Poglavlje o političkom nasilju..

Vidim da nas čeka, osim vrleog meteorološkog leta, još vrelije političko leto u kome se najavljuju razna čuda, u kome crno postaje belo, belo crno, a  "crna ovca" na pitanje je li otkrila izvesnom biznismenu detalje akcije mreža, kaže - ma nema veze, hajde istražite ko je iz zatvora pustio "Francuze"...

Tokom 2004. godine napisao sam knjigu koju još nisam objavio a u kojoj pokušavam sagledat fenomen političkog nasilja u političkoj istoriji Srbije, od "Čačanskog procesa" 1897 do ubistva premijera Đinića. 

Čini mi se potpuno adekvatnim da ovde, na ovom mestu i danas kad to pitanje dolazi u fokus objavim jedno poglavlje toga rukopisa.

Tekst je nelektorisan i nekorigovan, sirov što bi se reklo. Prilično je dug, pa one sa slabijom koncentracijom upozoravam da bi bilo dobro da ga ne čitaju po ovoj vrućini...Naročito se izvinjavam što če te u njemu sigurno naći grešaka i pomešane ekavice i jekavice, ali to je ovaj čas manje bitno...

Pa ko voli nek izvoli...

KONTINUITET I NESREĆNO PONAVLJANJE

Ako se komparira vreme u kome su delovali hajduci, Milan Brkić, Vladislav Jovanović, Vojko Gugljinac i čitava razbojnička bratija suđena na Čačanskom procese, sa današnjim vremenom i egzistiranjem današnjih kriminalnih grupa u Srbiji, onda se nailazi na čitav niz frapantnih sličnosti, a neke današnje kriminalno- političke hronike kao da su prepisivane iz Todorovićeveog podlistka u «Malim Novinama».

Čačanski proces je time značajniji što je na njemu prvi put sudskim presudama utvrđena i učinjena vidljivom veza između političara i kriminalnih grupa u Srbiji.

Isto tako, jasno se videlo da je policija manipulisala kriminalnim grupama i bila sa njima u različitim oblicima saradnje i suživota, ali ih i nemilosrdno ubijala kada bi se za to stekli potrebni uslovi.

Koristili su političari i policija kriminalce kad god bi to cenila isplativim, a kako drugčije nego mimo zakona i u tajnosti.

Kriminalce nije štitila samo policija kao institucija, kada joj je to u interesu, nego i policajci pojedinačno, za svoju vlastitu korist i kriminalnu zaradu.

Naravno, političari i policajci su se maksimalno trudili da se za te veze ne sazna, pa su čak nakon što bi se poslužili uslugama kriminalaca gledali da ih se reše na način da ih prijave organima gonjenja, ili organizuju njihovu eliminaciju nadajući se i računajući da će u poterama ovi biti ubijeni.

Devedesete godine dvadesetog veka stvorile su u Srbiji  ambijent koji je neodoljivo ličio na kraj devetnaestog vijeka, u smislu kriminalizacije društva. Naravno, razlikovalo se to u pogledu tehnologije kriminala, specifične organizacije i drugačijeg društvenog konteksta.

Vlast oličena u Slobodanu Miloševiću razorila je do tada postojeće institucije, i pravila državu potpuno podređenu njegovoj ličnoj vlasti, moći i  ratovima koje je vodio.

Nastao je odnos u kome kriminalci legalno ulaze ili su bliski sa  najvišim organima vlasti i ljudima koji su tu vlast nosili.

Doduše, i u Titovo vrijeme, a naročito u periodu kada je Stane Dolanc upravljao saveznom službom bezbednosti, kroz osamdesete godine dvadesetog vijeka,  kriminalci su korišteni za akcije koje su poduzimane po evropskim zemljama, a bile su usmjerene uglavnom protiv političke emigracije.

Najveći dio te infrastrukture će kasnije preuzeti Miloševićev režim, ali i režimi drugih država nastalih po raspadu SFRJ.

Svaki viđeniji beogradski kriminalac, osmadesetih godina dvadesetog vijeka, hvalio se svojim državnim zaslugama.

Za te «zasluge» oni su nagrađivani putnim ispravama, nekim beneficijama ili amnestijom za sitnija dela i prekršaje.

Međutim, to ih nije opravdavalo ako bi u zemlji učinili kakvo teže krivično dijelo.

Zato su se oni ozbiljnim kriminalom bavili po Evropi, gde su kazne bile blaže, plen veći, a uslovi u zatvorima konforniji.

Kod Miloševića, oni su svoj posao radili legalno, postali ljudi od ugleda,  čak diktirali javni ukus i nametali standarde ponašanja.

Treba se setiti medijskog tretmana koji su imali devdesetih godina.

Novine su bile pune fotografija kriminalaca sa debelim zlatnim lancima i ogrlicama, a u tekstovima koji su o njima pisani, predstavljani su kao uspešni, spretni, promućurni, mladi, poslovni ljudi.

Miloševićeva propaganda je taj tretman i angažovanje pravdala njihovim učešćem u ratovima i patriotskim zaslugama, te odgovornim poslovima koje navodno, obavljaju u državnom interesu, bez obzira što su isti  radili najgore kriminalne radnje - ubistva, pljačke, reketiranje, šverc naftom, cigaretama, narkoticima, oružjem i ljudima.

Svu tu sivu zonu, tu za društvo, malignu mrežu je čitavo vreme kontrolisala Miloševićeva tajna policija, a svi značajniji kriminalci su bili deo tajne policije, posjedovali saradničke legitimacije i veze u samom policijskom i političkom vrhu.

Ako bi se dogodilo da preteraju u sebičnosti, pa uzimaju za sebe neumereno mnogo, ili pokušaju da se izmaknu kontroli, završavali su kao žrtve «sačekuša», sasvim specifičnog načina ubistava na beogradskom asfaltu.

Ubice su po pravilu ostajale neotkrivene iako su se sva  ta ubistva događala u gradu i pred većim brojem ljudi, a među samim kriminalcima i u kuloarima znalo ko to postavlja sačekuše. 

Milošević je stvorio posebne jedinice zadužene za čuvanje njegovog načina vladanja, potpuno nelegalno utemeljene, dobro plaćene i opremljene najsavremnijim oružjem i opremom. 

Specijalne operacije koje su poduzimali pripadnici tih jedinica nisu se mogle istraživati.

Ako bi istraga za neko ubistvo krenula u dobrom pravcu, bila bi obustavljena čim bi se dalo naslutiti da stvar «miriše» na tajnu policiju i da je to njen rukopis.

Dobar deo pripadnika  jedinica za specijalne operacije imao je ratni staž po svim bojištima bivše Jugoslavije.

Pripadali su uglavnom nižim društvenim slojevima, a značajan broj je bio iz izbegličke populacije.

Raniji kriminalni dosije nije bio prepreka za angažman u tim formacijama, kao ni stepen njihovog obrazovanja, ali je apsolutna poslušnost bila nezaobilazna pretpostavka.

Nikada se nije znalo koliko ima ljudi u tim formacijama, jesu li u aktivnom ili rezervnom sastavu, kada i kako se aktiviraju.

Imale su te jedinice, kazano jezikom savremene teorijske fizike, fraktalan oblik, neprilagođen uobičajenim standardima i logici.

Baš tako i na taj način, je te jedinice oslikava Franko Simatović na filmu prikazanom u haškom tribunalu, snimljenom 1997. godine u Kuli prilikom proslave dana «crvenih beretki» i u Miloševićevom prisustvu.

Takve formacije su bile udarna pesnica Miloševićeve vlasti, ali sistem koji je on stvorio počivao je i na drugim stubovima.

Na pomenutom filmu se zapaža veoma značajna uloga Milorada Vučelića bivšeg direktora RTS-a i potpredsjednika Miloševićeve pratije. Pažnja koju mu ukazuju Miloševićevi tajni agenti i njegova nadmoćno ponašanje u vučijoj jazbini, mogu ukazivati da je po tako izgrađenoj hijerhaji bio veoma značajan čovek.

Kasnije će mnogi, pa po nekim izvorima i sam Jovica Stanišić, optuživati Vučelića da je prisvojo desetine miliona maraka, novca koji je iz sive zone bio namjenjen SDB-u. Po toj verziji je Vučelić bio veza između ljudi iz biznisa i SDB-a, što bi se moglo prevesti na standradni jezik da je bio značajan organizator finansiranja političke policije i državnog kriminala u Srbiji.

Bio je to lanac napravljen od nelegalnih financija, neviđene medijske manipulacije, sive ekonomije, političke kontrole nad opozicijom, sudstva koje je apsolutno kontrolisano i specifičnog mehanizma korupcije u svim porama društva.

Sve ovo je praćeno jednim kulturnim modelom prepunim kiča, jeftine folk zabave i destruiranja osnovnih moralnih vrednosti.

Svi Miloševićevi oslonci bili su moralno kompromitovani i on ih je, pored ostalog, zahvaljujući i toj činjenici, bez većih problema držao pod kontrolom i mogao sa njima neograničeno manipulisati.

Institucije koje su odlučujuće doprinjele Miloševićevoj pojavi, koje su godinama prosto vapile za tipom vođstva koji će on kasnije upražnjavati, kao što su SPC i SANU, nakon početnog, neskrivenog oduševljenja njegovom politikom, su u potonjem periodu prešle u ćutljivu podršku, istrajavajući na matrici na kojoj je zapravo i nastao.  Kad bi ga kritikovali to bi se odnosilo na nepovoljne rezultate, a ne zbog toga što je od Srbije napravio društvo prepuno patologije i orman iz koga ispadaju kosturi.

Istovremeno, srednji sloj je u Srbiji potpuno uništen, okupiran golim preživljavanjem i podvrgnut ponižavajućem siromašvu.

Stotine hiljada izbeglica preplavile su Srbiju i dodatno dale crni ton ukupnoj slici srpskog društva.

Zemlja razorena ratom i bombardovanjem, kriminalizovana do krajnjih granica, bez perspektive i sa maksimalno potrošenim resursima, nije više mogla izdržati taj način vladanja i međunarodne izolacije.

Miloševićev sistem se usled toga urušio i leđa su mu okrenuli svi  njegovi bitni nosioci.

Zato je bio moguć 5. oktobar 2000. godine, dan kada je srušen Milošević, na talasu milionske mase ljudi širom Srbije.

No, rušenje Miloševića nije bio čin koji nosi automatsko ozdravljenje društva.

Trebalo je graditi potpuno novi sistem, nove institucije, nove odnose i ući u težak, zahtevan, proces tranzicije ka normalnoj, evropskoj državi.

To je značilo da treba napraviti diskontinuitet prema  nakaradnoj vlasti, dugoj više od deset godina i produktima koje je ona stvorila.

Istovremeno, to je podrazumevalo temeljno čišćenje tajnih službi i aparata sile, vojske i policije.

Pored čišćenja, trebalo je odmah preduzeti i njihove suštinske reforme i podvrgavanje civilnoj kontroli.

Trebalo je ispuniti čitav niz međunarodnih obaveza, jer je Srbija primljena u međunarodnu zajednicu iz koje je bila izopštena deset godina. Srpski politički faktori i srpska javnost gotovo da su izgubili naviku komuniciranja sa drugima i osećanje da se može normalno živeti tek kad se ta komunikacija učini kvalitetnom.

Isto tako, bilo je neophodno suočavanje sa uzrocima i posljedicama diktature, ratova, zločina i kriminala.

Srbija je dobila neophodnu međunarodnu podršku za tranziciju, ali je odmah morala da je započme.

Motor i pokretač promena bio je Zoran Đinđić, prvi premijer, prve demokratske vlade izabrane poslije 5. oktobra.

Odmah se videlo da promene neće ići ni lako ni brzo. Otpori su postojali na sve strane, a najviše na strani nosilaca izolacionističke politike, kriminala, ratova, pljačke i privilegija u Miloševićevo vrijeme.

Njihova ideja je bila da osnovni odnosi ostanu isti, da se što manje menja  njihova društvena uloga, i da nova vlast, zapravo, učini toliko da im popravi rejting prema vanjskom svetu.

Zato se autorstvo za slogan «Sve je isto samo njega nema» može pripisati baš tim grupacijama.

Bivši Miloševićevi «pretorijanci», a i oni fascinirani njima,  su dobrim delom pripisivali sebi  zasluge za Miloševićevo rušenje, ističući da nisu hteli da pucaju u narod.

Sećam se da su masovno i vrlo glasno učestovali u protestima preduzetim od strane opozicije zbog nepriznavanja rezultata izbora, između 24. 9. 2000. i 5. 10. 2000. Moram reći da sam gledajući na tim protestima neke od njih kako oduševljeno kliču Koštunici, bio prilično zbunjen, ali i potpuno siguran da Milošević pada.

Jedan od oficira u «crvenim beretkama», pričao mi je nekoliko dana posle petog oktobra, kako su se oni u «jedinici» dogovorili da ne poslušaju naredbu za intervenciju ako takve naredbe bude.

Odmah po inauguraciji Vojislava Koštunice, a po Miloševićevom svrgavanju,  oni su se potpuno konsolidovali i smatrali da su bitno doprineli Miloševićevom svrgavanju.

Sećam se jako dobro pripadnika te jedinice koji je pričao o Koštuničinom patriotizmu i mudrosti vrlo nadahnuto. Kako se radilo o običnom redovu koji nema neki preteran osećaj za političke nijanse, siguran sam da je to što je tada govorio čuo od nadređenih u jedinici.

Tražili su za sebe nove privilegije i status, jer eto, nisu branili Miloševića, a svakoj vlasti su bili potrebni. Tako su interpretirali svoj položaj.

Nova vlast se našla u problemu jer nije mogla da uspostavi monopol fizičke sile, osnovne prerogative i pretpostavku vlasti.

Stare strukture moći u tajnim službama i aparatu sile, u privredi, sudovima, sivoj zoni i te kako su imale uticaja i novca da njihovo djelovanje postane vrlo vidljivo.

Opisujući stanje po preuzimanju premjerske funkcije, Zoran Đinđić je doslovno rekao:

» Imam mapu svih kritičnih tačaka u Srbiji i to nije minsko polje već tepih. Ne može da se napravi ni jedan korarak a da se ne naiđe na nešto što je trulo.»

Pri tome je mislio na svako pojedinačno područije kojim se vlast bavi, i svakako  bio svestan svih opasnosti sa kojim će se sretati, ali i hrabar da se sa time uhvati u koštac.

Potpuno je nesporna stvar da prljavi kapital i njegovi vlasnici ne vole pravno uređenu državu, tendere, procedure i jasna pravila igre.

Ne vole konkurenciju, nego monopole, a kao riba u vodi plivaju u uslovima sveprisutne korupcije.

Ako nešto ne ide kako treba, onda je tu kalašnjikov koji ova grupacija poteže kao krajnje sredstvo kojim se problemi rešavaju.

Pošto je prljavi kapital stvaran za vreme rata i izolacije, i najveći deo tog društva bio na različite načine involviran u rat i ratno profiterstvo, a neretko i u ratne zločine, stvorena je jedna osobena interesna grupa pod kolokvijalnim nazivom «haško bratstvo» ili «antihaški lobi».

Ta grupacija je izuzetno dobro organizovana, sa značajnom medijskom i političkom podrškom, sa ogromnim uticajem u aparatu sile kao i u krugovima crkvene i društvene elite.

Ono što je veoma značajno, i što tu grupaciju čini jačom, jesu veze koje je  kriminalno društvo, zahvaljujući novcu, zajedničkim interesima, i profitu, uspostavilo sa sličnim strukturama u regionu, konkretno u Hrvatskoj, BIH, Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, Albaniji, Kosovu, Crnoj Gori.

Frapantno je koliko je  dobra i disciplinovana saradnja između tih tobožnjih  ratnih neprijatelja i kako je bogata istorija njihove saradnje.

Te grupe mogu sve, od toga da obezbjede putne isprave, diplomatske pasoše, skloništa jedni drugima, medijsku podršku, veze u regionu, sve što im je bilo neophodno.

Novinar «Feral Tribjuna» Ivica Đikić piše o tim vezama i tzv. «prodavanim kanalima», i za emisiju «Insajder» tvrdi da se trojica trenutno najtraženijih hrvatskih kriminalaca, braća Mateković, kriju u Beogradu. Ne zaboravimo da je Hrvoje Petrač, hrvatski mafijaš i begunac od zakona, u čijem su «klanu» braća Mateković, bio preko zagrebačkog nedjeljnika «Nacional» uključen u satanizaciju Zorana Đinđića kada je formirao vladu, 2001. godine. Petrač je trenutno u zatvoru, zbog neke otmice, ali u Hrvatskoj ga ima u svakoj aferi koja se otvori a vezana je za trgovinu oružijem, cigaretama ili narkoticima. Svuda se pronađu njegove veze sa hrvatskim obaveštajnim strukturama i političkim vrhom na jednoj strani te sa srpskim strukturama istoga predznaka na drugoj.

Dakle međusobno kooperativne i čvrsto povezane kriminalne strukture u regionu su često jače i uticajnije od oficijelnih državnih struktura.

Kako je Srbija centralna država u regionu i ona koja se sa svim nabrojanim državama graniči, promene u njoj ugrozile su interese kriminalnih struktura u svakoj od tih država pojedinačno.

Zato su te strukture horski nastupile protiv nosioca promena. u Srbiji.

Već u proleće 2001. godine zagrebački list «Nacional», glasilo pod uticajem Hrvoja Petrača, mafijaškog «kuma» iz Hrvatske, otvara kampanju protiv Zorana Đinđića, serijom tekstova koji su se kasnije pokazali potpuno neistinitim i u kojima se insinuira njegovu umešanost u delatnost nekih duvanskih lobija.

Te tekstove marljivo prenosi podgorički «Dan», novina koju dobri poznavaoci prilika vezuju za presudni uticaj vojno- obaveštajnih struktura na njenu uređivačku politiku, a citatima iz iste  služi se «Nedeljni telegraf» i politički ostaci iz Miloševićevog vremena.

Za period od dve godine, sledi preko sedam hiljada negativno intoniranih tekstova u različitim medijima u Srbiji sračunatih na satanizaciju Đinđića.

Time se stvarala zgusnuta atmosfera linča i vršene temeljne pripreme za njegovu fizičku likvidaciju koja će se dogoditi u martu 2003. godine. Likvidaciju će izvršiti upravo strukture iz tajnih službi i centara moći nastalih u  Miloševićevo vreme.

U trenutku dok pišem ovaj tekst, traje suđenje izvršiocima i organizatorima atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića, ali i čitave serije zločina sa kriminalno-političkim predznakom.

Ono što se odmah može zapaziti jeste da se optuženi  na tom suđenju ponašaju slično hajduku Brkiću i njegovom pajdašu Simi Milovanoviću,  prilikom suđenja za ubistvo učitelja Backovića i učešća radikalskog prvaka Ranka Tajsića u zločinu.

Kao da su čitali Todorovićeve zapise iz «Hajdučije», ili kao da su instruisani iz istoga izvora.

Jedno tvrde u istrazi, onda potpuno drugo na sudskom pretresu uz obaveznu kvalifikaciju da su u istrazi bili prisiljeni na iskaz.

Ako nešto ne bi bilo u elementarnom skladu sa logikom izmišljaju najfantastičnije razloge i izgovore.

Ali, da bi se shvatila suština delovanja tih struktura, u prilogu donosimo Izvještaj komisije koju je formirala Vlada Srbije o propustima u obezbeđenju premijera Đinđića u kome je opisano delovanje tih grupa, a iz koga se vidi njihova stvarna moć, bez obzira što je taj izveštaj mogao otići i dalje u utvrđivanju i ukazivanju na odgovornost različitih faktora.

Koliko je bio širok front otpora Đinđiću i reformama videlo se nakon što je on lično preuzeo odgovornost oko izručenja Slobodana Miloševića haškom tribunalu.

Svi konzervativci u srpskom javnom životu usprotivili su se Miloševićevom izručenju.

Pri tome nisu bili glasni samo oni koji su sa njime dielili vlast, nego je taj front bio mnogo širi.

Vojislav Koštunica, tada Predsjednik SRJ,  saopštio je da o Miloševićevom izručenju nije bio «obavešten», prao je ruke,  a odmah iza toga je povukao svoju stranku iz Vlade Srbije.

Upravo su ljudi iz DSS-a  bili najglasniji u kritici Miloševićevog izručenja, i napadima na Đinđića, a u toj kampanji su svoje mesto, kao što se moglo očekivati, zauzeli  crkveni krugovi, te jedan broj ljudi iz  intelektualne elite koja je ranije stvarala ambijent za Miloševićev način vladanja.

Tu posebno treba istaći Nikolu Miloševića, Kostu Čavoškog, Gojka Đoge, Rajka Noge, Dragoša Kalajića, Radoša Ljušića, vladiku Amfilohija, itd.

Nastaje opšta opstrukcija reformi, modernizacije i  promena, uz permanentnu satanizaciju Zorana Đinđića, njegove stranke i najbližih saradnika, ali i svih drugih reformski opredeljenih krugova.

Na skupu koji je usledio uoči početka suđenja Slobodanu Miloševiću, a koga su u februaru 2002. godine organizovali SPS i druge «patriotske» snage, na beogradskom Trgu Republike, govornik najavljen kao student istorije i pripadnik nekog od opskurnih desničarskih pokreta, uz opšte odobravanje hiljada okupljenih, saopštio je da «Đinđića treba zaustaviti pod svaku cenu».

No, koji mjesec pre toga skupa, u novembru 2001. godine, usledila je pobuna «crvenih beretki» i njihov izlazak pod punom ratnom opremom, na autoput kod beogradskog «Sava centra».

Uz zlokobno zveckanje oružjem i manifestaciju  otvorene pretnje i guranja prsta u oko Vladi koja je formalno upravljala ovom formacijom, a sve pod «patriotskim» izgovorima, ova jedinica je jasno pokazala da Đinđić i Vlada, a onda znači ni država, nemaju kontrolu ni monopol na fizičku prinudu, kao krajnju pretpostavku vršenja vlasti. 

Tadašnji Predsjednik SR Jugoslavije i nominalni komandant vojske, Vojislav Koštunica, na konferenciji za štampu priređenoj istoga dana kada je priređena i demonstracije sile «crvenih beretki», podržao je tu očigledno pobunu i akt veleizdaje, saopštavajući da je to sindikalni protest, pa kako lekari štrajkuju u belim mantilima, rudari u šlemovima, tako i «crvene beretke» mogu štrajkovati sa bornim kolima, hamerima i ostalom radnom opremom.

Njegov savetnik za odnose sa medijima, Aleksadar Tijanić otišao je i dalje pa je u  TV emisiji «Pres Pretres» koju je vodila Gordana Suša,  poručio Vladi da pazi šta radi, jer je činjenica da «crvene beretke» ne bi imao ko da zaustavi da su krenuli na Vladu. 

Kao da je htio poručiti; «manite se promena i reformi, jer će to biti sprečeno svim sredstvima». Dakle, reformisti, odstupite i menjajte politiku namere i ciljeve koje ste postavili.

Pojavljuju se novi, «žuti listovi», koje njihovi vlasnici samo što džaba ne dele, sa bombastičnim naslovima preko cele strane i tekstovima od pet redova, sa kolumnistima koji se ne bave ničim drugim osim Đinđićem, Čedom Jovanovićem i DS-om.

U toj disciplini su se oprobala pera kao što su Bogdan Tirnanić, Mira Marković, nekakva anonimna kolumnistkinja pod pseudonim, za koju se po stilu kakvim je pisala pretpostavljalo da je u stvari Aleksandar Tijanić, zatim mladi anonimusi iz politike, ali ostrašćeni Đinđićevi protivnici, Slobodan Vuksanović, i malo poznati  Borisa Karajičić, i ko sve ne. 

Mirjana Marković i Aleksandar Tijanić su se ponovo našli na istom poslu, i vozili u istom pravcu, što se ciklički ponavljalo više puta za protelih petnaestak godina.

A ta «vožnja» je po mom prisjećanju započela jednim intervjuom u zagrebačkom «Startu», sada već daleke 1988. godine, kada je Tijanić napravio intervju sa «prvom damom» Srbije, koji pamtimo po tome što je u tom  tekstu uzdizao i slavio njenu fizičku ljepotu.

To je zaista mogao samo neko ko je hteo da obezbjedi podršku apsolutne gospodarice Srbije za vrtoglavi uspon u karijeri.

U neviđenu, negativnu  kampanju protiv Đinđića, čiji je dirigent bio nesporno Tijanić, ma koliko on to poricao, i ma koliko se danas oko toga srdio, uključivali su se svesno ili nesvesno  ljudi koji su imali kompleks od Zorana Đinđića, njegovog dinamizma, energije i vizije, iako se ne bi moglo reći da su bili ideološki protivnici reformi.

Tako je recimo kolumnista čuvenog «Identiteta», dvonedjeljnika čiji je vlasnik bio Dušan Spasojević – Šiptar, naprasno postao Nebojša Medojević, vrlo govorljivi pristalica reformi, a danas vođa opozicije u Crnoj Gori.

Je li to bilo i trajalo zbog dobrog honorara, zbog preterano intezivnog druženja sa Tijanićem i na njegov nagovor, ili pak iz nekog drugog razloga, teško je reći, ali Medojević je posle Đinđićevog ubistva iskazao javno kajanje zbog saradnje sa «Identitetom» i tu saradnju otkazao kad je list već bio formalno zabranjen, obrativši se saopštenjem javnosti.

Njegov angažman u «Identitetu» se svodio na negiranje reformskog potencijala Đinđićeve vlade, naročito njenog ekonomskog dela i ekonomskih pregnuća. U svakoj kolumni je posebno potencirao korumpiranost.

U tom pravcu su svoju energiju neštedimice  trošili  politički analitičari sakupljeni oko časopisa «Nova srpska politička misao», serijom tekstova koji su bili upereni na dokazivanje nedemokratske atmosfere u Srbiji pod Đinđićevom vladom.

U njihovim tekstovima, na teorijskom nivou se imalo razabirati da zgarište koje je ostavio Milošević treba rešavati nekom «evolutivnom», beskrajno sporom tranzicijom, po Koštuničinom modelu, za koji nikad nije bilo jasno da li uopšte postoji i ako postoji šta sadrži, osim ako se ne računaju krajnje načelni stavovi o legalizmu i izgradnji institucija.

Prvo pero ovog časopisa, dr Slobodan Antonić, lansirao je tezu da je Koštunica spas za Srbiju, jer se nalazi između dva ekstrema, radikala i demokrata, pa je jedini izlaz pobeda jedne «nacionalne, legalističke opcije».

Nije na odmet napomenuti da je dr Antonić koju godinu ranije bio savetnik Zorana Đinđića u DS-u, ali ovaj nije baš bio impresioniran njegovim savjetima.

Po prirodi stvari, sugerisali su iz ovog «stručnog političkog časopisa», kako Đinđić, tobože destruira institucije kojih nema, kako su mu reforme nepostojeće i kako sve to što on radi ne može dobro završiti, kako je makjavelista i kako ne vodi računa o moralnosti u politici.

Kakve su to «evolutivne tranzicije» i šta je njihov sadržaj, gde su u praksi viđene, teško je bilo razabrati iz čitave šume tih tekstova.

Dakle, vrlo širok je bio front Điđićevih protivnika i onoga što je on predstavljao u političkom životu Srbije.

U ambijentu koji je stvoren, skoro da se moglo ustvrditi kako se Đinđiću nešto loše sprema.

Krajem februara 2003. godine, na autoputu, kod sportske arene na Novom Beogradu, usledio je neuspešni atentat i atentator je bio uhapšen.

Pušten je nekoliko dana po hapšenju i to je uznemirilo veći deo javnosti i ministre u Vladi koji su postavili sasvim legitimno pitanje o tome kako rade sudovi i tužilaštvo.

Sa  adresa svih Đinđićevih političkih protivnika, ali i sa najviših mesta sudske vlasti, podignuta je galama, da  Đinđić i vlada ugrožavaju nezavisnost sudstva.

To, što je sasvim očigledni pokušaj ubistva premijera tretiran kao običan saobraćajni prekršaj, ni malo nije uzbudilo «legaliste» i lažne pristalice sudske nezavisnosti. Meritum stvari tom prilikom nije bio bitan.

Dvije nedjelje nakon toga, Đinđić je ubijen pred ulazom u zgradu Vlade.

Uvedeno je vanredno stanje i krenulo se u hapšenje njegovih ubica.

Tzv. legalisti na čelu sa DSS-om, požurili su saopštiti da je vreme da se napravi koncetraciona Vlada, sastavljena od svih parlamentarnih stranaka.

Taj njihov zahtev je na početku bio  nejasan, ali je kasnije postao potpuno jasan, jer su uhapšeni ljudi iz neposredne Koštuničine blizine, njegov savetnik za bezbjednost i šef vojne bezbjednosti, za koje je nesumnjivo utvrđeno da su šurovali sa glavnim organizatorima atentata.

Nakon toga se moglo očekivati da će i Koštunica morati dati odgovore na vrlo nezgodna pitanja, pa i da bi mogao biti uhapšen.

Pravljenjem koncentracione vlade ta mogućnost bi bila skrajnuta, a svaka umešanost koštunice i njegovih savetnika bi bila apsolutno zataškana.

Kasnije su neki ljudi vrlo bliski vlasti tvrdili da bi Koštunica bio priveden, ali da su predstavnici OESC-a u Srbiji, a verovatno i američki ambasador, tražili da se to ne desi, plašeći se  veće destabilizacije stanja u Srbiji.

 Koštunica je posle govorio da se njegovi bezbednjaci jesu sastajali sa organizatorima ubistva, ali iz operativnih razloga i zato što su to sa bezbednosne strane zanimljiva lica.

Nakon nekoliko meseci provedenih u zatvoru njegovi savjetnici Aco Tomić i Rade Bulatović su pušteni zbog nedostatka dokaza.

Nakon toga nastaje besomučna trka u dokazivanju kako istraga nije dobro vođena, da je Đinđićevo ubistvo misterija slična «misteriji Kenedi», da se ne zna koliko je metaka opaljeno, da su ga možda ubili njegovi prijatelji, da je nastradao kao učesnik u kriminalnim procesima i aktivnostima, da je ubijen zato što je predastavljao opasnost albanskom lobiju oko nezavisnosti Kosova, a Dobrica Ćosić je bezočno ustvrdio da je ubijen zato što je poslednjih meseci svoga života «postao Srbin».

Nedostajala je samo konstatacija da je sam na sebe izrežirao atentat, kako bi zagorčao život političkim oponentima, lažnim roduljubima i Vojislavu Koštunici lično.

U takvoj kamanji su prednjačili mediji i ličnosti koje su to i ranije radili. Naročito važnu ulogu u pravljenju misterije imao je nedjeljnik «NIN» i dnevni listovi «Kurir» i «Balkan», ali svoju ulogu su imali i listovi kao Večernje Novosti i Politika.

«Nova srpska politička misao» se nije mogla strpiti, a da se ne osvrne čak i na sahranu Zorana Đinđića, kao na «faraonski čin» ili «sahranu Kim il Sunga», a sve iz pera svog glavnog urednika, Đorđa Vukadinovića.

Na stranu to što za ovakvu ocenu nije bilo nikakvog racionalnog  uporišta. 

Vukadinović je čak vodio vrlo žučnu polemiku na stranicama «Nina», u decembru 2003. godine, vraćajući se na istu temu, i tu polemiku sa Aleksandrom Mandićem donosimo u prilogu.

Od javnih ličnosti, naročito intezivno su u kampanji učestovali, ponovo Aleksandar Tijanić, Nikola Milošević, Kosta Čavoski, ali i iz zatvora oslobođeni general Aco Tomić, Rade Bulatović, Borislav Mikelić, Milorad Vučelić, zatim hor ljudi iz stranaka starog režima i naročito iz DSS-a.

Kako je u toku vanrednog stanja pokrenuta široka akcija borbe protiv organizovanog kriminala, osnovni udar je išao na akciju «Sablja» kao celinu, i to sa aspekta tobožnje  zaštite ljudskih prava.

E, tu će se kao Koštuničini saveznici uključiti SRS i SPS kao «borci za ljudska prava», a pratiće ih hor nacionalističke elite, koja inače nerado barata tim pojmom.

Jedan od njih, tih  «boraca za ljudska prava», Kosta Čavoški, recimo, još negira da je u Srebrnici bilo ubijanja i zločina, iako je čak i Komisija Vlade Republike Srpske konstatovala da je tamo nestalo i ubijeno  osam hiljada ljudi, a međunarodni sud pravde u Hagu nedvosmisleno utvrdio da je genocid postojao.

U akciji «Sablja» koju tako strasno i po istoj matrici napadaju svi konzervativci,  privedeno je oko 10.000 ljudi, a zadržano ih je u pritvoru oko tri hiljade.

Bilo je među privedenima svega, od begunaca iz zatvora, pripadnika organizovanih kriminalnih grupa, do ljudi povezanih sa Đinđićevim ubistvom.

Registrovan je manji broj povreda ljudskih prava, što je moguće razumeti s obzirom na širinu ukupne akcije, iako su povrede ljudskih prava uvek nepotrebne i nepoželjne.

Ali, kršenje ljudskih prava svakako nije bilo bitno obeležje ove akcije.

Vrijednost «Sablje» je u tome što je država konačno u tom kratkom periodu pokazala da je organizacija sa monopolom fizičke sile, i što je «siva zona moći» bila potpuno potisnuta.

Jedan od argumenata koji ide u prilog ovoj konstataciji jeste činjenica da je Srbija primljena u Savet Evrope upravo za vreme trajanja akcije «Sablja» i vanrednog stanja.

Da su se ljudska i politička prava masovno kršila to se svakako ne bi dogodilo.

Odmah po prekidu vanrednog stanja, paralelne strukture su se konsolidovale. Osnovni udar u njihovoj akciji ponovnog vraćanja na scenu bio je usmeren na dovođenje u pitanje svega što je istragom o Đinđićevom ubistvu utvrđeno. Istovremeno je usledila medijska ofanziva usmerena protiv saradnje sa haškim tribunalom, te satanizacija vlade koju je vodio Zoran Živković, a koja je vodila provela «Sablju». Polako ali sigurno na javnu   scenu izlaze advokati paralelnih struktura., praveći od Đinđićevih ubica heroje, a od Đinđićevih saradnika krajnje sumnjive tipove. Mogli smo u novinama čitati bajkovite, romantične, tekstove o Legiji, prvooptuženom za organizaciju atentata.

Znalo se šta jede u zatvoru, koje knjige čita, šta oblači, na čemu spava, šta ga nervira a šta mu prija, kojo su njegove ljubavi.

Pokazivan je i promovisan kao romantično biće, krajnje ljudskog, humanog lika.

O njegovom životu i «vojničkim postignućima» pisali su se feljtoni.

Jedino se preskako njegov kriminalni dosije i naročito detalj da je iz zemlje pobegao u savremenu «hajdučiju», nakon obijanja prodavnice sportske opreme i krađe patika.

To je valjda pogađalo Legijinu sujetu i rušilo njegov ukupno napravljeni imidž, kao što je priča o krađi jagnjeta strahovito iritirala hajduka Brkića na čačanskom procesu vođenom sto godina ranije.

U njegovoj odbrani se išlo tako daleko da je ta vrsta «revoleveraške štampe» dovodila u medijski fokus i intervjuisala međunarodne kriminalce poput Kristijana Golubovića koji je pričao romansirane priče iz detinjstva, a onda bi se izvodili zaključci da Legija nije mogao učestovati u Đinđićevom ubistvu jer Kristijan tvrdi da «Legija ne bi nikada ubio Srbina».

Predstavnici vlasti, počev od ministra policije Jočića, pa do policijskih operativaca su naročito u javnim izjavama naglašavali da on nije uhapšen nego da se sam prijavio organima gonjenja.

Ovako intonirane izjave bile su tim čudnije što je Legija više od godinu dana proveo u bekstvu i bio nedostupan organima gonjenja i sudu.

Predao se, kada je konstituisana vlada pod Koštuničinim vođstvom uz izjavu da je to «vlada kojoj veruje» i da će imati priliku da dokaže svoju i nevinost JSO.

Kasnije će se pokazati, da je noć predaje noć sa puno zanimljivih tajni. Naime, Legija je odveden u prostorije MUP-a, iako to Zakon izričito brani, a tamo su sa njim održali sastanak ministar Jočić, šef BIA-a, ranije hapšen kao učesnik u zavri Rade Bulatović, ministar pravosuđa Stojković. U zgradi MUP-a su tu noć bili i šef Koštuničinog kabineta i čovek za koga se vežu razne misifikacije u Srbiji, Aleksandar  Nikitović, te izgleda svuda prisutni diretkor RTS-a, Aleksandar Tijanić. O čemu se tu razgovaralo veoma je teško znati, ali ta noć je značajna i indikativna za odnos Koštuničinog kabineta prema Đinđićevom ubistvu, suđenju, političkim implikacijama i ona produbljuje sumnju o stepenu umešanosti te političke skupine u čitavu stvar. Ove činjenice je dugo skrivane, a onda su to obelodanili ljudi iz vrha policije. Goran Radosavljević – Guri, komandant žandarmerije kome se Legija predao, Miroslav Milošević, pomoćnik ministra policije u čijoj kancelariji je priređen susret na vrhu sa Legijom i generalni inspektor policije Vladimir Božović. Iako su ranije tvrdili da takvoga susreta nije bilo, Koštuničini ljudi su to naknadno obrazlagali složenošću bezbednnosne situacije.

Sam premjer Koštunica je dajući izjave, o Miloradu Ulemeku govorio kao o gospodinu, oslovljavajući ga sa «gospodin Legija».

Tu smo mogli čuti i nešto što Koštunica ranije nije spominjao, a to je, da je on «upoznao gospodina Legiju nakon 5. oktobra, u Palati federacije u svom kabinetu i da je sve to trajalo nekoliko minuta».

Nije propustio kazati da je do tog susreta došlo na «incijativu Zorana Đinđića».

Koštunica, u skladu sa svojom prirodom, beži od činjenice da je to bilo svakako duže od nekoliko minuta, a da je prilikom pomenutog susreta bilo zaklinjanja na Bibliju, krštenja na način kako to rade ruski monasi i drugih mističnih prenemaganja. Ličilo je na poklonjenje.

Ono što je u istrazi bilo naročito intrigantno jeste činjenica da je vodeće ljude iz te kriminalne grupe koja je optužena za Đinđićevo ubistvo, poznavao i na neki način sa njima imao kontakta veći broj najistaknutijih političara, kako onih koji su vladali u Miloševićevo vreme, tako i onih koji su na vlast došli posle 5. oktobra 2000. godine.

Na suđenju, na kome je Legija sebi prigrabio ulogu branioca časti «patriotskog dela nacije» i gde se on ponaša tako da se uglavnom obraća tom dijelu javnosti negirajući bilo kakvu krivicu i čudeći se tome što mu pripisuju, došao je trenutak kada mu je postavljao pitanja advokat oštećenih, Srđa Popović.

Pritisnut teškoćama da odgovara na ta pitanja, Legija je advokata Popovića kvalifikovao kao «stranog plaćenika» koji ima zadatak da ga kompromituje.

Advokat Popović je svojim pitanjima pokušavao da rasvetli političku pozadinu ubistva i ulogu Koštuničinoga okruženja u toj pozadini.

Zoran Vukojević – Vuk, kasnije ubijen pod još nerazjačnjenim okolnostima, zaštićeni svedok, bivši policajac, odgovoran za obezbedjenje Dušana Spasojevića, šefa «zemunskog klana», u izjavi koju je dao prilikom svedočenja u procesu Điđićevim ubicama ističe političke veze, pa tako kaže kako je pratio Spasojevića u posete Vojislavu Šešelju.

Tvrdi i to da je nosio novac koji je Spasojević slao Borislavu Mikeliću, bivšem premjeru RSK i jednom od ljudi koji je vrlo blisko sarađivao sa Miloševićem, a koji se stalno motao oko tajnih službi i njihovih poslova.

Mikelić je zajedno sa Acom Tomićem šefom vojne obavještajne službe, i Radetom Bulatovićem, Koštuničinim savetnikom za bezbednost, a kasnije direktorom BIA, bio uhapšen zbog osnovane sumnje učešća u zaveri za Đinđićevo ubistvo, ali je specijalni tužilac naknadno odustao od optužnice zbog nedostatka dokaza.

Međutim, činjenica je da su ova trojica imali susrete sa Acom Tomićem u prostorijama Vojske Jugoslavije, njene  vojne bezbednosti i da je jednom prilikom Spasojević poklonio Tomiću mobilni telefon sa kamerom iz najnovije tehnološke generacije.

Činjenica je da u vojnoj službi bezbednosti postoje pisani tragovi tih susreta.

Pored Spasojevića,  sastancima je prisustovao Milorad Ulemek – Legija. Činjenica je i to ne spori ni Mikelić, da je on organizovao te sastanake.

Smisao sastanka, a to već  Mikelić odlučno spori, i na čeme je istraga radila, bio je da zaverenici obezbjede neutralnu poziciju vojske.

Jedan od telohranitelja Dušana Spasojevića-Šiptara, Saša Pejaković i sam optužen za pomaganje atentatorima, inače pripadnik JSO, kaže na suđenju pripadnicima «zemunskog klana» da on nije mogao znati da je Spasojević kriminalac zato što su kod njega često dolazili ugledni poslovni ljudi  kao Dragan Tomić direktora «Simpa» i Borislav Mikelić.

Inače, iskaz Saše Pejakovića je zanimljiv naročito po tome što on kaže da je Spasojević u automobilu, po izlasku sa prvoga sastanaka kazao – E, nećemo reći šešelju da smo napravili kontakt sa Koštunicom-. Ovo ukazuje da su sastanak sa Tomićem i Bulatovićem koji je bio formalni Koštuničin savetnik za bezbednost tretirali kao kontakt sa Koštunicom.

Opet sam Mikelić kaže da se sa Legijom viđao jer je ovaj hteo da ga konsultuje oko privatizacije nekih preduzeća u Srbiji.

Advokat Srđa Popović, koji zastupa porodice oštećenih u jednom od brojnih suđenja «zemunskom klanu», u intervjuu pariskom «Liberasionu», a prema izvodima koje je objavio list «Danas» od 14.oktobra 2004. godine, kaže da Legiju podržavaju Miloševićeve pristalice, i da se Legija na suđenju ne obraća sudu nego javnosti, tražeći tu neku priliku i nadu za obrt.

Srđa Popović, nesumnjivi poznavalac društvenih i političkih prilika u Srbiji, nadalje izražava žaljenje što Vlada koja je nasljedila Đinđićevu (misli se na Vladu Zorana Živkovića) nije imala snage da traga za naručiocima zločina, ali ističe svoju ocenu da se oni nalaze među ljudima bliskim Miloševiću, odnosno njegovoj porodici, i među visokim kadrovima u vojnoj bezbjednosti.

Vojislav Koštunica je braneći svoje saradnike isticao da oni jesu imali taj sastanak sa ljudima iz «zemunskog klana», ali da je to bila njihova profesionalana obaveza jer se bave bezbednošću.

Neverovatna izjava, koja, iako data u nameri da brani bliske saradnike, u svakoj normalnijoj državi bi ih optuživala.

Ima, međutim, različitih hipoteza oko Koštuničine uloge u ukupnoj zaveri, u krugovima i među ljudima koji misle da on sa tim ima neke veze.

 Uglavnom se misli da on nije imao aktivnu ulogu, ali da je bio pasivni podržavalac zaverenika, te da su zaverenici sa njim računali kao političarem koji će preuzeti vlast nakon Đinđićeve eliminacije. Spekulisalo se i da bi njemu bila u rukama najveća moć, a da bi vladu Srbije formalno vodio Nebojša Čović sa kojim su zaverenici također imali kontakte i koji je u akciji «Sablja» trebao biti saslušan.

Interesantna je diskusija koja je o tom pitanju vođena na forumu RTV B92.

Učesnik foruma koji se potpisuje kao «Draža»  u diskusiji od 17. 8. 2004. analizira Koštuničino ponašanje od 5. oktobro 2000. pa na dalje i dolazi do zaključka da je Koštuničino političko angažovanje bilo potpuno u skladu sa traženjima centara moći koje učesnik foruma kolokvijalno naziva «mafija» , pa navodi karakteristične momente  kojima argumentuje « pasivnu podršku.»

Ta argumentacija je ovako poređana:

1. Politička podrška i opravdavanje pobune JSO.
2. Sabotaža oko donošenja Zakona o borbi protiv organizovanog kriminala.
3. Pokušaj preotimanja vlasti neposredno po Đinđićevom ubistvu kroz incijativu o koncentracionoj vladi.
4. Protivljenje zavođenju mjera vanrednog stanja.
5. Dovođenje u pitanje potrebe za specijalnim sudom po formiranju vlade u kojoj je Koštunica premjer.
6. Otvorena, javna podrška pripadnicima JSO koji su došli u specijalni sud sa oznakama jedinice JSO od strane Ministra unutranjih poslova Dragana Jočića, potpredsjednika Koštuničine stranke, kroz komplimente toj jedinici kao nekom ko nosi «pijetet», te samo simbolična kazna za pripadnike te jedinice koja se sastojala u odbijanju dvadeset posto plate za trojicu, a i bez tako blage kazne su prošla ostala trojica.
7. Neozbiljna policijska istraga napada na sestru Zorana Đinđića u Valjevu.
8. Otvoren i krajnje nasilan pokušaj Dejana Mihajlova da kroz saopštenje izbornog štaba predsjedničkog kandidata Maršićanina skrene pažnju sa pravih ubica  Zorana Đinđića, na Borisa Tadića i Zorana Živkovića kao ljude koji tobože o tome nešto znaju.

Na istom forumu je zanimljivo i mišljenje učesnika potpisanog kao «Tromotorac» koji je politički još eksplicotniji od «Draže».

On tvrdi da je Đinđićevim ubistvom izvršen državni udar sa «odloženim dejstvom», a organizaciju tog udara pripisuje «UDBI».

Kaže da je to najstabilnija organizacija u Srbiji već više od pedeset godina, i da je ona suvereni vladar Srbijom, te da je nemoguće bez nje efektivno vršiti vlast.

«Tromotorac» naglašava da je ta organizacija pustila niz vodu Miloševića, dva puta dovodila na vlast Koštunicu, i ubila Đinđića koji joj je kvario račune.

«Tromotorac» razvija tezu da je Koštunica baš takav kakav je, idealan kandidat te organizacije, i da su oni nakon isteka vanrednog stanja i načimanja određenih struktura te organizacije, uspjeli da kombinacijom raznih sredstava učine da on kad već nije mogao odmah, na vlast dođe nepunu godinu dana kasnije, izborima.

Vrlo je indikativno da je Koštunica sastavljajući Vladu sa koalicionim partnerima tražio tzv. «ministarstva sile» za sebe i da je na tome insistirao kao na uslovu bez koga se Vlada ne može formirati, insistirajući istovremeno da u koalicionu vladu ne može ući Demokratska stranka bar dok ne «pročisti svoje redove». «Pročišćavanje» je podrazumevalo uklanjanje najbližih Đinđićevih saradnika. 

Parlamentarnu većinu za tu vladu obezbedio je podrškom SPS-a, iako mu je to očigledno nosilo političke probleme pa i političku štetu.

Kao «ministarstva sile» označio je ministarstvo pravosuđa i ministarstvo policije, te BIA.

Na mesto direktora BIA imenovao je Radeta Bulatovića hapšenog zbog sumnje da je učestovao u zavjeri za Đinđićevo ubistvo.

Na mesto ministra unutarnjih poslova postavio je Dragana Jočića, a na mjesto ministra pravosuđa Zorana Stojkovića. Zanimljivo je da su obojica ministara imali značajne političke slabosti i mane i bili laka meta za kritičare Vlade.

Dragan Jočić, ministar policije imao je kao dvadesetdvogodišnjak provalnu krađu i za nju je bio pravomoćno osuđen.

Ministar pravosuđa Zoran Stojković je osamdesetih godina kao sudija kršio ljudska prava i ostao u istoriji srpskog pravosuđa zapisan kao čovjek koji je presudom naložio  zabranu i uništavanje knjige Nebojše Popova.

Miloš Vasić, novinar nedjeljnika «Vreme», vrsni poznavalac ove problematike,  komentarišući opšte stanje u državi, doslovno kaže, u emisiji TV B92 «Utisak nedelje», emitovane 17. oktobra 2004. godine, da ljudi iz «ministarstava sile» uopšte ne kontrolišu sivu zonu moći u Srbiji, već će prije biti da ta «siva» zona kontroliše njih.

Postavlja se sasvim umesnim pitanje zašto je Koštunica na tako značajna, odgovorna i osetljiva mjesta u državnoj administraciji doveo objektivno kompromitovane ljude. 

Bez obzira što nije bilo izrazitih formalno-pravnih prepreka da oni mogu vršiti te funkcije, bilo je i te kako moralnih i političkih prepreka i racionalan političar bi to morao imati na umu. Ako zbog ničeg drugog a ono zbog toga što je dobar «materijal» za njegove političke protivnike.

U prilogu knjige donosimo intervju koji je nedjeljniku «Vreme» od 4. novembra, 2004. godine, dao bivši šef SDB Srbije, Goran Petrović, koji je na tu funkciju došao po formiranju Đinđićeve vlade, a smjenjen posle pobune «crvenih beretki» i na njihov zahtev u novembru 2001. godine.

U tom intervijuu Goran Petrović iznosi dosta interesantnih detalja, vezanih za ulogu i ponašanje «ministarstava sile» i ljudi u tim ministarstvima.

Veoma je indikativan slučaj šestorice žandara koji su došli u sudnicu kao podrška prvooptuženom za ubistvo Zorana Đinđića, svom bivšem komandantu u JSO Miloradu Lukoviću Legiji, u majicama te zloglasne jedinice.

Najpre je ministar Jočić, na insistiranje novinara to prokomentarisao kao skoro uzvišen čin, hvaleći ratnu slavu te raspuštene jedinice.

Zatim je komandant žandarmerije general Radosavljević nakon burnog reagovanja javnosti, saopštio da se protiv tih žandarma vodi disciplinski postupak, a onda je nekoliko meseci kasnije obznanjeno da su trojica kažnjena  smanjivanjem plate od dvadeset procenata u trajanju od  šest meseci, a trojica oslobođena odgovornosti. Odluka o toj skandalozno blagoj kazni je obznanjena tek po Radosavljevićevoj smeni sa mesta komandanta žandarmerije.

Veliki broj kritičara Koštuničinog načina vršenja vlasti, smatra da izbor saradnika u policiji  možda i nije bio njegov, već da je to izbor neformalnih centara moći čiji je Koštunica eksponent, kojima na tim pozicijama i trebaju ljudi sa manjkom integriteta.

Konkretni potezi ovih ljudi su to na neki način i potvrdili.

Ministar policije Jočić je odmah počistio policajce koji su imali aktivnu ulogu u operaciji «Sablja», i tokom vanrednog stanja.

Tako je smijenjen Milan Obradović, šef beogradske policije, po mnogima jedan od najsposobnijih srpskih policajaca i kao policijski general premešten na ponižavajući način u Kuršumliju, na mesto koje je ranije popunjavao kakav poručnik ili najviše kapetan policije.

Smenjen je i komandant žandarmerije general Radosavljević, a na njegovo mjesto doveden čovjek iz vojske, iz gardijske brigade, za koga upućeni kažu da je došao po preporuci i izboru Ace Tomića, također hapšenog zbog sumnje da je učestovao u zaveri oko Đinđićevog ubistva.

General Boro Banjac, šef UBPOK-a, policijskog odelenja za borbu protiv organizovanog kriminala, nesporno sposoban policajac, smjenjen je jer je državno rukovodstvo upoznao sa namerom ministra policije Jočića i šefa BIA Radeta Bulatovića, da posredstvom advokata Biljane Kajganić izdejstvuju predaju Dejana Milenkovića –Bagzija, daju mu status zaštićenoga svjedoka uz uslov da optuži najbliže saradnike Zorana Đinđića za umešanost u atentat.

Kada je Banjac provalio tu nameru i dokumentovao je presretnutim razgovorima ekspresno je smenjen, a potom i penzionisan.

Boro Banjac je završio karijeru kao šef policije u beogradskoj opštini Čukarica, nekoliko njegovih najbližih saradnika po nekim drugim opštinama, a Koštuničina vlada nije javno ni trepnula kada je afera obelodanjena u poslovično dobro obavještenom nedjeljniku «Vreme», septebra, 2004. godine. Doduše, pokrenuli su protiv njega tužbu za klevetu, i dugo pritiskali sud da ga osudi, u čemu je po iskazu tužiteljice Čolić, naročit entuzijazam iskazao ministar Stojković.

Reagovao je i Koštuničin političko-intelektualni servis, «Nova srpska politička misao» kritikujući novinara Miloša Vasića, autora toga teksta konstatacijom da Vasić i tuži i sudi.

Prethodno je kroz aktivnost DSS, SRS i SPS, na skupštinskom nivou, kroz odbor za bezbednost, pokrenuta široka kampanja za kriminalizaciju akcije «Sablja»,  tumačenje te akcije kao  političkog obračuna sa ovim strankama, kao masovnog kršenja ljudskih prava i kao izraza čiste diktature.

Kroz tako projektovane stavove tražili su krivce i upirali prst u najbliže Đinđićeve saradnike.

Kako za to nije bilo dokaza koji bi mogli bar potvrditi razumnu sumnju, kampanja ovih snaga restauracije se povremeno stišavala, ali je ostavljena da se krčka i da neprekidno tinja.

Ministar pravde je paralelno sa tim, pokr