Hvala onome ko izmisli mobilni telefon

U ovih osam godina koliko imam licni broj mobilnog telefona, promenila sam nekoliko modela, ali mi je broj uvek isti. Inace, pocela sam da ga koristim negde sredinom aprila 2000. godine dok sam provodila odmor na Zlatiboru. Bilo je to posle bombardovanja, kada sam se jos uvek na svaki jaci sum trzala i budila sa strahom od bombi. Do tada smo svi u kuci koristili jedan mobilni telefon koji je u stvari bio i zamena za fiksni jer isti nismo imali. Stanovali smo u poluzavrsenoj kuci koju smo uspeli koliko toliko naciniti domom. Kao porodici koja je izbegla iz Knina bez neke velike finansijske sigurnosti, i kada smo svi pokusavali prodavajuci na pijaci jaja, voce i povrce, cigarete i jos svakakve sitnice da doprinesemo kucnom budzetu mobilni za svakog clana porodice je bio poprilican luksuz.

 

Elem... cesto kazem da mi je mobilni telefon najbolji drug. I stvarno, sa njim se osecam nekako sigurna. Znam da cu uvek moci da pozovem pomoc, prijatelje, porodicu ako je i on uz mene. Uzasno se iznerviram ako mi se istrosi baterija ili se pokvari. U stvari kad bolje razmislim, oduvek sam bila jako vezana za sredstva komunikacije. Kad sam bila mala, jako sam se znala rastuziti ako zvoni kucni telefon, a ja sam daleko, pa dok se popnem na kolica (ako sedim van njih ili se odmaram) i dok dodjem do telefona, on prestane da zvoni bas kad podignem slusalicu. Veci deo mojih bliznjih me zeza ako ne "skocim" na prvo zvono ili ne pogledam sms cim stigne. Uvek kazem "Hvala onome ko izmisli mobilni telefon" iako mi po nekad dodje i da ga bacim kroz prozor.

 

Medjutim, ono sto je povod ovog mog teksta i price o mobilnom telefonu je upravo prica o tome kako sam dobila svoj prvi mobilni telefon. Dva meseca ranije isla sam kao i obicno u to vreme na fakultet da pratim predavanja i vezbe. Bila je poprilicno ostra zima. Pisala sam o kombijima kojima se prevozim po gradu i kako je sve to poprilicno rogobatno organizovano, ali sada je fenomenalno u odnosu kako je to funkcionisalo tada. U svakom slucaju, posle predavanja, izasla sam da cekam taj kombi na stanicu pored fakulteta. Vec je uveliko padao mrak, a pocinjao je da krasi enterijer svojom belinom i krupnim pahuljama sneg. Nikada nisam volela da nosim debele zimske jakne i kapute, posebno stoga sto mi smetaju dok vozim kolica i osecam se kao kauboj spreman na dvoboj sa rukama iznad bokova spremnim na gotovs da zgrabi ppistolje i opali. Cekala sam kombi, magla je obavijala Bulevar, stanicu i mene. Pored stanice se tada nalazio kisok sa rostiljem. Gazda je bio neki mnogo fini covek i uvek mi se ljubazno smeskao i malo popricamo dok cekam. Tog dana me je i on vec poceo zabrinuto gledati, jer je vreme proticalo, postajalo je sve hladnije a kombija nije bilo. Prilazio mi je da pita moze li da pomogne, ali sam se ja sve nadala "sad ce"... Temperatura je stigla do -13 stepeni ispod nule. Pocela sam da cvokocem. Rostiljdzija je cak pokusao da sa obliznjeg usluznog telefona dozove dispecere da vidi da li ce neko ubrzo doci po mene, ali sam ja znala da sigurno nema niko da odgovori na poziv. Vec odavno su dispeceri bili u svojim domovima. Mogla sam ja da pozovem taksi i odem, ali sa jedne strane, tada me cesto taksisti nisu hteli povesti kad vide kolica, a sa druge strane sam sve pomisljala da ce kombi ubrzo naici i da cu otici. Bilo mi je zao da me po toj zimi kasnije traze, jer ni njima niko nije imao javiti da sam ja otisla.

 

Nakon sat ipo vremena, vec poprilicno smrznuta, kroz maglu sam ugledala kombi. Vozac mi se izvinjavao sto su toliko kasnili, rekao je da su zaglavili u magli i poledici na periferiji grada.

 

Nakon tog dogadjaja, moji roditelji su odlucili da mi obavezno kupe mobilni telefon, jer je sve ovo moglo debelo da me kosta. Vise i od telefona, broja i potroseog kredita.