"Bog je mrtav" - Niče, "Niče je mrtav" - u potpisu, Bog

Sa jednog grafita provejava „smeh udružen s mudrošću": „Bog je mrtav" - u potpisu Niče. „Niče je mrtav" - u potpisu Bog."

Tekst na konto komentara g. Dušana Maljkovića u vezi sa mojim prethodnim tekstom.

Nihilizam u suštini predstavlja poricanje filosofije i poricanje bilo čega vrednog. U njegovom bespuću se relativizuje apsolutno i poriče se svaki smisao. U njegovoj ništavnosti sve je proizvoljno, slučajno, i bez značenja. „Ljudska bića su svesne mašine bez mogućnosti da utiču na svoju sudbinu ili da učine bilo šta značajno sa njom. Prema tome, ljudska bića su (u smislu vrednosti) mrtva." Zastupnici nihilizma svoj pogled na svet smatraju iskrenom borbom protiv praznoverja, predrasuda, navika i običaja čije se postojanje ne može opravdati razumom. Unutar te borbe nihilizam tako štedi jednostavnu, iskrenu veru, koja predstavlja psihološku nužnost osećanja ali se beskompromisno bori protiv hrišćanskog licemerja.

Tragičnost i besmisao nihilizma najradikalnije određuje nemački filosof Fridrih Niče. Animozitet prema hrišćanskom poimanju Boga i egzistencije uopšte koji je stekao još u ranoj mladosti utiče na to da on u razvoju svoje filosofske koncepcije prvo „ubija" Boga, a zatim i moral, a na njihovo mesto stavlja čoveka, odnosno, nad-čoveka. Usklik „Bog je mrtav!" s našeg gledišta nije samo ateističko „oslobođenje" uma od tereta privida, nego i suočavanje čoveka s neutešnom prazninom besmisla.
Šta zapravo govori njegov zaključak da je Bog mrtav? On ne tvrdi da nema boga, on čak ne kaže ni da ne veruje u boga. Ne ograničava se na psihološko utvrđivanje odsustva vere koje je u njegovo vreme u znatnom porastu i ne pokušava da dokaže nepostojanost božijeg bića iz mehaničko - prirodnih, materijalističkih pozicija. On naprosto kaže da je Bog danas mrtav. Ta tvrdnja je na izgled samo ocena duhovne situacije savremenog doba. Čovek, i kada je prepun strepnje i strahova, ne može više da se poziva na Boga i da u njemu traži utočište i smisao. Ljudsko biće je primorano da se uzda samo u sebe, bez ikakve opravdane nade.

Praznina koju je ostavilo ubijanje Boga mora biti popunjena nečim drugim, nečim što će ljudskom biću dati smisao. Niče to pronalazi u svom nad-čoveku. Čovek za Ničea istovremeno predstavlja i težnju za slobodom i nemogućnost njenog postizanja. Biti čovek je nešto što stalno treba prihvatati i prevazilaziti. Ovo prevazilaženje vidimo u idealu nad-čoveka, koji zahvaljujući obnavljajućoj stvaralačkoj moći neprekidno prevazilazi svoju činjeničnu stvarnost i granice koje ona nameće. Sada, kada je čovek ostao sam, nije dobro da pasivno čeka da postane žrtva besmisla, bolje je da od sebe napravi nešto novo - nad-čoveka koji mu daje smisao koji je Bogoubistvo oduzelo.

Nihilizam kod Ničea ostaje prvo i poslednje odredište, nije ga moguće izbeći, predstavlja nužnost: „...u njemu svoj krajnji zaključak imaju upravo naše dosadašnje vrednosti; jer je nihilizam do kraja promišljena logika naših velikih vrednosti i ideala, - jer nihilizam moramo najpre doživeti, da bismo saznali šta je zapravo bila vrednost ovih 'vrednota'..." „Nema istine, nema apsolutnog stanja, nema 'stvari po sebi'. Eto, to je nihilizam, i to u svom najvišem smislu." Tako, usled smrti boga, čoveku ostaje da živi mučan besmisao sopstvene egzistencije.

Koliko god da Ničeovo viđenje stvarnosti ljudske egzistencije delovalo pesimistično i tragično, ono kao da čezne za istinskim transcedentnim i ujedno imanentim natprirodnim Bićem koje toliko osporava. Njegova odlučnost da ne prihvati bilo kakav natprirodni oslonac u svom životu u kojem bolest predstavlja surovu realnost i neizbežnu sudbinu, kao da je iskrenija od svih drugih, čežnja za onim što ga može izbaviti. Možda je predmet njegovih skrivenih čežnji bio baš Hristos koji je predstavljao predmet njegove mržnje zbog „slabosti" i „potčinjenosti" a kojem se, ipak, zbog njegove samilosti, blagosti, poniznosti i ljubavi, divio. Upravo o tome govori i otac Serafim Rouz: „Antihrista prvenstveno možemo naći - ne u dušama velikih negatora - nego u dušama onih malih klimača glavom, kod kojih je Hristos samo na usnama. Niče, nazvavši sebe Antihristom, dokazao je svoju neutoljivu žudnju za Hristom..."

„Ničeova borba protiv metafizike i sama je završila u metafizici. Poricanje metafizike samo dokazuje zavisnost od nje, kao što i poricanje boga znači njegovo priznavanje na drugi način: hrabri borac protiv metafizike postao je njen zarobljenik, kao što je i uporni borac protiv boga naprasno umro. Sa jednog grafita provejava „smeh udružen s mudrošću": „Bog je mrtav" - u potpisu Niče. „Niče je mrtav" - u potpisu Bog."

Tragičnost nihilističkog pogleda na svet ne ostavlja mnogo nade za one koji sagledavaju sopstvenu egzistenciju i sudbinu sveta uopšte kroz nihilizam. Na žalost, u tome im ne pomaže ni savremeno društvo koje usled svoje moralne i kulturne degradacije svesno ili nesvesno aktualizuje vrednosti nihilizma i redukuje ljudsko biće na biološki egzemplar, monadu, i ono gubi svoj duhovni, moralni i kulturni indentitet. "Nihilizam je danas toliko rasprostranjen i sveprožimajući, on je toliko duboko pronikao u umove i srca današnjih ljudi da nije ostalo ni jedne oblasti, ni jednog 'fronta' na kojem bi bilo moguće suprotstaviti mu se." Sasvim je sigurno da takvom perspektivom ljudska egzistencija gubi svoj smisao. Ljudski život tako postaje „dah", kao u Beketovom komadu u kojem čovek vrišti, ne skrivajući svoju užasnutost pred spoznajom sopstvenog besmisla. Proživljavanje takvog besmisla dovoljno je teško samo po sebi, ali neizvesnost njegovog kraja je još teža jer se ljudski život na kraju gasi ne nalazeći smisao svog postojanja i ne nalazeći nadu u sopstveno izbavljenje koje nesvesno traži. Tragedija tako postaje potpuna, besmisao nije samo stvarnost već postaje i završnica, a bitije ostaje beskrajno traganje u lavirintu poricanja svega.

Smisao ljudske egzistencije je najvažnije pitanje kojim se filosofija bavi. Sagledavajući ovaj problem u postmodernističkom dobu koje potpuno relativizuje moralne i etičke norme, a duhovne vrednosti interpretira kao subjektivne doživljaje, dodaje mu se novo, „objektivno", naučno i materijalističko objašnjenje. U društvu koje egzistencijalizam primenjuje u teoriji, a nihizam u praksi, čoveku je zaista teško da se osmisli i objasni sopstvenu egzistenciju. Sve dok želi život autonoman od Boga, postavlja se u središte smisla sopstvene egzistencije. U prethodnom delu smo videli kakav je pogled na svet iz isključivo materijalističke perspektive koja racionalizuje svaki impuls transcedencije a sopstvenu prirodu vidi kao subjektivnu. Čovek na ovaj način ostaje bezlična monada, usamljen i bačen u vrtlog ništavila - samo jedna karika u lancu uzroka i posledica u zatvorenom svemiru u kojem Bog, čak iako postoji, samo nemo posmatra. Da li je ovo zaokret u istoriji čovečanstva o kojem je Fojerbah svojevremeno govorio? Ukoliko se svet posmatra isključivo iz materijalističke perspektive, ako se svako pitanje interpretira isključivo racionalistički, ne uzimajući pritom u obzir duhovni aspekt, kako sopstvene prirode, tako sveta uopšte, nalazimo se pred zaokretom u istoriji čovečanstva. Perspektiva iz koje posmatramo svet je drugačija ako ne podrazumeva samo horizontalnu ravan. Čovek nije samo biće koje je od drugih vrsta odvojeno skokom, već mnogo više od toga - on svoju egzistenciju dobija i u vertikalnoj i u horizontalnoj stvarnosti.

Čovek je stvoren kao lik - ikona Trojedinog Boga - čija duhovno - telesna sastavljenost (kao njegova svojstvenost) svedoči o njegovom naznačenju. Stvoren kao ikona Božija, predodređen je da postane podoban onome koji ga je stvorio, to jest, Hristu - bogočoveku kroz čije ovaploćenje dobija mogućnost da postane sličan Bogu. Drugim rečima, zahvaljujući Bogoovaploćenju, čovek po „usinovljenju" ima mogućnost da postane ono što je Sin Božiji po prirodi. „On je postao čovekom, da bi mi mogli postati bogom." „Čovek je jedino stvorenje mimo svekolike ostale tvorevine koje može postati bog." Na osnovu ovaploćenja Sina Božijeg koji je savršen čovek, i sjedinjenja svega u Njemu, nameće se zaključak da svet ne može da postoji bez čoveka, kao i da je prvi čovek Adam stvoren kao ikona Hrista i to sa namerom Božijom da se čovek na kraju upodobi Hristu tako što će sam biti vozglavljen u ličnosti Sina Božijeg.

Šta zapravo znači upodobiti se Hristu? Čovek na svom putu koji počinje pokajanjem i krštenjem prolazi kroz katarzu, proces preumljenja, oboženja i podobija kao kranjeg cilja i osnovnog naznačenja. Podobije (gr. ομοιωσις - lat. similitudo) predstavlja stanje savršenstva na koje je čovek pozvan. Podobije jeste osnovno usmeravanje i kretanje lika ka Božijem savršenstvu. Ljudsko biće kao ikona nije savršeno biće ali ima tendenciju ka savršenstvu. Ovaj nedostatak se dopunjuje čovekovom funkcijom upodobljenja. Tako se značenje ikone može okarakterisati kao podobije u svojoj potenciji, dok podobije podrazumeva ostvarivanje ikone u potpunosti. Podobije je stanje koje pretpostavlja slobodno i svesno iskustvo obožujuće blagodati. Čovek se kreće između lika i podobija prevazilazeći suprotnost između „starog" i „novog čoveka" , između negativnog u čovečanskom posle pada u greh i novog u čovečanskom - oboženoga u Hristu.

Čovek je pozvan da nasledi Carstvo nebesko kroz obožavajuću blagodat koju prima krštenjem i kroz miropomazanje učestvujući u Svetim tajnama Crkve u zajednici vernih koji predstavljaju telo Hristovo. Čovek ne može da se ostvari bez Boga. On bez Boga nije u potpunosti ostvarena ličnost. O čoveku bez Boga se može govoriti u ontološkom smislu, ali čovek postaje ličnost u eklesiološkom i eshatološkom smislu tek kada svoju horizontalnu egzistenciju ostvari kroz vertikalnu dimenziju, odnosno, kada se nalazi u ostvarenju Bogom mu datog naznačenja. Krst kao simbol raspetog Hrista simbolizuje i čoveka u kome se ukrštaju dva sveta, nebeski i zemaljski. On u sebi sadrži i onostrano i materijalno, u njega je Bog udahnuo svoj dah (nephesh), učinio ga duhovnim bićem koliko i materijalnim, slovesnim i samovlasnim. Bog je čoveku dao slobodnu volju i načinio ga je po svom liku i obličju. Zato, ako čovek porekne Boga, poriče sebe kao Njegovu tvorevinu i relativizuje sopstvenu prirodu, spušta se na nivo biološkog egzemplara koji nije ništa više od niza biološko - hemijskih reakcija u organizmu. Hrišćansko - bogoslovska antropologija nadilazi ostale antropologije koje pokušavaju da objasne čoveka sa materijalističkih i idelističkih stanovišta. Čovek se u njima sagledava nepotpuno, jednostrano i ograničeno, jer one ne obuhvataju sve beskrajne bogočovečanske dimenzije i mogućnosti ljudskog bića.

Po hrišćanskoj antropologiji čovek je pozvan da bude više - pozvan je na oboženje. Oboženje je stanje preobraženja čovečanskog, prevazilaženje stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka, odnosno, eshatološko proslavljanje duše i tela i sinergično jedinstvo sa Bogom. Po teološkoj antropologiji oboženje je čoveku obećano od početka - ne predstavlja samo moguću stvarnost. Ono je istovetno sa podobijem, odnosno, predstavlja suštinski dinamički element za čoveka. Oboženje je carsko dostojanstvo do kojeg dolazi podobije, konačni kraj ili prirodna veličina na koju je čovek pozvan.

Smisao čovekove egzistencije nije puko moralno usavršavanje, odnosno, niz poduhvata koji bi ga učinili savršeno moralnim i etički prihvatljivim bićem. To je moguće i bez učestvovanja u blagodati Svetog duha i Hristove otkupljujuće žrtve o čemu svedoče nehrišćanske religije koje u manjoj ili većoj meri u svojim verskim postulatima sadrže puritanistička i asketska načela. Čovek ne može da postigne svoje naznačenje bez Boga, dakle, bez onoga koji ga je na samom početku i odredio. To se jasno može videti u slučaju prvorodnog čoveka Adama koji je posle grehopada izgubio mogućnost da se kreće ka oboženju. Nalazeći se u ovakvom stanju teške obolelosti, čovek nije više u stanju da se iznova usmeri ka Bogu. Da bi se ljudsko biće vratilo na put prvobitnog naznačenja, trebalo je da dođe do najvećeg događaja u istoriji čovečanstva - ovaploćenja Sina Božijeg. Upravo u tome se i nalazi razlog Hristovog utelovljenja. On je postao sudeonik ljudske prirode da bi čovek mogao, po blagodati, da postane pričasnik božanske prirode.

Bog i čovek su sjedinjeni u Hristu Bogočoveku. Ugledajući se na Hrista i prebivajući u Njegovoj prisutnosti čovek je u neprestanom uzdizanju ka Njemu. Upravo Hrist predstavlja već pomenutu vertikalnu i novu stvarnost, stvarnost koju ljudsko biće uporno želi bezuspešno da porekne, pošto je ona deo njegove prirode. Svako ljudsko biće u sebi nosi prazninu koja teži za onostranim, za transcedentnim kako, uostalom, svedoče sve svetske religije.

Nova stvarnost nastala je ovaploćenjem Reči, učinila je Crkvu delatnom kroz delovanje Svetog duha, ne samo spoznajom u zajednici, već i novim životom. Ona nam se ne daje na spoljašnji način, već kao promena našeg bića, kao preobražavanje kojem čovek ne pristupa prostim čitanjem Svetog pisma, niti upoznavanjem dogmata, već umiranjem i vaskrsavanjem sa Hristom u krštenju, primajući u miropomazanju pečat Duha i postajući član u Pričešću Tela Hristovog. Tako, napreduje stalno u punini poznanja ka čoveku savršenom u Isusu Hristu. Kroz blagodat Duha svetog, u procesu upodobljavanja, čovek doživljava preobražaj ličnosti u kojem njegovo celokupno telo, u svom duhovnom i materijalnom smislu, biva izmenjeno. Bog kroz proces oboženja usmerava čovekovu slobodnu volju ka sebi da bi se čovek, prinoseći Bogu svoju slobodu i samovlasnost, ponovo sjedinio sa Njim.
Ljudsko biće postaje ličnost tek onda kada izađe iz individualističkog načina postojanja, kada počne da živi život ljubavi i požrtvovanja prema bližnjem, a da bližnji predstavlja svakog čoveka u potrebi. Tako, oboženje, preko bića koje biva oboženo, deluje i na svet koji ga okružuje šireći blagodat i oslikavajući Hrista, noseći sa sobom neugasivi plamen spasonosne vere. Oboženje nema samo soteriološki karakter, već i psihofizički jer definiše osobu u celosti, ono preobražava kompletnu ličnost i menja duhovni i materijalni vid čoveka. To je upravo ono samoostvarenje i individuacija o kojoj je govorio Jung.

Nastavljajući da živi u skladu sa učenjem Crkve, kroz Svete tajne ispovedanja i evharistije, ljudsko biće kao živi ud Tela Hristovog postaje podobno Hristu, suobličava se sa Njim - obožuje se. Ova promena se ne dešava samo u unutrašnjosti ljudskog bića već prožima sve delove tela, naglašavajući pritom eshatološku dimenzuju oboženja, odnosno, potpuno preobraženje. Oboženje čoveka počinje i savršava se u zemaljskom životu, ali se u potpunosti realizuje u budućem veku. Ljudsko biće se u ovostranoj - zemaljskoj egzistenciji priprema za oboženje, međutim, samo „tamo", nakon prelaska u drugi svet, ono ga i dostiže; to i jeste „granica tajne" hrišćanske vere.

U tom procesu duhovne katarze i preporoda on u potpunosti ostvaruje svoj indentitet i postaje ličnost u njegovom izvornom smislu, postaje prvolik i prevazilazi sopstvenu prirodu. Jer samo biti znači nalaziti ili naći ljudski odgovor na misteriju postojanja, odnosno na pitanje na što ga upućuje izazov bivstovanja. Biti hrišćanin znači da je taj odgovor pronađen ili da se uvek iznova pronalazi i produbljuje sa Hristom u Bogu. Dakle, živeti u Hristu za hrišćanina znači istinski biti ljudsko biće, odnosno biti pripadnik čovečantsva koje se smisleno preobražava na putu ka Bogu kao suštvom bitstvu. Aristotel je davno rekao da: „svi ljudi po prirodi teže za znanjem", dopunio bih njegove reči i rekao bih da svi ljudi po svojoj prirodi teže za Bogopoznanjem, razlika je u tome što jedni toga postaju svesni, a drugi ne. Prvi ispunjavaju svoje Bogom dano naznačenje, približavaju se prvoliku i ostavaruju sebe, oni drugi, nastavljaju da tragaju za istim.