi,hitali smo tuda ka Arizoni i Nju Meksiku.Hteli smo,cak,da odemo i do Tusona,u Arizoni,jer smo culi da je tamo dobro zezanje.Sve kao u holivudskim filmovima.Za turiste, tuca po ulicama i salunima,besomucna jurnjava serifa I razbojnika, na stotinama poludivljih konja,mozda i poneki Vajat Erp I Dok Holidej, u akciji....Kod O.K.Korala.

Na tom putu Grejhaundom po SAD, najcesce imali smo utisak da smo u raju,mada bilo je usput I svakakvih selendri,poludivlje dece zatvorene u ogromnim dzipovima, sislim sa nekih okolnih brda,koje roditelji,koji kupuju namirnice za nekoliko meseci,ne smeju da puste napolje.Jer ko zna kakav bi zulum napravili! I kako bi ih posle sve pohvatali,za povratak kuci?Jedva!

No,opsti utisak bio je da je u SAD kao u raju.Posle svog onog naseg komunizma,bratstva i jedinstva.I jednakosti!Umorni od silnog razgledanja,sa ukocenim vratovima i crvenim ocima,od precestog gledanja u visinu,ka vrhovima americkih nebodera,odlucili smo da malo odmorimo,da spustimo pogled, i probamo Mexico!

Iako su nam lepo govorili da tamo zna da bude kao u paklu.

Neko jedanput rece da je u Raju svakako udobnije,ali da je u Paklu sigurno zanimljivije!Meni je to bilo dovoljno.

Resili smo da proverimo.

Odmah smo usli u autobus koji je vozio ka nekom malom mestu na americko - meksickoj granici.Namera nam je bila da sa obala reke Rio Grande samo osmotrimo meksicku obalu,nadajuci se da cemo tako bar malo udahnuti dah i duh Meksika.

Jer,meksicku vizu nemamo.

Brzo smo stigli i iznenadili se kako je cuveni Rio Grande uska reka,malo veca od nase Topciderke,tu na tom mestu.Bila je sredina oktobra i moze biti da je to jos uvek bio susni period godine.Mada,kada se prisetim koliki su silni razbojnici preko te reke prilicno lako iz Amerike pobegli u Meksiko,mora da nikada i nije nesto posebno bujna i duboka.Jedino sto je kod nje veliko,ogromno,to je,izgleda,samo ime.

Rio Grande!

Dosli smo do granicnog prelaza na americkoj strani.Ocekivali smo ziv saobracaj.Vec je bilo oko 8 sati.Medjutim,nigde nikoga.Nista da ide tamo,ka drugoj drzavi,ni ovamo.

Mi smo bili jedini putnici.Namernici.Prisao sam prvom americkom policajcu da priupitam odakle najbolje mozemo da bacimo neki osmeh ka Meksiku.On se nasmejao i rekao - Svakako sa meksicke obale.Predlozio je da odemo tamo.

U nasim pasosima bila je samo americka viza.I to samo za jedan ulazak i jedan izlazak iz SAD.Studentska.Nije nam ni palo napamet da bi smo mogli da skoknemo do Meksika.

Medjutim,policajac je rekao - Sto se nas tice,mozete da odete tamo,ako vas oni puste,i da se vratite do osam uvece.Bice kao da niste ni napustali nasu teritoriju!

Bila je to ponuda koju nismo mogli da odbijemo.Iskusenje koje nas je privuklo strahovitom silinom!

Ka meksickom granicnom prelazu vodio je ogroman betonski most.Veoma sirok.Mnogo,mnogo siri,od same reke ispod.A dugacak!Dugacak kao pola Rio Grande.Nikako da ga predjemo!Na ledjima nam ruksazi sa svim i svacim.

Jer sve svoje sobom nosimo.Mi smo studenti koji putuju svetom!

Vazno nam je da vidimo sto vise,ali i da predjemo sto vise kilometara.Vadimo svoje mape i po njima iscrtavamo destinacije koje su za nama i naznacavamo neke nove,koje nas tek cekaju.U grupi nas je i dalje cetvoro.

Devojka i tri mladica.

Dolazimo,konacno,do meksicke granice.Skromna policijska stanica,zardjala rampa,nekoliko policajaca,vojnika i carinika u pohabanim uniformama.Sve je na njima tesno,kratko,izguzvano.Jedino sto sija to su silni cinovi,zvezdice na ramenima i silna odlikovanja na grudima.Ni tu nigde nikoga od putnika.Da nema tih pet-sest u uniformama boje svezeg ili susenog duvana,bilo bi kao ukleto mesto.

Kako i prilici kapiji Pakla!

Naravno da nemamo meksicku vizu.Vec sam vam rekao zasto.Kad nas je policajac upitao za vizu,vec smo se bili pomirili sa tim da moramo nazad.

Uzeo je moj pasos,zagledao se u crvene korice i natpis na njima.SFRJ,Jugoslavija.Sa istom paznjom pogledao je i ostala tri.Sve isto.

Brkovi mu crni.I on je sav crn.Neobrijan.Mastan.Ali mu oci nekako tople.Gledaju nas prijateljski!

- Tito!Jugoslavija!Napred!Ulazi!

Nismo mogli da verujemo!Rekao je da mozemo da ostanemo do osam uvece,a onda moramo istim putem nazad.Hteo sam da ga priupitam da li moze da bude problema sa njihove strane pri povratku,no razoruzao me je nacisto njegov siroki osmeh.Kao da je pred mene iskocio cuveni revolucionar Zapata licno!

-You are my friend.....

Dobro da nije nastavio dalje.Znate ono cuveno njihovo - Ja ubijam za novac,ali ti si moj prijatelj,ubicu te za dzaba!Da jeste bilo tako,ne bi nam ostalo nista drugo nego da skocimo sa onog mosta,koji je bio visok jedno trideset metara.U onu malu,nikakvu,reku velikog imena Rio Grande!Pa da se molimo Bogu da nam se ne izmakne.Da je ne promasimo!

Viva,Mexico!

Zakoracili smo sirokim prasnjavim drumom u dubinu Meksika.Kako to gordo zvuci!To,u dubinu!U stvari,posli smo ka prvom gradicu.Na prvoj tabli,putokazu,napisano - pravo Jimenez,levo,vecim slovima,Piedras Negras,neki veci grad,severno Los Dolores,a juzno Canon Prieto La Garina.

Mi imamo vremena samo za najblize - Jimenez.Idemo tamo!

Posle petnaestak minuta pesacenja,jer idemo samo peske,autobusa nema,ni nekih kola koje bi mogli da zaustavimo usput,stizemo u gradic.Sve odjednom prokljuca od ljudi,koza,kokosaka,magaraca,konja...Silna vreva,ali i vrucina sve veca!Prve graske znoja gnezde se po nasim prasnjavim obrazima i usnama.

Ozedneli smo u trenu,cim smo zakoracili na glavnu straftu.

Gradic nije imao vise od tri hiljade stanovnika.Male,nekako sklepane kuce,zbile se jedna uz drugu,kao rame uz rame,mnostvo decurlije koja se juri po ulicama I trgovima,uzurbane Meksikanke i Meksikanci u jednolicnim belim odorama.Platnene bluze i pantalone.Sve siroko,da ne moze biti sire.Pa samo leti oko njihovih tela,na nekom vetru,koga,srecom,ima.

Ima!

Svim muskarcima nogavice kratke,jedva da pokrivaju polovinu listova,a na glavama im veliki,kako to i prilici,raznobojni meksicki sesiri,sombrera.Da ih sacuvaju od sunca,na svoj onoj silnoj jari.I zaklone od pogleda u vreme sieste,kada na ulicama i trgovima posedaju uz ogradu ili zid,i spavaju u sred dana.

Zene im lepe.Ciste.Sa dugim crnim kosama,krupnim ocima,u nekim laganim suknjama.Na nogama im sandale,ili,cesce,papuce.Obicne.Uzurbano spremaju svoje lokale,iznose raznobojnu  robu.Svakakvu.Od trikotaze i konfekcije do grncarije.Od sve one opreme za konje,od hiljada pari kaubojskih cizama  i ogromnih teksaskih i meksikanskih sesira ,i onih silnih ponco-ogrtaca,druga roba tesko da se da primetiti.Ocigledno je da bas to ovde ide najbolje.Naravno,uz tekilu i druga meksicka pica koja se kupcima smese tek iz nekog drugog ili treceg plana, na nepreglednim policama.

I sta da vam opisujem dalje,sve kao na vasaru.I na filmu.Samo kupaca - nigde!Ni jednog jedinog.Ako nas cetvoro ne racunate!A i sto biste nas racunali,mi ionako nemamo gde da stavimo to,sto bismo,eventualno,kupili.Jedino da nosimo u rukama ili na glavi.

Naravno,na kraju,bice I toga.

One devojke se,ipak,uzmuvale oko nas.Mi, kobajagi, nesto gledamo,trazimo,probamo sesire,cizme,siroke bluze,kozne papuce I sandale....Ne,novac nije problem,ali nemamo gde sa tim.

Namirisale prodavacice da mi imamo novca,pa se razigrale oko nas,kao ono ponekad srce u grudima.Ne mozes da ih se otreses.Mi iz radnje,one za nama....Kada im konacno objasnimo da necemo nista,jer nam ne treba nista,one sirotice zavape - A mene,hocete mene.Deset dolara,sve!

U,bre,gde me sad nadje?!Zar ovde,u ovoj nedodji?Koje iskusenje!Mi i ovako gledamo kako da nas ne opljackaju I kako zivu glavu da izvucemo iz ovog kazana,a kamo li  da se sami u njega jos vise potapamo!

A,gledam je,nije da nije lepa.Prelepa!

Da sam domaci,odmah bi je zenio!Ali,ne cikaj Vraga,luda glavo,vatra ce ti goreti na petama!Nesreco!

Ogladnesmo.A uskoro ce i podne.Restorana koliko hoces!Samo te mame.Svakojake djakonije.Tortilje,paelje,razni specijaliteti od raznih vrsta mesa,salate zelene,crvene,sa ovim,sa onim....Da poludis dok ne izaberes,a tek kad krenes da jades....

I jesmo jeli jedno dva i po sata.Sve polako,redom,na tenane.Konobari oko nas,kao one prodavacice robe,i ljubavi,kad roba ne ide, po radnjama...Ne,ovi momci nisu nam nudili nista slicno,nedolicno.Hvala Bogu!Ne!Bili su vrlo uljudni i usluzni.Cisti.Cista desetka.A onda, marijaci,gitare i neki drugi slicni instrumenti.Pevacica ,u sarenoj haljini ,sa cvetnim detaljima,veliki dekolte,gola ramena.I ledja.Pa, kao, prebacila neki prozirni veo,da sve ono sto je ostavila da se vidi, ne bude vidjeno.Bas odmah.

Sve to,sa pesmom i igrom,iako je vreme rucku.Par puta izadjem napolje,da gvirnem.Doceka me nesnosna jara!Kao izbacen iz katapulta,ulecem ponovo u restoran.Iako nema klime,jer Japan je predaleko,unutra je prijatno,jer tu su desetine ventilatora koji vise sa plafona ogromnih odaja.U ragastovima svih vrata plesu raznobojne trake sa perlicama, koje stoje naglavacke...Po taktu.

Meni se prispavalo.Od one tekile,od onog belog i crnog vina.Ne znam gde sam.Ali i dalje sam na oprezu.U Paklu smo,ipak.Sve svoje pare,zaradjene od studentskih poslova po Americi,nosimo sa sobom.Kao da i jesmo stigli sa Onog Sveta.Na zadnjem putovanju.

Za pojasom,u nedrima,u dzepovima...Kako ko.Hrabri me samo nada da ti opasni Meksikanci nece ni pomisliti da smo toliko glupi da uz sebe nosimo vise od 5o dolara.I toliko, za stanovnike ovog mestasca veliko je bogatstvo!

Na kraju,sve nas je kostalo manje od 8o dolara.Za nas cetvoro!I onolika hrana,I onoliko pice,I sva ona divna pesma i muzika.Milina!

U pravu su oni koji kazu da je u Paklu mnogo zanimljivije!Ako je ovo ovde,uopste,Pakao.Ja bih ostao da se krckam u ovom loncu bar jos godinu dana!

Uh,bas se oduzilo,a dan polako prolazi.Tumarali smo mi jos tamo - amo.I tako sve do sest sati.Sto bi Ameri rekli p.m.Vreme je da se vratimo,da bismo stigli do onih americkih osam sati na njihovoj granici.

Ali,Djavola!

Znao sam ja da ce nesto da pokvari svo ono sarenilo i onu lepotu!Promenila se ekipa koja dezura na meksickoj granici.Na onom nasem prelazu.Svi od reda,i vojnici i carinici i policajci, imaju isto lice i iste brkove kao onaj nas drugar koji nas je onako srdacno docekao i radosno uskliknuo - Tito - Jugoslavija.Kada nas je pustio da udjemo u Meksiko.Ali niko od njih sada nas ne prepoznaje,i nisu onako nasmejani,dobrodusni,prijateljski raspolozeni.Kao onaj,onaj nas.

Mislim,valjda,zbog toga sto im je smena tek pocekla.Procice ih to cim ugledaju nase crvene pasose.Vadim svoj pasos, kao Dzesi Dzejms kolt u revolveraskom dvoboju kod O.K. Korala,i zurno ga stavljam na sto ispred policajca.

Samo crvenu pionirsku maramu sto nisam vezao ispod brade!

Podigao je pasos.Nije obratio paznju sta pise na koricama.Nije ga interesovalo.Poceo da lista.Jednom.Pa jos jednom.I opet.Ne znam sta trazi.Vizu za ulazak u Meksiko,ionako,nemamo.Nismo je imali ni kada smo usli.

Brka podize glavu.Podize je sporo,tesko,kao da u njoj ima stotinu kilograma.Jeste velika,ali ne moze da ima bas toliko!Konacno,evo i njegovog pogleda.

Osinuo me je kao bicem!Ko mi je i kriv kada se ja uvek guram prvi!

 - Ovde nema vize za ulazak u Meksiko!Gde je?

Skrenem pogled kroz prasnjavi prozor.Nije pran od Hrista.Ali ipak, vidim da smrkava.One silne meksicke zastave pokusavaju,ali nikako ne mogu,da svojim njihanjem,odagnaju pomracinu koja se lepi za tlo.Onda pogledam u pod.Kao da trazim meksicku vizu koja je iz pasosa ispala dole...

-Nemamo vizu.Rekli su nam da moze I bez vize.Vas kolega je rekao.On nas je pustio.Vidite - Jugoslavija,Tito....Zamalo sto mi ne izlete i Kumrovec!Dobro je sto mi  drugarica Jovanka ne pade na pamet!

Oni takvih, crnih sa pundjom, imaju koliko god hoces!

Dobro,pa sta,ne bi ni vama bilo svejedno!Treba sad da se objasnjavam sa nekim buzdovanom, koji ne zna ni kako se zove predsednik Meksika,a kamo li dozivotni predsednik  tamo neke daleke Jugoslavije.

A vreme leti.Vec je proslo sedam!

On me samo bledo gleda.Kao dete salatu!I ponavlja - Nema.Nema....

Pa kako da i bude kad nismo ni hteli u Meksiko?!Nego nas onaj ludi Amerikanac,na onoj njihovoj strani,nagovorio!Kako nas namestio sluzbenik Raja!

A sad,kako se situacija odvija,ni tamo nas  vise nece pustiti.Da udjemo!

Da bih malo popravio nas polozaj,ja,bistar kao boza iz bozadzinice Vardar na Cuburi,krenem da pametujem,ne bi li ga bar odobrovoljio da udjemo u neku komunikaciju.Da ne ponavlja jedno te isto.Nema,pa nema.

Nista.

Tek u jednom trenutku,ne gledajuci u nas,onako kao za sebe,rece - Vi ste emigrirali uz SAD u Meksiko.

E,tad mi je prekipelo!

Ipak,ipak,samo sam rekao,ustvari nisam hteo to da kazem,prosto mi je izletelo - Ko jos normalan bezi iz Amerike u Meksiko?

Kada sam shvatio sta sam izgovorio,i sam sam se presekao.On je pocrveneo kao kraba iz Meksickog zaliva!A moje reci kao teniske lopte udarale su besomucno o one trosne zidove,odbijale se na sve strane od njih,letele svuda po sobi,pretvarajuci se na kraju leta u teske olovne kugle, koje sve do jedne ,udaraju samo u jednu jedinu glavu.

- Njegovu!

Nista nije rekao.Cutao je.Zlokobna tisina okivala je nas cetvoro.I njih troje,moji saputnici, premrli su od straha.Svima je bilo jasno da ostajemo tu,na meksickoj granici,duze nego sto je to bilo dozvoljeno.

Nije nas ni pogledao.Zavukao je ruku u dzep pantalona,i izvukao neku limenu pistaljku.

Zvizzzzzzzz!Zvizzzzzzzzzz!I tako jedno pet puta!

Odjednom,kraj nas stvorise se desetine policajaca i vojnika!Odakle samo toliki nagrnuse?Iz zemlje!

Sve sto su izmedju sebe govorili,govorili su  na meksickom.Razaznali smo tek po nesto.U stvari,mozda samo rec koju su najcesce ponavljali.Banditos!

- E,jebi ga!Partizani!Ja to nisam!

Odmah su nam ti policajci i vojnici oteli ranceve,kanapom vezali ruke na ledja,i izgurali nas iz te kancelarije,u kojoj smo bili,napolje.Pomislio sam da nas vode u zatvor.Neki zatvor.Nekakav.Tu negde.

Ali nicega nije bilo u blizini.Nikakve druge zgrade.Cak ni automobila.Autobusa.Ili bar kamiona.Da nas negde prevezu.Ne,nicega nigde....

Vec je mrak.Ali srecom pomalja se mesec.I mesecina.Vode nas niz neku livadu.Kroz glavu mi svasta prolazi.Zasto su nam ostavili opasace? I pertle?Cini mi se da i to oduzimaju kad ides u pritvor.Da se,slucajno,ne obesis.Nisu nam ni dzepove pretresli.

Bio sam ubedjen da nas,onda,vode na streljanje!Ni rec ne smes da izustis.O nekom razgovoru izmedju nas cetvoro, nema ni govora.Cutimo mi.Cute i oni.

Streljacki vod!

Tek,u neko doba,zastadose.Stadosmo i mi.Stigli smo!Jedan od njih,onako podebeo,sagnu se i poce,s mukom, da podize nekakav poklopac!Da nije krenuo ka njemu,ne bismo ni primetili da tu ista ima.

A bio je nas zatvor!Ispod tog teskog poklopca.

Ogromna rupetina,bez kamenja i cigala sa strane.Duboka kao bunar!I jeste neka vrsta bunara.Samo sto ima dno.I nema vode!Na srecu!

Spustise unutra dugacke merdevine.Bese im jedno sest metara.I one sve nikakve.Na dve grane prikucane krive precage!

Morali smo svo cetvoro u tu rupu.Cutke.A kada su nas smestili,sve onako sa zavezanim rukama,kako i prilici banditima,spustili su onaj teski poklopac.

Bili smo,zaista,kao u kazanu!

Prvo smo svi cutali!I tako,jedno desetak minuta.Svasta prebirali po svojim glavama.Ne znam zasto,meni su se po mislima vrzmali svi nasi epski junaci utamniceni u nekim sumornim turskim tamnicama.Gde jakrepe memla davi....

Posle tih deset minuta,svo troje su mi majku majcinu.Sta su mi sve rekli,mozete samo da zamislite.Ne pada mi na pamet da vam to ponavljam.Nesto od toga vuklo se jos od Njujorka,Vasingtona,Floride...I sam sam se iznenadio koliko sam bio kriv!

A onda me je neko u onom mrklom mraku mucki zveknuo nogom u cevanicu!Nisam se ni pomerio.Ni jauknuo.Ni pitao ko je.Verovatno Panta,on je fudbaler.Ko god da je - imao je pravo!Cak sam nesvesno,podmetnuo i drugu!Cevanicu.

Bili smo tu tako jedno dva sata.Mozda i malo duze.Kad, cujemo korake u tihoj noci.Vojnicke cokule.Onih vojnika, za koje smo mislili da su streljacki vod, koji ce nas streljati kad odmaknemo niz livadu.Opet se,s mukom,podize onaj poklopac.Podize ga isti onaj debeljuca.Smeska nam se.Cuje se zamor.Cini mi se, kao da razaznajem neke vedrije tonove!

- Napolje!

Spustaju se opet one merdevine,koje su izvadili,posto smo se mi spustili na dno.

Penjemo se.Opet u cudu.Ali,sada je to cudjenje ipak sa vecom dozom optimizma.Jer vidimo,i oni se ponasaju opustenije.

- Jes opustenije,vraga! Kaze Panta.Ima da nas ladno pobiju.Kao zeceve!Onako,opusteno!Jadranka i Naser i dalje cute.Mada,ni njima nije svejedno.

Vracamo se ka onoj kucici.I dalje zavezani.Ali nema nikakvog guranja.Nema onog neprijatnog iscekivanja.Sada bar znamo kuda idemo.Ka onoj istoj kancelariji ,uz rampu na carini.

Elem,sta se dogodilo?

Onaj prvi sa brkovima,koji nas je onako razdragano docekao,nije ostavio nikakvu zabelesku o tom srdacnom, prijateljskom,susretu predstavnika dveju drzava, na tom nivou.Kada se smena zavrsila,otisao je u kafanu.Pa u drugu,trecu....Sef nove smene,onaj zlotvor,sa istim onakvim brkovima,ali opasnim ocima,koje sam video samo jednom,nije imao pojma da uopste postojimo,a kamo li da smo tu negde,na teritoriji njegove odgovornosti.Cinjenica je da vizu nismo imali....

Srecom,onaj prvi,onaj nas kamarad,u neko doba,pijan,svratio je do kancelarije,da priupita jesmo li mi vec otisli...

I eto!

Eto nas na pocetku mosta sa meksicke strane.Prosla je ponoc.Mesec odskocio,pa kao da se nakacio na neki ekser bas po sredini puta.Da bolje vidimo.Ali,upozorenje Meksikanaca kaze da nije pametno da sad idemo preko.Amerikancima ce to biti sumnjivo,a imaju i previse posla ispod mosta.Sa ilegalnim imigrantima koji tuda,uz i preko Rio Grande, nocu zuje kao da je to Menhetn!Beze iz Meksika u obecani Eldorado!Sjedinjene Americke Drzave!

Ali,sta cemo.Moramo dalje.Mada,mozda i ne moramo.Ionako nas nece pustiti da udjemo u SAD.Nase vreme je isteklo!

Isteklo!

Ali,nemamo kud.Idemo napred.Cujemo za nama srdacne pozdrave za srecan put - Tito!Jugoslavija!Ponavljaju glasno svi oni nasi tamnicari,sada udruzeni u nekakvu kao muzicku klapu!

Adio,Jimenez!Viva Mexico!

Otpozdravljamo mi,i onako silno masuci rukama, kao da oponasamo holandske vetrenjace!

Ako ne prodjemo gore,i mi cemo ispod mosta preko reke.Pa sta bude.

Na americkoj strani docekuju nas bez problema.Imaju informaciju da cemo se pojaviti.Kako,ne znam.Ali pocinjem da verujem da ta CIA ponesto i dobro odradi!

Ne prave pitanje zasto kasnimo.A vec je proslo jedan.Kao da znaju.....Nude nas kafom.Prihvatamo sa zadovoljstvom!

Dok polako ispijamo onu njihovu tekucinu,razmisljam kako je teze izaci iz Pakla,nego uci u Raj.I gde bih ja,posle svega,bio srecniji....

U Paklu,definitivno!

Tamo se bolje jede,zene su lepse,a i muzika mi,nekako,vise prija!

Vreme je da krenemo.

U Arizonu.

U Tuson.