i kada odemo,tu smo,samo se treba prepoznati u necijoj dusi

...dugo sam se trudila da otrgnem od sebe neke misli i da nestanem...pocnes sa spavanjem i mislis da mozes prespavati i probuditi se kada ceo svet nestane ili dovoljno poludi pa da se i ti uklopis...zelis da zavaras bol snom a ustvari um je opak i mudriji od tebe, uvek te saceka, pred jutro cini ti se, i u snu ti vrati uspomene...i dan pocinje opet obojen sivilom iako sunce boji oblake...mozda sam bila mlada, mozda nisam razumela ali sam prihvatila bolje cak i od nje...moje mati sto jos na sebi nosi oziljke bola kao podsetnicu da njene bore nemaju veze sa staroscu...gledala sam je dok su se dani odmicali kao kisne gliste, sporo i ostavljajuci sluzav trag, kako polako tone trazeci odgovor koji ne postoji...to si joj samo ti mogao dati...a nije te bilo vise...vec je nicala prva trava po zemlji ispod koje lezis, mirisalo prvo cvece...pokusala sam uraditi ono sto ti nisi smeo..bojala sam se razmisljati i secati nekih stvari...jos uvek si u mom srcu isti, i nista i niko to nece promeniti...pokusala sam joj dati odgovor...prosle su godine i jos ga nemam...secam se tada sam bila,i jos uvek sam, zaludjenik knjiga Paola Koelja...Veronika je odlucila da umre...ti si odlucio isto...tu sam pronasla neke razloge sebi dovoljne ali ne i svetu...ne i mojoj dragoj mati...ni ja ni otac,ni sestra njena,niko joj ne ume reci,niko ublaziti bol...ima li sta jace od te veze roditelj-dete kada te bol obuhvati i steze jakim obrucima, pa ne pusta danima, i uloge se menjaju samo zelis da zastitis, da opet osmeh povratis... bio je jul, trebala sam tog dana poceti da radim, prvi letnji poslic, kada mi je baka javila da si u bolnici... sta covek moze podneti u trenutku i sve to izdrzati a onda se u trenutku potpuno obicnog dana slomiti...na tvoj sahrani me uhvatilo ludilo, dal bes ili praznina, zelela sam da nosim belo... da kazem svima da slavim tvoj zivot i radost koju sada imas...ali ljudi su ljudi,a obicaji deo svakog dana, i nisam imala snage objasnjavati bilo kome...izabrao si savrseno mesto, pogled na sve sto si voleo...uvek si dolazio prvi na moj rodjendan, prelazio 15 km peske da bi me posetio u bolnici, naucio me kako da se borim za sebe...nikad to necu zaboraviti...godine prolaze i ja se ne stidim kada zaplacem jer se setim, ne stidim se ma ko bio pored mene i ma gde ja bila...tvoja je dusa mirna i ja sam nasla spokoj onog dana kada sam ubedila majku da si srecan...nedostajes mi deda...i uvek ces...pocivaj u miru...