Orlando,FL

Vec davne 76-te,prvi put boravio sam u Sjedinjenim Americkim Drzavama.Odmah da vam kazem,ta tri meseca sve je bilo kao u prici,onako bas americki.Kao sto je i cela Amerika kao na filmu.

Samo,ta Amerika,bas i nije moj film!

Cinilo mi se da tamo ne bih mogao da zivim.Bilo bi to kao da recnu ribu(molim,samo bez ruznih asocijacija!) bacite u prekrasno more.Znate ono more,tirkizno,sa srebrnim prelivima,beskrajno dugim pescanim plazama.Sa suncem na horizontu,poput visnje na vrhu vocne torte sa slagom!No,sta to znaci recnoj ribi?!Nista.

I meni je drazi Dunav.Plavi.

Proputovao sam,na kraju,u poslednjih mesec dana celu Severnu Ameriku.Od Njujorka,preko Vasingtona,Floride,Hjustona,Nju Orleansa,San Franciska,Los Andjelesa,Memfisa,Cikaga,Toronta,Montreala....Dakle,onako uzduz i popreko,a najcesce u krug!

Bilo nas je cetvoro na tom putovanju.Pre toga,dva meseca radili smo studentske poslove.Ja sam bio u jednom velikom kampu na obali nekakvog jezera,blizu Kingstona i Pokipsija u Drzavi Njujork.Sam kamp zvao se Bojberik,i u njemu su,u pristojnim drvenim kucercima,letovali bogati Jevreji iz Njujorka,biznismeni,advokati,zubari...

Njihova deca,tinejdzeri,po pravilu,bili su konobari.Radili su preko leta da bi zaradili za skolarinu za sledecu skolsku godinu.Jer,tamo u Americi,novac njihovih roditelja nije i njihov novac,iako su oni njihova deca!

Radio sam u kuhinji.Bio sam zaduzen za kafu i salatu,sve vrste salata,od one zelene do tuna fish salad.Rvao sam se danima,od jutra do sutra,sa ogromnim buradima tunjevine u salamuri,lososa,paketima haringi i svakojake druge ribe.Naucio sam da napravim sto vrsta salata.Pa cak i egg salad without eggs!

A kafa,moja kafa bila je najukusnija.Ikad!Tako su govorili svi sefovi tog kampa Bojberik.

Bilo je tu,u tom kampu, jos sedam Jugovica,dva probisveta,cetvorica studenata DIF-a i moj Naser,pratilac na dugom putovanju po SAD,rukometas Bozura iz Vucitrna.Taj mi se zalepio na pleca jos kad smo polazili sa naseg aerodroma.

Naser nikada nije nikuda mrdnuo iz zemlje pre toga,bilo je u njemu pomalo i straha od predstojeceg putovanja,a ja sam mu se,nekako,ucinio najpogodnijim za njegovu bezbednost.Odmah mi se ponudio za brata,tvrdeci da ce me cuvati kao da sam mu najrodjeniji.

Meni je bilo svejedno.O.k.,sto da ne!

Iz Beograda krenulo je oko 15o studenata,preko Agencije Karavan.Cujem da ta agencija i danas radi i organizuje slicne ture.

Sve u svemu,dobro smo prosli tokom celog tog boravka,svasta videli i doziveli.Nasa iskustva sva redom bila su pozitivna.Bar sto se mene tice,a nisam cuo da je neko drugi bio druge srece.

Radilo se mnogo tokom ona prva dva meseca,lepo zaradilo,a posle dugo putovalo.Za sto dolara studenti iz Evrope mogli su da kupe blok karata za putovanje udobnim autobusima Grejhaunda mesec dana.Ako toliko putujes da pre isteka tih mesec dana potrosis sve kupone,dobijes nove...Negde usput,na nekoj stanici.U Albukerkiju,ili u nekoj americkoj selendri,tamo negde u Arizoni.

Sve super organizovano!Kao da si u Nemackoj!

Nama se to nije desilo,da nam ponestane tiketa,jer smo cesto spavali u motelima kojih tamo ima koliko hoces,i koji nisu skupi,1o,2o dolara za noc.Naravno bilo je i noci koje smo provodili u autobusu.Po pravilu onda kada su pred nama dugacke rute.Autobuske stanice bile su opremljene svim i svacim,a mene su najvise radovale brojne tus kabine i masine za pranje i susenje vesa.I sve to za po cetvrtinu dolara.Kvorter.

Milina!

Danas ne bih krenuo na taj put.Mozes da krenes samo ako si mlad.I pomalo lud.Jer,to su desetine hiljada kilometara neizvesnosti!

Sada sam tek samo pomalo lud.

Ili, da krenes na put ako te ovde neko bas iznervira!Mislim na vladajucu koaliciju,naravno.

E sad,sto sam ovo poceo da pricam....A,da.Tako jedne noci stigosmo u Orlando na Floridi.Bilo je negde oko dva i petnaest posle ponoci.Trebalo je da stignemo mnogo,mnogo ranije,ali autobus se nekoliko puta kvario,da bi na kraju stigao drugi i pokupio nas na otvorenom drumu.Nocu obicno nije bilo puno putnika,tek desetak,i po pravilu svi su bili crnci.Samo se mi nismo uklapali u tu predstavu straha od nocnih putovanja zbog takvih putnika.Strah je neopravdan svi ti ljudi bili su sasvim o.k.

Na tom putovanju bilo nas je cetvoro.Pored Nasera i mene,moj drug iz Beograda,Panta,koji je i dosao na ideju da odemo preko okeana, i njegova nova prijateljica koju je upoznao u nekom drugom kampu u kome su zajedno radili.Bili su samo drugovi.Ali stvarno!

Ja,inace,ne volim da spavam po tudjim kucama,ne,nisam se plasio susreta sa nasim ljudima,bez obzira ko su i odakle su.Mada treba biti obazriv.Kasnije,na stanici u Atlanti,mojom nepaznjom,prisao mi je covek koji ce mi kasnije reci da je "ustasa" iz San Dijega.Odusevio se kad je cuo da dozivam Nasera na srpskom jeziku i hteo je da se upozna sa "svojima".

Ne znam kako,ali procenio je da nam treba posao i da ja dobro igram fudbal.Ponudio se da nas odvede u "cetnicku zajednicu" u istom gradu,San Dijegu",pa cak i da me preporuci njihovom fudbalskom klubu.Pre toga,pokazao mi je naslovnu stranu nekih americkih novina koja je govorila o otmici americkog aviona koju su izvrsili ustaski imigranti.

-"Ovo su moji najbolji drugovi",pohvalio se,"Sve divni momci!Za ponos!"

Divota,lepota,krasota,cojstvo i junastvo potpuno drugacije izgledaju kada se gledaju iz Zagreba ili iz Beograda.

Jedan od njih,njihov sef,oslobodjen je tek pre dva meseca,posle izdrzavanja dugogodisnje robije.Ustvari,bio je osudjen na dozivotnu.Ali,pusten je jer se konacno dobro vladao.U zatvoru.

UU.

Uzoran ustasa!

Naravno,gledao sam da se sto pre oslobodimo ovog neznanca,ali mi je bilo zanimljivo kako on kao "ustasa" moze da nas odvede u "cetnicki" klub.Kada sam mu postavio to pitanje,njegove oci bljesnuse nekim cudnim sjajem,bez mrznje,pre bih rekao da se u njima mogao nazreti odsjaj radosti,poskocio je,rasirio ruke koliko god  je mogao,kao da ce nas obojicu prigrliti u srdacan zagrljaj!

Kasnije,jos dugo,dugo,bilo mi je zao tog coveka!

-"Pa mi ne mozemo jedni bez drugih!Kakva bi bila svrha postojanja "cetnika" i 'ustasa" da nema jednih ili drugih?!Znate,gospodine,svakog meseca mi igramo fudbalsku utakmicu."Cetnici" i" Ustase".Ustvari,mi "ustase",protiv tih "cetnika!Zivimo za te utakmice.Kakve su to borbe,samo da znate!Sve prsti i puca!Bude i krvi!

Nikada se ni jedna utakmica nije odigrala do kraja!Uvek se,zbog opste tuce,prekinu!I uvek se igraju iznova.Kada njih ne bi bilo,tih utakmica,pa mi bismo bili nacisto izgubljeni!"

Uh,to mi je bas bilo tesko razumljivo!No,nisam dalje postavljao pitanja,posebno kada sam uhvatio Naserov preteci pogled ka neznancu.Imao sam utisak da cilja njegov grkljan i samo ceka trenutak da ovaj krene na mene i da ga zubima prikolje!

Naser je,inace,bio jedan miran i fin mladic,skroman,nenametljiv.Nije bio nikakav zlikovac,naprotiv!Ja ponekad znam da preteram u pojedinim opisima,ali to shvatite samo kao pesnicko preterivanje!

Nema veze sto je Naser bio musliman,a ja Srbin,dao je rec jos na aerodromu u Beogradu da ce me cuvati kao da sam mu brat!Ja kao da sam bio njegov Djole!

A,ne,ne...Nije me mazio!Samo je pazio da nam se nesto lose ne dogodi.

Ali,opet sam otisao u drugom pravcu.Nazad u Orlando!

Ta devojka je insistirala da ne idemo u motel,jer je vec kasno,odnosno rano jutro,maltene pred svitanje,i predlozila da proverimo da li je neki njen poznanik iz Debeljace kod Panceva jos uvek na starojh adresi.Bila je kod njega u gostima pre pet godina!

Koja glupost!Ali,nalazimo se u demokratskoj zemlji,pa se i problemi resavaju na demokratski nacin,ako bas nisu za sud!Preglasavanjem.Posto je Naser mene slepo sledio u svemu,bilo je dva dva!Odlucio je dolar.Mi smo izgubili!

Desava se!

Dolazimo u nedoba pred neku drvenu kucu u nekoj ulici u Orlandu.Sve tiho i mirno,nigde nikoga.Mrak.Ni kucica,ni macica,ni opasnih Kubanaca,dilera droge,prostitutki.Bas kao da smo u Debeljaci!U pitomoj vojvodjanskoj ravnici...

Kakav,bre,Mile iz Debeljace!Sta ce on ovde?I koji cemo mu mi djavo?!Jos u ovo doba!Pokusavam da urazumim ovo dvoje,kazem im da se osecam grozno,da imamo para i vise nego sto nam je potrebno do kraja putovanja...Da ipak odemo do nekog motela,hostela,hotela,da platimo posteno i spavamo,konacno,na miru!

Na kraju sam odustao,pomislivsi da je to neka njena sema od ranije.Pa,dobro.Ali bar je to mogla da nam otvoreno kaze.Proveo bih noc i na ulici,budan,ako to njoj toliko znaci.Mada,nije mi se svidela od samog pocetka.Cak sam se zbog nje i posvadjao sa drugarom sa kojim sam i zapoceo ovo putovanje,u Kanjonu Kolorado malo je falilo da ga sa jedne litice bacim u provaliju.

na srecu,prikocio sam na vreme!

Vise ni ne znam sta je bio povod te nase svadje.Znam da bi ona,ta J., uvek kada bih ja rekao da idemo,na nekoj raskrsnici,desno,ona rekla - levo,a on,taj moj drug Panta, slepo je podrzavao.Sta mu je uradila,nemam pojma,ali nije bilo onoga sto vam prvo padne na um.To sam siguran!Taj moj drug bio je mrak za devojke,i mogao je sebi da dozvoli da mu neka bude samo drugarica.

Bio je vec kao gimnazijalac perspektivan beogradski fudbaler,tata-mata za svakojake driblinge i bravure!Za njega devojke nisu bile nikakav problem!

Neka mi oproste dame koje ovo citaju,ali moja duznost je da u opisima budem sto direktniji,kako ne biste predugo dokonali sta je tu zaista bio problem.Uostalom,pokusavam da ostanem dzentlmen do kraja, i zato nasu saputnicu predstavljam samo kao J sa tackom.

I tako,ona mrkla noc,sva ona tama ,pritiska,lepi se za nasa pleca,magla i studen uvlace se pod ocne kapke,u usi i usta,a mi cekamo...Tek u daljini neka skiljava svetiljka...Ni sam ne znam sta cekamo,da se dogodi neko cudo,da se u kuci popale sva svetla,da se sirom otvore ulazna vrata,da se iza njih pomoli razdragani domacin,sa sirom rasirenim rukama i dobrodoslicom na usnama!Pa,svako normalan u toj situaciji,u to doba,da mu se neko nepozvan pojavi pred kucom,zagazi u njegov travnjak ,i pored upozorenja sa table Private,No tresspassing,dograbio bi tandzaru i pokokao bi nas kao zeceve...

Ja bih.

I vi biste,zar ne?!

Ali,ne i Mile iz Debeljace!

Sve se dogodilo bas onako kako sam opisao,ali bas sve, pre one tandzare.

Neko kuce je unutra prvo zacvilelo,pa zalajalo,probudilo ukucane,svetla se popalila,neka bunovna glava pomolila iza zavese na jednom od prozora,kratko osmotrila situaciju,a potom cuo se kljuc u bravi...

Otvara!

-"Ne mogu da verujem!Kakva sreca!" zavapio je nesrecni Mile,sa osmehom toliko sirokim kakav nije imala cak ni Tereza Kesovija!

Jebote,ko je ovde lud!Pitao sam se prvih pet minuta dok nas je domacin bukvalno unosio jedno po jedno u kucu!Naravno,I Mimi je vec bila na nogama!Ne pudlica,Mimi je njegova zena,Amerikanka,koja pravi najbolje sarme na svetu,sto cemo kasnije videti...Vise puta.

I sad se najezim od zadovoljstva kad se setim kako sam ocekivao da izginemo kao "Mancester" ( United ) one kobne zime na aerodomu u Minhenu,a prosli smo kao Zvezda u Bariju,i to bez izvodjenja penala.....I Bez Darka Panceva!

Naredna dva sata proveli smo u najsrdacnijem razgovoru,kao da se znamo trista godina...Mile nas je pitao o svemu i svacemu,zalio se kako je on jedini Srbin u Orlandu,kako su Amerikanci i svi ostali tamo kreteni i kako nema nicega,kako se ne postuju niko i nista,osim njegovog Velicanstva, Americkog Dolara...

Naravno,bilo je i jela i pica u izobilju,odnekud je zamirisala i gibanica u svitanje...Ja sam se vise puta ustinuo misleci da sanjam!

Nije bio san,a sve je bilo kao u snu...Jedino na kraju,jedva smo uspeli da odbijemo da nam Mimi opere noge pred spavanje!Mimi nije bila Mileva,Marica,ali je zaista bila prava milica,Onako majusna,mrsava.,okretna,brza,nasmejana,srdacna.

Sa osmehom prave vile.

Mimi,Mery Parker Moor!

Uh,opet uh!

Hteli smo da sledeceg dana,ustvari odmah tog dana,jer vec je bio novi dan,svanulo je,nastavimo nase putovanje ka Hjustonu,ali to nije bilo moguce!

Kad smo se probudili,istusirali,doruckovali,spakovali...,shvatili smo da nam nema pasosa.Ni jednog jedinog!Znate,onih starih SFRJ,crvenih,debelih...

Auuuu!U tom grmu lezi zec!U to vreme govorilo se da jedan nas poznati teniser prodaje svoj crveni pasos cak za 1o.ooo dolara!I cim se vrati u zemlju,izvadi nov!I stalno tako iznova...Bio je on jedan od nasih najboljih tenisera,ali ako je zaista bilo tako kako se pricalo,onda je tako zaradjivao mnogo bolje nego na turnirima!

U sportskim krugovima zvali su ga Soska!Tog tenisera koji se posle ozenio jednom poznatom damom.Iz kafane.

Ali,da vas odmah umirim - nije bilo tako kako nam se u prvi mah ucinilo!To se razjasnilo kada se odnekud pojavio Mile,sav ushicen i povikao -"Idemo na plazu!"

Kakvu crnu plazu?!Autobus polazi za pola sata.Hjuston, Nju Orleans,Kanjon Kolorada,Tuson,Mexiko...cekaju na nas!

A,ne!Mile je uzeo nase pasose,neplaceno u fabrici televizora gde je bio neki sef i rekao nam da kod njih moramo da ostanemo bar deset dana!Deset dana!A mi smo tek bili na pola puta!Naseg Velikog puta!

Koja muka!Jedva smo se sa njim dogovorili da ostanemo samo pet dana.Zbog tog Mileta kasnije cemo samo zakoraciti u Nacionalni park Jelouston.Ko zna,mozda je tako bilo i bolje,mozda bi nas tamo, u Jeloustonu, smazao neki strasan lav.

Za dorucak!

Sta je plan?Idemo sa dvoja kola do Majamija,na plazu.Danas se kupamo tu,sutra u Dejtoni,na Dejtona bicu,i tako redom...Po celoj Floridi!

Sta cemo?!

Kupamo se mi,more kao iz snova,pescane plaze,palme...Tone raznobojnog sladoleda,hladne koka kole...E sad, ako ste mislili,posle citanja one moje price Portoriko, da ce opet u glavu da me zvekne neki kokosov orah,izvinite,pogresili ste...To ce se dogoditi tek sesnaest godina kasnije!U San Huanu.

To sa pogotkom u glavu!

Kupa se i Mimi.A Mile,Mile parkirao svoj Sevrolet sa otvorenim krovom do samog mora.Onako,u dugim stofanim pantalonama(ne u farmerkama,jer on nije kauboj),s kosuljom sa kratkim rukavima,strogo zakopcanoj do vrha (jer on nije balavander) i cipelama sa koznim djonom,salonkama (jer on nije dripac,pa da nosi patike), stoji sa prekrstenim rukama i gleda nas!Talasi mu kvase cipele,carape,noge su mu u vodi vec satima.

Jer to nase uzivanje traje vec nekoliko sati.

Eh,koliko smo ga puta zvali da udje u vodu!Pomislili smo i da nije poneo kupace gacice,da ne zna da pliva,da se boji ajkula...Svasta nam je proslo kroz glavu...Najveca nepoznanica bio nam je onaj njegov zadovoljan osmeh!Osmeh i siri i duzi od njega samog,onako niskog,mrsavog...Kao da se sav pretvorio u osmeh nekog nevidjenog ushicenja.Kao da je umesto nas,ljude koje,osim nase saputnice J.,uopste ne poznaje,u vodi i na plazi posmatra svoju majku,svog,oca,sestru,sestricinu,bratanca....svoju rodjenu decu.

Za njega,u tom trenutku,mi smo bili svi oni zajedno!

Toliko se bio zaneo gledajuci u nas da uopste nije primetio Teofila Stivensona,kubanskog boksera,sampiona teske kategorije u amaterskom boksu,koji je tuda prosao,visokog dva metra,gradjenog kao Kolos sa Rodosa,coveka za koga se govorilo da je mozda jedini koji bi,da ima podrsku SAD,mogao da pobedi i nadmasi  cak i slavnog 'sampiona nad sampionima' Kasijusa Kleja!

E,sad,prica moze ovde  i da se zavrsi.Sta je poenta,mogli bi da shvate svi nasi ljudi koji zive tamo negde,u rasejanju....Mnogo je primera i prica o nostalgiji,nasim ljudima koji jedva cekaju da vide nekog "svog",kao sto ima i drugacijih iskustava,negativnih,ruznih,sakupljenih sa raznih strana u vrecu koja je cvrsto zavezana,stegnuta,kanapom na kojeme crvenim slovima stoji - Strogo upozorenje - Samo nemoj da se druzis sa nasima!Izbegavaj ih po svaku cenu!Opasno je!

U vreci samo su neki od tih takvih 'nasih".

Da,gledajuci kroz tu prizmu,i Mile je bio opasan tip.Ali,to cu saznati tek kasnije,na peronu,pred ulazak u autobus,kada nas je pratio na put.

Pogadjate!Sa Mimi i Miletom svih pet dana sve je bilo kao u bajci.Od ptice mleko!Vozikali smo se tamo i onamo,restorani svakojaki,jela raznovrsna,od prepelice,preko jegulja,riba,jastoga,do bivolice...Jesmo se svojski hranili, natrcali i umorili,ali sto smo se provodili!To se recima ne moze opisati.

-"A da mi platimo?"

-"Sta Vi da platite!Ovde ste moji gosti.Mile placa sve!"

Pet dana sa Mimi i Miletom prosto je proletelo.Bas kao treptaj oka!

Spremamo se da udjemo u autobus.Svima je zao sto se rastajemo.Mimi i Mile nas mole da ostanemo bar jos pet dana!Ma,nama se ostaje,cak i nepoverljivom Naseru,ali,ipak,imali smo drugaciji plan - da u Americi malo radimo,zaradimo dovoljno,i da puno putujemo,da vidimo sto vise,da zagrabimo sto veci deo tog cuvenog americkog sna...

Ne znajuci da cemo nehotice zakoraciti i u Miletov san!

-"Ma,pusti,Mile,videcemo se uskoro u Jugi,u Srbiji,u nasem Beogradu,ili u tvojoj Debeljaci!"- kazem mu dok nas ubedjuje da izadjemo iz autobusa i ostanemo jos, i poslednji put njemu i Mimi zahvaljujem,u ime svih,na gostoprimstvu.

-"Pa,to nece moci bar jos deset godina!To, da ja dodjem tamo,u Jugu",odgovara Mile.

Ja u cudu!

Mogu samo da zamislim blagoteleci izraz mog lica!I drugi su bili zateceni.I nacisto zbunjeni.

Svi osim one J.

A,verujte mi,svo to vreme provedeno tamo imao sam utisak da je sve previse dobro,zabrinjavajuce dobro!

Kasnije,tokom puta ka Hjustonu,dok kraj nas prolecu razne reklame,putokazi i krajputasi,sela i manji americki gradovi,ta J. reci ce mi samo - "Ma,pusti to sad,drugi put!"

Naravno,saznao sam o cemu je rec!Ali o tome,kako i ona J. rece,neki drugi put!

Hjuston!

Zelimo vam prijatan boravak u Hjustonu!

Uh,dobro je,doktor Debejki je ziv!

Jos uvek operise!