summer time and the living is DIZZY

   ‘Vreme je da Coca-Cola dobije mesto u SB UN.” 

junak iz jednog od romana James Ellroy-a 

Pročitala sam  ovo još pre  desetak godina,  dok se  još nisam  po prirodi posla bavila međunarodnim odnosima, pre NATO intervencije na Kosovu, mnogo pre  nego što ću se naći u situaciji da povremeno pišem o i javno komentarišem politiku naših vlasti i međunarodne zajednice oko konačnog statusa Kosova, da tvrdim da će to imati veze i sa podelom Iraka, a kamo li implikacije na Nagorno Karabah npr,  ili  sa blogerima raspravljam o pitanju razlika između suvereniteta i međunarodnog priznanja. Ne sećam se više ne imena romana ( mislim da je White Jazz) ni junaka, ali se jasno sećam citata i toga koliko mi se već tada jako svideo. Čitala sam posle, naravno, mogo više stručnije i/ili  popularne literature na tu temu, dopali su mi ruku i vremena i John Naisbitt i njegov Global Paradox i legendarna Naomi Klein ( koju ja nikad nisam shvatila kao antiglobalistu). Nekoliko puta sam iščitavala i In Defense of Globalization Jagadish Bhagwati-ja, ali ova rečenica iz detektivskog romana mi je i dalje omiljena—sjajan  način na koji jasno ubada  pravac u kome se kreću međunarodni odnosi u 21 veku, hteo to Koštunica da prizna ili ne. Posle sam otkrila John O’Farrell-a i smatram njegove  romane  skoro jednako korisnim za razumevanje političkih odnosa savremene Velike Britanije koliko i radove Anthony Giddens-a. Ne propuštam Jon Stewart  i njegov   The Daily Show  na CNN-u. Ne stidim se da tvrdim da mi je to vrlo referentan izvor za praćenje i američke unutrašnje  vanjske politike koju se ponekad, takođe, drznem da javno komentarišem, pre svega u kontekstu odnosa sa/na  Balkanu  i  u Jugoistočnoj  Evropi. U očajanju, a  što i zbog jezičke barijere, uhvatila sam sebe da u NINu redovno, ali i  u  radikalskoj  Pravdi, čitam o stavovima ruskih zvnaičnika o politici prema Kosovu, ali još interesantnije, šta o procesu i međunarodnim implikacijama misle ruski analitičari i instituti. (U tom kontekstu, najstrašniji komentar koji sam  na blogu dobila, koji najviše opominje,  je onaj gde mi se sugeriše da ne pišem o unutrašnjim pitanjima Crne Gore jer to nije moja stvar,  već da čistim u svom dvorištu! )  

No, ako bi trebala da izdvojim jedan  stalni izvor informacija, jedan medijski prozor u svet kroz koji najčešće gledam  i na koji se pozivam kao izvor i čije trendove čini mi se mogu da uočim, bio bi to The  Economist. Balkan već nekoliko godina, ili neka od zemalja pojedinačno, retko dobijaju više od 2/3  strane na svaka tri-četiri meseca, na primer. Bosna je nedavno bila tema, nazvana je najvećim bolesnikom Balkana. Čini mi se da je vide kao veći izvor nestabilnosti nego Kosovo.  

U broju od 28. jula do 3. augusta ima tekst posvećen Kosovu pod naslovom “ Out with the UN, in with the EU”, u kome se u prvoj rečenici kaže:” When the Americans and their friends in the European Union last week withdrew a proposed resolution on the future of Kosovo from the UN Security Council, it was clear that Russia and Serbia had won a hard-fought diplomatic battle. “ Ne znam da li će zbog ove konstatacije ugledni The Economist u delu srpske javnosti odmah postati “blizak Koštunici”, kao što je okvalifikovan Goran Svilanović samo zato što se drznuo da, takođe, primeti  ovaj trend.   U tekstu se iznosi i slaganje sa Koštuničinom ocenom da “many more fierce engagements lay ahead”, s tim  što The Economist smatra da je to zato što “Kosovo has increasingly become a part of an argument between the West and Russia which has little to do with its rival Serbs and Albanians”.   Oko izmeštanja pregovora i nove dinamike u tekstu se kaže:” Now, say the diplomats, it is time for the parties to talk again, this time under the aegis of the Contact Group……Officialy, this is what Russia and Serbia want. In fact, Serbia has no idea what its strategy should be.” Bolno tačno. Nekoliko dana posle objavljivanja  ovog teksta stigle su nove potvrde. Srpske vlasti su prvo iz potaje, čini se,  ponudile “kompromis” tipa članstvo Kosova u IMF i WB što su radikali dočekali na nož, a MZ več odavno praktikuje u mnogim aspektima jer to i jeste njen mandat a ne nešto što određuje Srbija.  Zatim su predočili svoje patetično viđenje fair play –a u vođenju pregovora, umesto jasno preciziranih zahteva i stavova, u okvirima realnog.  

Opominjuće slike egzodusa Srba iz Krajne, koje ovih dana  povodom dvanaestogodišnjice gledamo, kao da im ne dopiru do mozga. A morale bi. Idu kosovski izbori. Još jedno sugerisanje Srbima da na njima ne učestvuju, bilo bi ne samo  nastavak  tribalizacije umesto politizacije i institucionalizacije Srba na Kosovu u okviru kosovskih institucija, već vrlo skupa karta u jednom pravcu preostalim Srbima  na Kosovu. Ne znam koliko je njima jasno koliko je još Kraišnika, Srba iz Bosne  i njihovih komšija sa Kosova  u očajnim životnim uslovima ovde, bez obzira na sva busanja u grudi da se država o njima brine. A situacija u Srbiji, u slučaju da Koštunica nastavi da “dobija” kao do sada, podrazumevaće dalje zatezanje odnosa sa EU. EU je i do sada bila glavni payer ( što se za Rusiju, iako pravoslavnu i bratsku ne može reći)  a njene države članice pojedinačno među najvećim investitorima u Srbiji, ali se čini da, konačno, počinje da biva i glavni player.

U spomenutom tekstu se na kraju zaključuje sledeće:” Russia may  have less interest in Kosovo itself than the chance to stir up differences between its EU neighbours. But some EU diplomats say they have no intention of being thwarted by Russia. Along with the Americans, thay aim to use the coming months to build up a critical mass of European countries ready to recognise a unilateral declaration of independence by Kosovo when the talks inevitably fall. But, in exchange for this, the EU wants Kosovo’s government to invite a strong EU mission to replace the withering UN one in the disputed territory.” Jasno je da ruski i srpski interesi oko Kosova  nisu i ne mogu biti identični, i ne teba ih brkati sa legitimnim finasijskim ruskim interesima u Srbiji-dokle god su pod ravnopravnim uslovima. Ono što se Rusiji može na međunarodnom planu, Srbiji se ne može. U slučaju da se The Economist-ov scenario ostvari, a usudila bih se reći da su šanse vrlo velike, politika DS-i  Kosovo u Srbiji i Srbija u EU- neće biti moguća, u obliku u kome je do sada bila. Možda i Srbija i Kosovo u EU, kao što je to Međunarodna komisija za Balkan i predlagala još 2005, da, ali sadašnja DS politika ne. Umesto da tercira DSS u njenoj utopističkoj formalnoj pozivciji i EU i Rusija u trenutku kad postaje jasno da se mora praviti izbor,  poslednji je čas  da DS ( možda uz pomoć G17, civilnog sektora i opozicije) pokuša da formira critiacal mass u srpskom društvu, ako je zaista pro EU orijentisana,  tako što će mu objašnjavati koliko bi  bilo pogubno zatezati odnose sa EU, ali i sa okruženjem,  ukoliko njena misija dodje na Kosovo, pošto ga neke njene zemlje priznaju.Pogledajte izjavu Božidara Đelića o dinamici EU integracija, ni reči o Kosovu al Srbija u EU na Vidovdan!  http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=08&dd=05&nav_id=258181

Ako DS nije u stanju, ili ne želi da ovo pokuša, morao bi neko drugi, mnogo jasnije i glasnije sa mnogo  više real-političkih i ideoloških, a ne sociološko-istorijskih, argumenata.   

Umesto toga-summer time and the living is easy-parlament se raspustio, vlada je na leru. Gledam  kako se Jon Stewart sprda sa Bušovom administracijom koja je našla za opravdano to što se iračka vlada raspustila zbog velikih vrućina, i koji pita a što onda ne dobiju i letnji raspust „our boys there“!  

A our boys here? Kosovo će, verovatno, biti nezavisno, ali  nije dovoljno to samo konstatovati. Kao što je nedovoljno samo se povremeno deklarativno i programski zalagati za EU. Mogući su različiti scenariji kako će se do kosovske nezavisnosti  doći. Oni podrazumevaju i različite implikacije po vanjsko-političko pozicioniranje Srbije. Bez obzira što je Coca-Cola out there i što je razvalila SB mnogo  pre nego Koštunica, i što mnoge stvari oko Kosova od nas ne zavise, izbor vanjsko-političkog kursa, ipak, zavisi. Naslov  citiranog teksta kaže " Out with the UN, in with the EU". To je vrlo verovatna nova realnost, koja traži i dodatnu argumentaciju i objašnjavanje srpskoj javnosti šta su verovatne implikacije. Nereagovanje je prećutna saglasnost i za pokušaj podele Kosova i za daljnju političku putinizaciju Srbije.