краћи састав на тему . . . поецку
Персија сам заволео са првим читањем, а његову to a skylark ( култну тицу отамо окленсан, тко ибис у египту ил' соко у тренутном малтешком окружењу) знао сам наизуст (скоро ) целу одрецитовати . нелажем.
Прво, Percy Bysshe Shelley је звучало баш онако, дојаја, а још кад сазнах за дрчностму, e, баш ми лего, младом те полубунтовном.
Било је то пре неких . . .50 новембара.
Ала лети вреeме. Је бооте.
Знан је (тужан ) крај тог романтичара, непливача, а заљубљеника уморе и путовања.
Поопи дно несретник уз обале вијаређа, у водама мора лигурског, у олуји све заједно са лађицом и пријатељима. мање је можда (шире) знано да му је потом уцвељена удовица Mary ,
она што се досети да напише језовиту новелу офранкенштајну, по чему се, виспрена, укњижевности помиње ( а не само као полегуша Песникова, те матера децеим Clare, Williama, Clare Everine који млади помреше,те Percy Florensa кои потраја), сачувала срце песниково, те га вукла са собом да би је ( са њиме) и сахранили 1851 у Bournemouth -у на обалама ламанша.
Наиме, када се удави Шели, Бајрон и нека знана протува морепловачка, Трелони, авантуриста који бајковитим причама запали суптилну Персијеву душу, те га води усмери, а који се накнадно набацивао удовици у смислу љубави, но како пише, Ова га одби јер није желела да мења презиме, сачинише правцату ломачу испод Шелијевог тела, те је налише вином . . . па креснуше.
Све букну сем Срца песниковог.
Оста неизгорено, те га спаковаше уцвељеној Mary.
Беше година 1822.
О даље сам напред написао . . .
Пре неких 45 јесени са љубави тадањоми,поетесом, која лудоваше за стиховима миљковића, посетих римско протестантскогробље, те преписах текст са гробне плоче Шелијеве
(Nothing of him that doth fade . . . .But doth suffer a sea - change. . . . Onto something rich and strange)
Да га имам. за вазда.
поетесу убрзо смени, а за подуго, друга, посве реална која чврсто по земљи гази, а мене са лептиревима углави благонаклоно несхвата но, ипак, као брачној алтернативи шансу ми ево пружа.