DEUS EX MACHINA

Autor: Rodoljub Šabić

Kada je Vlada utvrdila i uputila na usvajanje Narodnoj skupštini Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, smatrao sam svojom obavezom da ukažem na to da je odredba čl. 45. st. 2., izuzetno loša, čak opasna. Reč je o odredbi koja predviđa da se ovlašćenja nadzornog organa (predviđeno je da to bude Poverenik) da ima uvid u podatke, zbirke podataka i prostorije, ovlašćenja inače neophodna za normalno obavljanje funkcije "mogu ograničiti iz razloga državne ili javne bezbednosti... sve dok ti razlozi traju".

Ovakva odredba činila je izvesnim samo to da se ovlašćenja nadzornog organa "mogu ograničiti", a ostavljala neizvesnim ko bi to sve i kako, da li faktički ili po ko zna kakvoj proceduri, mogao da vrši to ograničavanje. Ostavljala je dakle, široke mogućnosti nedefinisanom, ali izvesno ogromnom broju subjekata za neovlašćeno prisluškivanje, snimanje, presretanje Interneta, i sve druge oblike nezakonite obrade podataka o ličnosti, i to bez ikakvog rizika, jer svaki eventualni pokušaj nadležnog organa da to spreči, mogu jednostavno da otklone  prostim izmišljanjem razloga iz st.2. čl.45. Oni koji po zakonu treba da budu nadzirani mogli bi da sami odlučuju da li će onom ko treba da ih nadzire dopustiti da to radi. Smatrajući da je ovako nešto i pravno i logički  neodrživo, upozorio sam Vladu da ovakva rešenja kojima se sasvim relativizuju ovlašćenja nadzornog organa ne postoje nigde u uporednom pravu, da je isto rešenje u očiglednoj suprotnosti sa položajem i ovlašćenjima koja su za nezavisne nadzorne organe koji treba da obezbeđuju zaštitu prava, predviđeni npr. članom 28. Direktive 95/46 EZ ili članom 1. Dopunskog protokola uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, te da je čak ispod nivoa ovlašćenja zaštitnika prava koji je utvrđen  postojećim, još u Miloševićevo vreme, 1998. godine donetim zakonom, koji, takođe, ne predviđa ovakva ograničenja.

U komunikaciji sa predstavnicima SE i OEBS-a, predstavnicima međunarodnih medijskih asocijacija i domaćim udruženjima novinara i razume se, stranim i domaćim ekspertima, lako sam dobio punu potvrdu za svoj stav, ali ipak nisam uspeo da ubedim Vladu da promeni svoj. Nije to uspeo čak ni Zaštitnik građana, Ombudsman koji je, iskoristio ovlašćenje koje ima, i formalno podneo amandman kojim je tražio brisanje stava 2. Predloga zakona. Ipak, posle dugog, mučnog natezanja, pred samo okončanje skupštinske rasprave pojavio se, deus ex machina u vidu amandmana koji je utvrdio Odbor za pravosuđe, a Vlada prihvatila, pa je postao sastavni deo zakona.

Taj amandman nije odustao od mogućnosti ograničenja ovlašćenja nadzornog organa (Poverenika), ali je unošenjem dva nova stava u celu stvar, uključio Vrhovni kasacioni sud, tako što je predvideo da su ta ograničenja moguća samo nakon pribavljanja odgovarajućeg mišljenja predsednika tog suda.

Vlada (koja, naravno, stoji iza ovog amandmana) je opet, po svaku cenu, išla na neverovatno "originalno" rešenje. Ono je sa stanovišta nekih osnovnih pravnih postulata, najblaže rečeno - krajnje problematično. Npr. zasniva se na "organu" koji to nije, jer sud jeste, ali predsednik suda nije organ. Polazi od "obaveznosti" nečeg što nije obavezujuće, jer ničije mišljenje, u pravu, nije obavezujuće. Mišljenje pojedinca utvrđuje kao osnov za suspendovanje zakonom utvrđenih ovlašćenja državnog organa, itd., itd. Ali, od ovih „sofisticiranih" pravnih primedbi, zanimljivije je to što je „rešenje" u sukobu sa onim što bi trebalo da bude „rezon" na kome se zasniva. Primena istog rešenja mogla bi ugroziti, a ne štititi bezbednosne interese koje Vlada valjda želi da štiti. Jer, valjda je tu reč o želji da se suzi krug lica koja mogu da znaju da je reč o „specifičnoj" obradi podataka, odnosno o tome da se neko, s opravdanim razlogom, npr. zbog sumnje na kriminalne aktivnosti, na osnovu odluke suda nalazi „pod merama" organa bezbednosti. Međutim, zaboravlja se da nadzorni organ (Poverenik), ima formalno obaveze prema svakom ko mu se obrati. On mora da postupa po zahtevu, da na njega odgovori. U svetu se, u svim situacijama nadzornom organu obavezno omogućava da se uveri da je reč o nezakonitoj  ili zakonitoj obradi podataka. Nezakonitu će zabraniti, i naložiti da zbirka podataka bude uništena. A u slučaju da je obrada zakonita, to pretpostavlja njegovu obavezu kao i obavezu njegovih saradnika, da sve informacije o obradi čuvaju kao tajnu. A da nadzorni organ, makar i indirektno, ne bi otkrio tajnu, zakonom se utvrđuje  mogućnost da odgovarajućim postupcima, otkloni eventualno prisutnu sumnju podnosioca zahteva. To čini, na primer, obaveštenjem da su ovlašćena lica nadležnog organa izvršila proveru i konstatovala da se ne vrši nikakva obrada podataka. A šta može da radi nadzorni organ kome je uskraćena mogućnost  da proveri da li je reč o zakonitoj ili nezakonitoj obradi? Može, u najboljem slučaju da ćuti, i po zahtevu, i po urgencijama. A zar to uporno ćutanje neće onom ko mu se obratio, makar indirektno, reći sve što ga zanima?

Toliko o „kvalitetima" novog rešenja. S druge strane, bez obzira na sve, bar na načelnom nivou, nesporno je ogromna razlika između rešenja od kog je Vlada odustala a koje je represivnim organima davalo potpuno "odrešene ruke" i rešenja po kome je za celu stvar neophodno bar mišljenje - predsednika Vrhovnog suda.

Kad se sve to uzme u obzir postavlja se pitanje - da li, sa stanovišta zaštite ljudskih prava i ovakav, uz velik napor iznuđen deus ex machina, predstavlja uspeh? Valjda da, ali svakako jedan od onih koji, uz ostalo ostavljaju i gorak osećaj.