O svemiru, vrlo kratko

Da li ste gledali dokumentarac SPACE? Sam Neill i digitalna tehnika upakovani u nekoliko epizoda?

Nije li fantastično? Kako vam se čini? Moram da priznam da ima nešto u vezi sa Kosmosom što me plaši. Kada sam bila mala, sve se svodilo na zvezde, koje su ličile na ukrase za jelke. Sedeli smo brat i ja na krovu kuće da im budemo bliži. Kada padaju, zamislimo želju. Kada ih danas vidim kako padaju, imam samo jednu želju: zaobiđi nas, odlazi. Eto ti Jupitera, velik je, neće ni osetiti. I setim se Neilla kako u jednoj od epizoda, povlačeći ručicu Džek pota, zaključuje kako treba da smo zahvalni za svako dočekano jutro na ovoj planeti, tolike su šanse da nas svakodnevno nešto pogodi.  Odnese. Raznese. Pomete. Ozrači. Sagori. Proguta. Najviše me brinu crne rupe. Ja sam laik, ne razumem. Tu je, crna je, ne vidi se, sve dok ne počne da guta neku zvezdu ili planetu, koja onda izgleda kao da curi u ništa...

Pošto ne razumem, dozvoljavam sebi luksuz da me više brine Čovek. Kakve su šanse da baš za moga boravka ovde, nakon ovolika trajanja Planete, dođe do neke gadne svemirske saobraćajke? Veća je šansa da završim pod točkovima na nekom od bulevara. Ili da baš za ovih stotinak godina, koliko računam da ću se zadržati, dođe do kataklizme? Velika? Mislite da će ljudi dati šansu prirodnim stihijama? Prvi će Čovek uvek stići do šaltera sa brojevima za uništavanje. «Izvolite, ovo vam je licenca, piše vam ovde do koliko hiljada duša možete da uništite...A, vi ste za saobraćajke? Do pet osoba? Vožnja u pijanom stanju ili tehnička greška? Aha, dobro, idite kod Mice na šalter, ona je za velike motore u rukama tinejdžera....Mico! Primi ovog malog, ima zakazanu seansu za popodne! Ajte tamo kod Mice....Nema na čemu, zato smo ovde»....I osmeh. «A vi? Cunami? Bože, svašta...Pogrešili ste Upravu»...

Birokratija. Ona će me sigurnu dokrajčiti. Vađenje ličnih karti i pasoša, izvoda iz matičnih knjiga i ostalo. Kako je moguće da oni misle da sam se ja stalno ponovo rodila? Mislim, evo jedne situacije: ističe mi pasoš za mesec dana, dakle, važeći. Ako želim da ga produžim, nije dovoljan taj isti važeći pasoš, u kojem već piše i kada i zašto i gde kome zahvaljujući i pod kojim brojem sam se rodila! Ljudi, ovo je 21. je vek! Videla sam rođenim očima kako Sam Neill pluta kroz kosmos. Umrežite se, ako još niste, pa kad kliknete moje ime izbaciće vam kompjuter da li sam se možda odjavila iz zemlje ili, ne daj bože, stradala u crnoj rupi. Ulica mi je puna rupa, stalno ljudi ostavljaju točkove, kontam, velika je verovatnoća....Pa, onda, kažu da je u Srbiji samo 30 odsto tla stabilno te da postoji 36 hiljada potencijalnih klizišta. A koliko je stabilnih ljudi ovde? Nekako mi se čini da je MANJA verovatnoća da me, dok ponosno vozim midi pony express ( koji je pijani komšija, kada je pao, zaboravio na ulici, a ja uzela i prefarbala ga u crveno i stavila žute ručke da mu naplatim za svaki put kada sam ga pijanog unosila u dvorište pored), negde na pola puta od posla do kuće, proguta mulj od klizišta ili protrese zemljotres, nego, recimo, iz čista mira udari nervozni povratnik, zalutali metak ili pogazi taj komšija na motoru. Ne može on čovek, sve u šreh ide, nije da hoće, ne bi on namerno, ali ne vidi, slepilo ga hvata od cuge...

I tuge. Sin mu je prebegao davnih dana iz zemlje jer je dobio kompulzivni strah  od izbora. Nategnuta kovanica, ali radi posao. 

Klima poremećena, Ledeno doba izvesno. Ali, to ne računam u prirodnu katastrofu, i to mi je Čovek. čovek. 

A vama?