Svadba a la Ege Turca

Sada, već dobar deo mog veša, da budem precizniji potkošulja iliti atlet majica, je došao u kuću u poslednje dve godine kao pozivnica za svadbu. Naime, ovdašnji običaj je da se poziv za istu dodeljuje u vidu atlet majice ili peškira. Dobar deo naših peškira, onih manjih za brisanje ruku, takođe potiče iz tog izvora.

Turska je velika zemlja – različiti regioni različiti običaji. Anadolijska svadba ni ne liči na ovdašnje egejske, o crnomorskim i svim mogućim lokalnim podvarijantama da ne govorimo.

Kad već spomenuh anadolijsku, nikad neću zaboraviti kad sam pre nekoliko godina išao sa prijateljicom Derjom i njenim mužem u Kapadokiju kod njenih roditelja koji imaju kuću u Učhisaru u kojoj provode leto (inače žive u Ankari). Derja je zaboravila kako se dolazi do kuće i tražila je od majke instrukcije preko mobilnog,
– Pratite putokaz za Klub Med, pa kad skrenete desno sa glavne džade, posle sto-dvesto metara, oslušnite, svadba je na ćošku naše ulice, ne možete promašiti.
Zaista, ovaj audio orjentir nas je nepogrešivo doveo do ulice i kuće Derjinih roditelja. Oni, neispavani, su se požalili da eto trešti muzika već tri dana i tri noći non-stop. Derja, ne znajući običaje, upita,
– I kakva je mlada?
– Pa ona još nije stigla!
Sutradan prepodne (neispavani) smo imali prilike da vidimo dolazak mlade. Jedno pola sata pre toga orkestar zurli, talambasa i bubnjeva je izašao pred kuću, a narod se okupio da čeka mladu. Došla je dačimbi nego Mercedesom (da je to bilo dalje na istoku dojahala bi na belom konju) i bila pokrivena crvenim providnim velom. "Kec kume!" tamo obavlja svekrva i Derjin otac se polomi da međ' buljukom dece, na Derjino zgražanje (verovatno zbog mog prisustva), uhvati novčić jer ti novčići donose sreću. Elem, kako je mlada ušla u kuću tako je muzika prestala i više nije bilo znakova bilo kakvog slavlja. Što reče moja Fu "prešli su sa slavlja na dela".

No, vratimo se na Egej. Pomenuta majica ili peškir-pozivnica se zove okuntu – reč koja označava predmet koji donosi izuzetan profit prilikom trampe ili prodaje. Otvoreno i jasno, nema šta! Uostalom, s obzirom na tursku tekstilnu industriju i niske cene tekstila, teško bi bilo da se ne napravi profit – bilo kakav poklon će biti vredniji od majice ili peškira.

Elem, pre tri nedelje naša komšinica Zehra, baka mlade, Özlem, nam je donela atlet majicu i obavestila nas da je svadba 25, 26 i 27. oktobra. Zehra je Judželova tašta, a Judžel, otac mlade, je čovek koji nam je prodao delić raja na zemlji na kome živimo. Pošto su obe strane u toj transakciji bile i ostale zadovoljne ostali smo u prijateljskim odnosima. Mi (pre)srećni na našem placu, a on srećan na traktoru koji je kupio od tih para (ostatak je ostavio za Özlemin miraz).

Da će se Özlem udati za Serkana saznali smo pre dve godine i zapravo pre njenih roditelja. Zehra nam je pre dve godine poverila da joj se unuka poverila da joj je Serkan pre odlaska u vojsku poklonio mobilni telefon. To je sada već uobičajen poklon prilikom tajne veridbe momaka koji idu na odsluženje vojnog roka. Praktičnije je od prstena – voljeni glas sigurno pomaže ublažavanju vojničkih muka mladih regruta.

Dakle, poziv za svadbu je stigao sa ženske strane. Sad moram objasniti strukturu svadbe. Naime, svadba su zapravo dva paralelna slavlja, jedno kod mladoženje drugo kod mlade koja obično traju traju tri dana, a spajaju se tokom drugog i poslednjeg dana. Za razliku od anadolijske slavlje nije non-stop. Gosti se razilaze oko 1-2 po ponoći i skupljaju se ponovo sledeći dan popodne. No, obe kuće su otvorene preko celog dana i svaki namernik će biti nahranjen i napojen.

Protokol na muškoj strani: Prvog dana na mladoženjinu kuću se podiže bajrak, to naravno ide uz pevanje i pucanje i praćeno je orkestrom zurli i bubnjeva. Sve vreme se jede i pije. Drugi dan je mladoženjino ritualno šišanje i brijanje, naglasak na brijanju. Pre odlaska kod mlade gosti čiodama kače papirni novac na mladoženjino odelo (substitut za kačenje zlatnika – najbliži rođaci kače zlatnike). Uveče (oko deset) mladoženja u pratnji stričeva, strini i drugova dolazi kod mlade, dok se slavlje u njegovoj kući nastavlja, a njegovi roditelji ostaju da goste goste. Žurka kod mlade se završava oko 1-2 po ponoći i mladoženjina grupa se vraća kući. Sutradan popodne, ovog puta sa ocem, stričevima, strinama, ujacima, ujnama i drugovima mladoženja odlazi po mladu (majka ostaje kod kuće). Tu se žurka nastavlja jedno par sati i onda se sa sve mladom vraćaju kući (u trubećoj koloni vozila), tamo se još malo slavi, pa ako im je preostalo snage, što reče Fu, "prelaze sa slavlja na delo".

Protokol na ženskoj strani: Prvog dana jelo piće za goste i uveče igranka. Drugi dan isto. Mlada takođe prolazi kroz tretman kačenja novca na njenu venčanicu. Uveče dolazi mladoženja sa pomenutom pratnjom. Mladoženja igra tradicionalni ples sa svojim drugovima, a zatim stiskavac sa mladom (mislim, kako da nazovem – tango u svakom slučaju nije). Mladoj se ruke ukrašavaju kanom i posle toga se društvo razilazi. Trećeg dana popodne igranka i čekanje mladoženje.

To bi ukratko bila struktura u najkraćim crtama, ipak ovo nije etnografska studija. Ah, da, birokratija iliti civilno venčanje se obično obavi pre celog ovog slavlja u ovom slučaju to je bilo prošle srede i na njega se gleda kao na formalnost (religiozno u ovim krajevima je retkost).

Pošto smo iz pitanja komšije Hasana (lonely donkey rider), da li ćemo ići na svadbu i kada, uhvatili primesu molbe za prevoz [Judžel živi u selu Karapinar (Crni izvor) jedno 10 km od našeg] rekli smo mu kad god on želi, a dan subota. Eeee, pošto je Hasan 70 i kusur godina njemu je stalo da to "obavi" što pre tako da smo u subotu prepodne oko 11 već bili u Judželovoj avliji posađeni za sto. Kad smo videli Judžela bilo nam ga je žao, on je praktično već počeo da tuguje za ćerkom i stalno je bio na granici da zaplače. Supruga mu se držala čvršće.

Prvo što se iznese na astal su hleb i alva, a onda ide uobičajeni svadbarski jelovnik koji obavezno sadrži sledeća jela: keškek – piletina, žito, bujon i začini, kuva se na tihoj vatri (najmanje pola dana) dok se ne pretvori u prilično konzistentnu masu; nohud (chickpeas) sa teletinom, paradajz, paprike, luk, začini i ulje, takođe se kuva do raspadnja na tihoj vatri; sarmice od vinove loze; jogurt (jogurt se ovde jede kašikom) ; salate. U svakom slučaju jedno tele i mnogo piletine plate glavom slavlje, ali i vegetarijanci mogu da se zasite (recimo, sarmice se ovde prave bez mesa). Pije se rakı (izgovor slova i bez tačkice je kao izgovor neodređenog člana (a) u engleskom), što je kao grčki uzi ili mastika i/ili pivo (nikom ne savetujem ono i – konsekvence su strašne, a ja sam to saznao upravo posle jedne svadbe), ah da, i naravno čaj. No, ruku na srce u sred bela dana jako je malo onih koji piju alkohol, ipak se svi čuvaju za veče.

Pošto se Hasan nahasao, video i ispričao sa rodbinom i prijateljima, naravno da mu se išlo kući oko dva popodne. Nije on za to igranje i muziku tako da smo ga vratili kući, a mi se uveče vratili na svadbu.

Pomenuh avliju kao mesto gde se jede, no glavna akcija je malo dalje iza kuće na livadi gde se tri reda stolica poređa u U iliti Π, a na pročelje se instalira muzika. Iznad poljančeta se obesi red sijalica. Ne znam zašto, ali me je venue za ovdašnje svadbe uvek podseća na rave parties na otvorenom. Ko hoće da se uneredi od pića na svadbi, a nije najbliži rod domaćinima, to može da uradi o svom trošku. Naime, tu pored stolicama ograđenog poljančeta prodavci pića, grickalica, sladoleda, đinđuva i igračaka postave svoje štandove. Ovde se ceni konkurencija, pa ih je u slučaju ove svadbe bilo tri.

And the name of the band is...
Yaşayan Efsane iliti Živa Legenda. Klavijature, bubnjevi, mandolina i CD plejer. Muzikanti su ujedno i ceremonijal majstori i najavljivači svega i svačega uključujući obaveštenja da je neko nekog zagradio kolima. Fu, koja je (logično) generalno stroža u svemu kad je njen narod u pitanju je rekla da živuće legende proizvode musik polution, a ne muziku. Ja na to gledam malo blagonaklonije, a nisam primjetio da je iko drugi imao primjedbi (osim u jednom momentu, no o tom potom). Pri tome ona nije mislila toliko na kvalitet njihove svirke nego šta sviraju i kakvu atmosferu prave. Naime, preovlađuju beskrajno tuuužne pesme, kako iz repertoara pravih narodnih pesama, tako novokomponovanih.

Želim da mi je otac živ,
da sedi u ćošku,
kao planina iza nas.
Sedim na sofri za venčanje,
treba mi njegov savet.

I veselije reči ali podjednako tužna melodija sa sve lelekanjem,

Ja sam bogat, veoma bogat.
Imam dolare, imam evre,
ako mi veruješ. (ovo ako mi veruješ je zapravo "ako pojedeš" ili "progutaš")
Svetska banka je tražila
pozajmicu od mene,
ako mi veruješ.

Mislim da nije potrebno navoditi koja od ove dve je novokomponovana.

Eeee zbog pomenute tuge svima malo lakne kad četvrti član orkestra (CD plejer) preuzme šnjur, jer onda ima svega od turskog popa do repa i stranih hitova poput "I will survive". Srećom živi članovi Žive Legende (naročito mandolonista) su preferirali lokanje rakı, te se nisu mnogo mešali u svoj posao. Laćali bi se instrumenata tek kad bi neko, obično stariji muškarci, poručili muziku da odigraju koju tradicionalnu.

Muškarci igraju zejbek što je neka vrsta sirtakija sa elementima vežbe br. 8 poznate pod nadimkom "fazanov ili gušterov let" (ako ne znate o čemu pričam pitajte one koji su služili vojsku u JNA). Fizički zahtevna igra o čemu svedoči moj još uvek trajući muskelfiber u butinama i listovima. Ceremonijal majstor i.e. klavijaturista Živih Legendi najavljuje ko kada igra, tu postoje neka pravila kao npr. sad igraju neoženjeni, sad igraju oženjeni i sl.

Prilikom "oproštjanog" zejbeka, odnosno onog koji mladoženja igra sa svojim drugovima, je došlo do jednog (i jedinog) malog incidenta. Naime, mladoženjina grupa je došla akakobidrugačije već dobrano uroljana i jedan od njih, koji više nije bio u stanju ni da stoji, a kamoli pleše, je insistirao da muzika nastavi da svira zejbek do beskrajona. Siguran sam da znate tu vrstu patosa. No, brzo je bio iznesen sa livade, posle čega je mladoženja mogao da odigra sporać sa mladom. Judžel nije štedeo, pa smo tokom tog plesa imali i jedno 2-3 minuta vatrometa.

Kao što raznovrsnost muzike i plesova (đuskanje, stiskavac, tradicionalni) govore o raznovrsnosti i kontrastima ovog društva, ista stvar je sa garderobom. Devojke i žene su se mogle videti svemu od male crne, preko šljokičavih dekoltiranih haljina i raznoraznih kostimčića do tradicionalne narodne nošnje i svakodnevne garderobe. Slično je sa muškarcima od svakodnevne odeće, farmerica i majica do trodelnih odela. Mislim da sam video jednu ili dve kravate osim na mladoženji.

Iako me ova vrsta okupljanja redovno podseti na Miloša Formana i film Gori moje gospođice, svadbe (ma gde bile) su momenti kad dublje osećam ono što inače osećam, da smo svi vrlo slični (da baš ne kažem isti), radujemo se i tugujemo zbog istih stvari. Drugim rečima, raspilavim se.

P.S. Moj digitalni idi(j)ot na žalost ima jako slab fleš, pa je to ograničilo vizuelno dokumentovanje događaja.

------------------------------------------------------------

Beleška na margini

Građanska varijanta venčanja ovde se takođe razlikuje od svega što sam video po svetu. Matičarski centri u gradovima više liče na pozorišta ili kulturne centre nego mesta u kojima se, u krajnjoj liniji, obavlja jedan birokratski ritual. Naime, imaju sale sa sve binom i gledalištem. Na bini je dugačak sto, na pročeljima (s profila u odnosu na publiku) sede kadija i na drugom kraju svedoci, a širem kraju licem prema publici mladenci. Svi imaju bežične mikrofone, publika tapše posle svakog "evet" iliti "da", a naravno završava se sa standing ovation.

Fu i ja se nismo pravili taj performans, nego smo obavili to u kancelariji kadije. Prisutni: kadija, asistentkinja mu, kum mi, koji se dovezao za tu priliku do Istanbula sa sestrom mi prisutnom takođe, i kuma Ajše. Kum je bio pomalo ljut što je doneo i obukao svoje tamno odelo dok sam ja bio u mojoj "šalter varijanti" – gore košulja, kravata i sako, dole farmerice. Sve je obavljeno brzo i efikasno bez da smo nas troje razumeli puno (išta) od izrečenog, pa je opšti smeh nastao kad je kum u pravom trenutku rekao "evet", otprilike jedinu reč (osim turcizama) koju je znao na turskom. Nakon obavljenih formalnosti izljubismo smo se sa izuzetno simpatičnim kadijom kao s najrođenijim i odosmo na večeru na krovnu terasu jednog hotela sa predivnim pogledom na Aja Sofiju i Plavu džamiju.

Posle mi je Fu rekla da je taj kadija jako poznat i popularan i da celebrities nekad čekaju mesecima da zakažu venčanje kod njega, jer važi za kadiju koji sklapa "neraskidive" brakove. Mislio sam da preteruje, ali sam ga kasnije zaista često viđao na televiziji kako sklapa brakove poznatih (ovde nema 24 časa svadba, ali ima nešto što bi se moglo zvati "žuta televizija"). Mi ga nismo tražili, izgleda da mu je bila zanimljiva naša prijava (Turkinja i Srbin) pa je on odabrao nas.