Predsednikove oktobarske poruke

Predsednik Tadić je ,nakon niza godina stidljivog odnosa Srbije prema svojoj antifašističkoj borbi, 20. oktobra u Beogradu i 21. oktobra u Kragujevcu odao i dužno priznanje svim onima koji su se borili protiv fašizma. Na taj način Srbija se ponovo vratila u društo velike antihitlerovske koalicije, odakle se pomalo sama bila isključila.Time je pokazala i da vrednosno pripada savremenoj Evropi i da je tokom 2.svetskog rata sebe ugradila u njene temlje.

Odajući poštu žrtvama fašizma, ali i svim žrtvama i žrtvama svih naroda  na ovim prostorima Predsednik Tadić je iskazao nesumnjivo dostojanstven državnički čin primeran predsedniku svih građana Srbije- poruka mira,pomirenja, pijeteta, dostojanstva i

Samopoštovanja Srbije.

Moderna Srbija treba da se okrena ka budućnosti a uslov za to je da se pomiri sama sa sobom i u okviru sebe. Upravo je uslov za to da se konačno napusti ideološka stereotipija u vrednovanju prošlosti i to ostavi sudu istorije. Opterećivanje mlade generacije sa događajima iz prošlosti i naročito njihovim iskrivljenim i tendencioznim prikazivanjem vodi trovanju i nepotrebnim podelama.U tom kontekstu i Deklaracija potpisana između DS I SPS ima smisla.

Predsednik Tadić upravo to čini insistirajući na pomirenju i opraštanju ali ne i zaboravu. Demokratskoj i modernoj evropskoj Srbiji je dosta  podela na Karađorđevićevce i Obrenovićevce, četnike i partizane, komuniste i antikomuniste jer narod od toga nema ništa. Narodu je takođe dosta sukoba i ratova zarad propalih nacionalističkih projekata i tu je predsednik Tadić porukom mira i pomirenja bio jasan i nama i regionu i Evropi.

Dakle, Srbiji je neophodno unutrašnje pomirenje ali i pomirenje u regionu.

Da li je to realno i moguće??

Mora biti moguće., mora se pokušati i pokušavati, a moguće je jedino ako ima spremnosti da se kaže gola istina, bez nacionalističkih i ideoloških friziranja. Ideološka i nacionalistička zaslepljenost su glavne prepreke istini jer se manifestuju kao višak patriotizma a manjak razuma.
Istina je stvar dostojanstva nacije, države, svake stranke i pojedinca. Dostojanstvo podrazumeva ponos na sebe, naciju, državu i stranku ali i priznanje i osećaj stida za ono što smo lično iili neko u ime nas ružno uradili.
Ako je pomirenje partizana i četnika značilo zaborav antifašističke borbe i samoisključivanje Srbije iz antihitlerovske koalicije, onda takav pristup vređa dostojanstvo. Pomirenje bez istine je lažno i latentna opasnost za nove sukobe, čim prestanu aktuelni interesi. istoriju ostavimo istoriji ali kažimo bobu bob , popu pop.Jer ako se ne kaže može nam se  ponoviti ono "ko to kaže, ko to laže."
 
Zalaganje i konkretne poteze predsednika Tadića na planu pomirenja u regionu i Srbiji treba pozdraviti.

  Nesporno je da je Vili Brant mnogo veći državnik od Tuđmana, Izetbegovića, Silajdžića, Tačija, Čekua i drugih, pa i svih njih zajedno. Predsednik Srbije Boris Tadić uradio je nešto slično što i Vili Brant, a što niko od navedenih nije

Njegov odlazak u Srebrenicu i izvinjenje Hrvatskoj je civilizacijski čin koji nije baš imanentan ni prijemčiv balkanskom mentalitetu i našem srpskom inatu. Balkan je odavno sinonim uglavnom za ružne stvari: primitivizam, zaostalost, etničku i religioznu netoleranciju, nestabilne države, konflikte, nacionalizam i šovinizam, mitologizaciju, falsifikovanje i predoziranje istorije, stalno vraćanje u prošlost umesto okretanja budućnosti, ali i siromaštvo, ekonomsku zaostalost, sporu demokratizaciju, nezakonje i kriminal svake vrste. Jednom reči, balkanska krčma u kojoj svi čekaju da se ugasi svetlo i počne razračunavanje, jer svako je svakome kriv i dužan. Istovremeno, jedino što besprekorno funkcioniše je organizovani kriminal koji ne poznaje granice niti mu smetaju verske, nacionalne i istorijske razlike.
Zbog svega toga, Balkan je bio, i još uvek jeste, bure baruta, a pravo je pitanje kako ga konačno pretvoriti u oazu mira, saradnje i prosperiteta. Svi su različito tumačili i tumače stanje, a radi se o tome da treba konačno nešto raditi - da ga treba promeniti, imajući u vidu pre svega prostor bivše SFRJ.
Da bi taj proces ozbiljno započeo, neophodan je minimalni konsenzus svih strana i morao bi obuhvatiti sledeće korake: istina - otrežnjenje - izvinjenje - pomirenje.
Prećutkivanje i skrivanje istine je neodgovorno prema narodu i istoriji i duboko nemoralno prema žrtvama. Istina je da je na Balkanu od dolaska Slovena bilo najviše sukoba između vlastele istog naroda oko vlasti i teritorije (vlast je uzimana tako što brat otme od brata, otac od sina i obratno), a bilo je saradnje i zajedničkih vojnih akcija slovenskih i drugih naroda. Između Srba i Hrvata nije bilo ozbiljnijih sukoba sve do XX veka.
Da je posle Drugog svetskog rata saopštena puna istina o ustaškim zločinima nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Sremu, da se oko toga jasno odredilo rukovodstvo Jugoslavije i posebno Hrvatske, uključujući i izvinjenje, verovatno ne bi došlo do ponavljanja istih, a možda ni takvog raspada SFRJ. Zato konačno treba reći punu istinu o događajima i žrtvama na svim stranama na prostoru bivše SFRJ i sprečiti manipulacije. Ovo je posebno važno za BIH jer se još uvek manipuliše podacima.
Puna istina pomaže otrežnjenju i shvatanju da je na svim stranama narod najveći gubitnik i da treba sve činiti da se to ne ponovi. Logično, posle toga sledi izvinjenje svih i pijetet prema žrtvama. Samo tako može doći do trajnog pomirenja, a onda i solidarnog rešavanja nemalih problema žrtava, izbeglih i prognanih.

Naravno, sve to zahteva mnogo veću odgovornost političkih elita, istoričara, verskih zajednica i, posebno, medija.

I dalje će na svim stranama biti onih koji će na žrtvama praviti svoju političku promociju, onih koji su sve i započeli i koji ne prihvataju pomirenjem.

Isto tako, ima puno onih koji su pretrpeli strahote, zločine i gubitke najbližih i ne mogu lako zaboraviti ni oprostiti. Upravo zbog njih, ne treba medijski raspirivati mržnju i dirati u njihove rane.
Kažu da nije glup onaj ko napravi glupost nego onaj ko je ponavlja, što se može primeniti i na istoriju i njeno ponavljanje. Sve nacionalne elite regiona zaklinju se u Evropu i njene vrednosti, pre svega mir, toleranciju i blagostanje.Treba ih, međutim, podsetiti da Evropa ne živi u miru i toleranciji zato što su, na primer, Nemci, Francuzi, Skandinavci i ostali zaboravili svoju istoriju ili je nemaju, već upravo zato što su dovoljno pametni i razumni da ne dozvole da je ponavljaju. Upravo zato su istina, otrežnjenje, pomirenje i izvinjenje osnova da se  Srbija i celi Balkan debalkanizuju, da se ne ponavlja istorija već gradi budućnost.

Sve to važi i za Srbiju.Saopštiti punu istinu o svim srpsko-srpskim žrtvama od 1941 do kraja 90-ih, uključujući i lustraciju.

Modernoj Srbiji je potreban  opšti nacionalni konsenzus u vidu definisanih nacionalnih interesa i Strategije nacionalne bezbednosti. To bi podrazumevalo i opšte pomirenje ne samo dve već svih stranaka, bez ideoloških i nacionalističkih ostrašćenosti. To je moguće samo ako svi pokažu spremnost da se kaže i prizna istina.

Neka se konačno i kod nas politička sporenja stranaka vode oko toga ko će obezbediti bolji socijalni položaj građana, ko obezbediti veći privredni rast, zaposlenost i po svim ostalim pitanjima kao u savremenim civilizovanim društvima.

Ima li za to izgleda ispremnosti, šta vi mislite ??

Unapred zahvaljujem na komentarima i kritikama. .