Pariška Patka

U stvari,glavni junak ove price bice jedan patak,kome se posrecilo da pozivi dugo.Da umre prirodnom smrcu,pa cak i da postane poznat u najvisim krugovima pariske mode.

Krenimo redom.

Sezdesetih godina proslog veka,sa raznih strana Srbije,ali i iz cele Jugoslavije, u Pariz stigle su desetine mladica.Mnogi od njih tek su bili navrsili dvadesetu.Visoki,lepi,atletske gradje,sa imperativom - da naprave nesto od svog zivota.

Nisu oni bili protivnici Tita i komunizma.Ne.Jednostavno,nije im bio ideal da se zaposle i ceo radni,a mozda i zivotni vek, provedu u nekom "Prvom" ili "21. maju",u Pirotu,Beogradu,ili bilo gde u Srbiji.

Oni su sanjali neke svoje mladalacke snove i bili,za razliku od mnogih,cvrsti u zelji da ih i ostvare.

Jedna grupa mladica uspela je brzo da se  probije u najvise krugove javnog zivota Francuske,uglavnom kao pratioci slavnih licnosti.Jedan od njih postace i tema pravih romana.Stevan Markovic,koji je bio telohranitelj cuvenog Alena Delona,a potom,kazu neki,i jedan od ljubavnika njegove zene, Natali Delon,sto mu je opet,kazu drugi,doslo glave.

Moj Mijodrag,sa smesnim imenom i za Beograd,a kamo li Pariz,poznavao je gotovo sve te momke koji su ziveli opasnim i brzim zivotom,upustali se u sve i svasta i prolazili,kako ko.Uglavnom tragicno,na kraju.Neki od njih bili su njegovi najbolji drugari.Kao Stevan,na primer.

On se upustio u mirnije,ali daleko slabije placene poslove.Da bi to bolje zvucalo,u to vreme,govorio je da radi u modnoj industriji.Usvari,on je bio medju najlosije placenim radnicima,onima koji po pravilu rade na crno.

Za hleb je zaradjivao iglom i koncem.Nase krojacice taj posao zovu fircanjem.

I tako nekoliko godina.Mnoge radionice u kojima je radio,nalazile su se, po pravilu, negde na periferiji grada.Njegovo radno mesto bilo je na samom dnu,u nekoj podrumskoj,memljivoj prostoriji.Tesilo ga je to sto je sve cesce na modele koje su krojili,sili i peglali na kraju,svojom rukom, prisivao markice najpoznatijih svetskih kreatora.

A kada bi pomislio da u njemu ponestaje snage,snazila ga je neizmerna snaga Grada svetlosti.

No,ni saznanje da rade za najvece u toj oblasti nije poboljsavalo njegov status.Ni drustveni,ni materijalni,sto je bilo mnogo vaznije.

Stedeo je,naravno da je stedeo.Koliko god je to bilo moguce.U Parizu sve je preskupo.Sobica na periferiji,hrana,odeca,obuca...O lepim restoranima i provodu nije smeo ni da masta.Tek tu i tamo,s vremena na vreme,sa drugarima svratio bi u neki bircuz na casicu razgovora.,A kada dodje paket od kuce,onda ne bi ni to.

Uz flasu dobre domace rakije,iz dedinog podruma,snit domace prsute,kais slanine i domace kolace,drustvo se okupljalo po skromnim podstanarskim sobiccima.Pismo za njega od oca,majke,brata ili sestre, koje je bilo zasuskano u paketu,citao je naglas,tako da su svi prisutni drugari imali utisak kao da i njima njihovi bliznji pisu...Tako su radili i svi ostali kada za njih,iz Juge,stigne paket sa velikim crvenim komunistickim pecatom od voska.

Naravno,zivot tih mladih ljudi u Parizu,njihova svakodnevna borba za opstanak i napredovanje,stiucanje bogatstva i bankrot,kasnije,izvor je mnogih tema.Rekoh,i za romane.Znam mnogo takvih prica,ali sada jednostavno nemam ni volje,ni snage da napisem nesto ozbiljnije.

Vracam se prici o patku.Mijodrag je vec odavno postao poznat kao Mijo.Bilo je to lakse za izgovor i pamcenje,mada ce kasnije morati da se predstavlja kao Misel.

Mijodrag,odnosno Mijo,vec je uveliko Misel kada se dogadja ovo o cemu pisem.Posle nekoliko godina mukotrpnog rada,oteklih i iglom izbodenih,krvavih,prstiju,nesto ustedjenog novca,odlucio je da vise ne radii za gazde i da pokusa sa sopstvenim biznisom.Zakupio je jednu malu,propalu, fabriku konfekcije,u trosnoj zgradi,ali u koju nije bilo potrebno previse ulagati na pocetku pokjusaja da konacno napravi nesto od svog zivota.

U sklopu celog tog "kompleksa" nalazio se i pristojan trosoban stan,koji je njemu, posle svih onih sobicaka u kojima je godinama ziveo ,izgledao kao palata.Kada se useljavao,svi drugari su mu pomagali.Svako je doneo po neki komad namestaja,stolari i moleri radili su svoj deo posla,elektricari pretresli celu instalaciju,a vodoinstalateri zamenili stare cevi, koje su ispustale najgore moguce i nemoguce zvuke i danju i nocu...

Resio je Mijodrag,Mijo,Misel,da postane modni kreator.I to vrhunski!

Naravno,sve sto se potom dogadjalo zahtevalo bi mnogo vremena za prepricavanje,a moglo bi da posluzi i kao dobra osnova za zanimljivu trilogiju.

Pocetak.Uspon.I pad.Mijodragov,Mijin,Miselov....

Ja sada,kao sto rekoh,nemam toliko vremena.Ni strpljenja.Da imam,mozda bih radije pisao o sudbini Stevana Markovica.Onoga za koga se i dan danas prica da je ubijen jer se drznuo da udje u avanturu sa Natali Delon.Jer, Stevan Markovic je bio prava faca,zestoki momak koga su oponasale generacije nasih u Parizu,ali i u njegovom Beogradu, i mnogim drugim gradovima sirom Evrope i sveta.

Lep kao Bog!

A sam Djavo!

Mlad.Krupan.Opasan.Uzavrele krvi.Snaznih pesnica.Elegantan.Galantan.Sarmantan.Jednom recju,nezaboravan...

Ono sto je svo ovo vreme ostalo prikriveno je cinjenica da sa Natali Delon,u stvari, nije bio Stevan,vec  njegov prijatelj Misel!I nije to bila prolazna ljubavna avantura!To je bila Prava Ljubav,cak pravi pravcati Roman,kako bi to lepo, pesnicki, rekao Milos Crnjanski.

Da imam njegov talenat i snagu,mozda bih napisao Roman o Parizu!Ko zna,mozda jednog dana i pokusam!

No,jedan je Crnjanski!

Elem,Stevan jeste izgubio glavu zato sto je Alen Delon saznao da ga Natali vara sa nekim Srbinom.Zla sudbina je udesila tako da je tek pridosla kucna pomocnica u domu Delonovih,takodje strankinja,na direktno pitanje svog poslodavca - "Ko je taj dripac?", na skromnom francuskom odgovorila -" Onaj lepi,visoki,krupni, plavi...Iz Srbije."

Nevolja je bila u tome sto je Alen poznavao samo jednog takvog koji je prolazio njegovom kucom - Stevana!Prosto, bilo je za neverovati da ih odande,iz te neke nedodjije, ima jos takvih,toliko zgodnih,a ako ih i ima,da su bas blizu njemu,cuvenom francuskom glumcu!

Mijodraga,Miju,Misela,koji je bio Stevanov drug,pobratim,mozda i buduci kum,i koga je ovaj nekoliko puta dovodio u kucu Alena Delona,Alen nikada nije ni video.

Na srecu,ili,bolje je reci,nesrecu,Natali jeste.

I prvi put kada se to dogodilo,za nju je bilo fatalno!

Za Stevana,takodje...

Sve sto se posle toga zbilo nije bila samo prolazna divlja strast dvoje mladih i lepih ljudi,neobavezan seks,romansa na odredjeni rok - bilo je to nesto sto danas mozda i ne postoji,a moglo bi se rogobatno opisati kao iskrena,prava i velika ljubav.

Iznjedrena u zanosu koji plane,da se nikada,bas nikada ne ugasi!

Ali,to,opet, nije tema ove price.Tema je na sasvim drugoj strani,cak i u sasvim drugom vremenu.

U vremenu kada je Misel vec dosegao sam vrh pariske mode,kada priredjuje prestiizne modne revije,na kojima se okuplja sam krem evropske i svetske elite.Naravno,o bogatstvu koje ga je zadesilo ne treba ni govoriti,jer od tolikih cifara svakoga zaboli glava.One su bile tako velike,da ni njemu samom, mnogo,mnogo godina kasnije,nece moci da bude jasno,kako se,na kraju,i u tom smislu,materijalnom,vratio gotovo na sam pocetak svog boravka u toj svetskoj metropoli.

No,i to je prica za sebe.

Uostalom.eno ga,sada preobracenog u Miodraga,kako,onako visok,jos dobrodrzeci,sto bi rekle nase bake,negovan,prosed,sa nebeski plavim ocima,elegantan,sa prepoznatljivim leptirnjakom,brizljivo usukanim brcima,seta Kalemegdanom,zagledan u usce Save u Dunav,pa ako ga presretnete i priupitate o tome,mozda vam i otvori svoju dusu!

Elem,u jednom trenutku,neka revija u Parizu bila je pracena raskosnom scenografijom,koreografijom... i tri mala paceta!Tek ispilela.

Da,tri mala paceta!

Posle revije,njegova prva asistentkinja Bo uzela je jedno pace,njegova ljubavnica Klo drugo,a trece je Misel odneo svojoj kuci.Kao poklon svojoj trogodisnjoj kcerki Nadin.Sta je bilo sa ostala dva paceta,ni on nije znao.Ubrzo posle revije promenio je i prvu asistentkinju i ljubavnicu.

Valjda zbog njihove obostrane ljubomore.

Vreme je prolazilo,pace je raslo,izraslo u raskosnog i ratobornog patka.Bilo je za ocekivati da ce jednog dana,ali ubrzo kada stasa,zavrsiti u loncu ili rerni,ali to se nikada nije dogodilo!Mada,nekoliko puta mogla je patka da zadesi i ta zla sudbina.Posebno kada je unistio jedan buduci muzejski eksponat.

Miselovu najdrazu kreaciju za cuveni Pariski muzej mode!

Da,Misel je bio toliko uspesan,skup,cenjen i poznat,da i danas u tom muzeju ima nekoliko njegovih modela!Ko ne veruje,neka slobodno proveri!Ali nema onoga koji je i po njegovom misljenju,ali i po misljenju mnogih drugih koji su bili upuceni u to,bio ubedljivo najfascinantniji.

Bila je to,naoko,vrlo jednostavna svecana haljina,ravnih linija,bez nekih velikih i neobicnih bravura.Volana i kojekakvih drugih cudesa...Nemojte me terati da je dalje opisujem,jer ne samo da je nisam video,no nisam ni vican opisu zenske garderobe,a moja prica o njoj tece na osnovu prica onih koji su imali tu privilegiju i cast da je vide.

Ono sto ipak mogu i moram da kazem o toj haljini (jos) je da je njena prava lepota i vrednost bila u velikom broju pravih belih bisera,kao nehajno razasutih po veoma kvalitetnom materijalu, boje koja lepo,sa carskim prizvukom, zvuci i zveci i kada se izgovara - Rojal blu!

Rojal bluuuu!

Misel nikada nikome nije otkrio tajnu kako je na taj tanani materijal pricvrstio te silne bisere i ucinio da cela haljina bilo gde,na nekoj dami,ili pak polozena na pod, izgleda kao nebesko prostranstvo nacickano zvezdama!

Biseri nisu bili buseni,ni bruseni,da bi bili prisiveni, a tesko da su bili i lepljeni za podlogu.Jednostavno,kako su stajali na haljini tako rasuti,to je ostala tajna,a u svesti ,mnogih zapamceni su kao bezbroj treptaja mlecne svetlosti,bljesak koji samo na tren dolazi iz neke nebeske daljine,sa neke nepoznate planete,da dokrasi ono sto vec i jeste bilo bozanski lepo!

Prosetala se ta cuvena haljina mnogim modnim pistama sveta.Pokorila Milano,Rim,Njujork,Tokio,Sidnej...Bila na desetinama naslovnih strana modnih casopisa.Gledale su je oci mnogih lepotica,princeza,princeva,kraljica,kraljeva..

Cak i jedne Carice i jednog Cara.

A kada se vratila,iz onog muzeja,Muzeja mode, stigao je 'poziv svih poziva' da se zauvek nastani tamo,u njihovim raskosnim riznicama.

U Zemlji modnih cuda!

Naravno,Mijodrag je bio van sebe od radosti!Bio je to prvi njegov rad koji je pocastvovan takvim priznanjem!Dospeo je na sam vrh!Vrh svih vrhova!

Visi od Ajfelove kule!

Smatrao je, jedino, da,posle tolikog putesestvija,haljina mora i zasluzuje da se malo dotera.

Zorz,siroti Zorz,naravno,o svemu tome nije imao pojma!Za njega ta haljina i nije imala neki poseban znacaj.Kada bi je,ponekad,video u nekom od raskosnih salona njihove velike kuce....

Pa ni onda kada je doterivanje konacno bilo zavrseno,a haljina odlozena na veliki krevet sa baldahinom.

Haljina kao haljina,ta video ih je  na stotine!Ali, oni biseri,neodoljivo su ga privlacili!

Posto je patak Zorz bio miljenik svih u porodici,kucni ljubimac poput raznih drugih kucnih ljubimaca u drugim kucama,macaka, pekinezera,pudlica,zlatnih ritrivera,nemackih i drugih ovcara,bernardinaca,hrtova,zmija,pa cak i krokodila,ponasali su se prema njemu kao da je ravnopravan clan njihovog domacinstva.

Taj je jeo sta je hteo (kao onaj cuveni Strasni lav u pesmi Duska Radovica),setali su ga na povocu po svim lepim pariskim parkovima,bastama i vrtovima...Jedino ga nikada nisu zenili,mada je bio strejt.

Znao je da se zalece na divlje patke i drugu perad na jezeru,pa cak i da naskace na njih.Ali,Misel,koji ga je po pravilu uvek izvodio u setnju,sebi nije mogao da dozvoli da mu se u kuci nastani citavo jato Zorzovih potomaka.

Ponekad,a sve cesce,i Zorza mu je bilo preko glave...

Mozete vec da pretpostavite sta se dogodilo.Ona lepa,prelepa haljina sa bezbroj,kao bozjom rukom usadjenih bisera po njoj,jedno jutro osvanula je bez bisera!Ali to niko nije primetio tog jutra,cak ni sledeceg dana,jer je haljina, iako onako zanosna u svoj svojoj lepoti, vec danima samovala u jednoj od desetak soba raskosne kuce.Misel je namerno odugovlacio sa isporukom.Mozda pomalo i inateci se svom tom sjaju,bljestavilu i oholosti Pariza.

Misleci,verovatno,"Neka i Pariz ceka Mene,kada sam ja Njega onoliko cekao!"

Ko zna?Tek,i toga dana,i sutradan, Zorz je nekoliko puta bio u setnji.Obavljao sve redovne poslove po raznim dzbunovima u mnogim parkovima.I onima koji su mu bili omiljeni,ali i po drugima u koje ga je gazda vodio.

Po nuzdi...

Sve je izgledalo kao i obicno.I bilo je tako par dana...Dok se odjednom iz one sobe nije zacuo vrisak,a potom bujica psovki,i besomucna,veoma glasna,jurnjava po kuci!

Svima je odmah bilo jasno sta se dogodilo.Samo je Zorz bio u cudu!Za ostale uopste nije bilo dileme ko je zulumcar!Prstom su uprli u njega - "Zorz je pozobao bisere!"

I to - sve bisere!

Prvi put Misel je izgovorio koliko ih je bilo - tacno 76!Sedamdeset sest, jer u zbiru 7 i 6 daju broj koji je njegov srecan broj - 13!

U Pariz,na zeleznicku stanicu,stigao je 7.6.67.Pogadjate - u 13 casova!

Biseri su se mogli i zameniti drugim,istim takvim,no,nevolja je bila u tome sto je haljina na vise mesta bila isecena kao nozem-ostrim i nemilosrdnim pacjim kljunom!

Posle svega,do danas ostale su bar dve misterije.Prva - kako su na onoj divnoj haljini stajali oni biseri?A druga - u kom su grmu,u kojem pariskom parku zavrsili!

Ko zna,mozda ih je pronasao neki nesrecni klosar kraj Sene,kome se konacno posrecilo!

Podrazumeva se da su svi clanovi porodice cuvenog kreatora ubrzo obisli sve parkove i zavirili pod svaki zbun..Jer je i vrednost bisera (van haljine) bila ogromna!Uostalom,to i nisu mogli da budu obicni pravi biseri!

Zorzu se preteci smesila rerna vise nego ikada do tada!Svuda u vazduhu osecala se njena vrelina!Posebno na njegovim plecima!Veliki sto kao da je vec bio postavljen,flase sa skupim cuvenim vinom  iz Bordoa otvorene,case do pola napunjene....Sve u iscekivanju glavnog specijaliteta!

Tek posle nekoliko dana,kada je Misel ponovo dosao k sebi,cak toliko da bi svima priznao da je u stvari njegovo pravo ime Mijodrag,obracajuci se Zorzu prvi put posle nemilog dogadjaja,samo je izustio:

- "Ma ko ih jebe!Ti si moj najdrazi biser!"

A Zorz,siroti Zorz,sta bi drugo?Od srece mogao je da uradi samo jedno.

Ono sto je u parku najcesce i radio!