Mamina i tatina 29-ta godišnjica i moj prvi razvod

     Primetio sam da sam u manjini u razgovorima gde razvedeni parovi govore o sadašnjem stanju sa svojim ex partnerom. Deo ovoga odpisujem na dve vrste post-bračnih odnosa, jedne u kojima postoji tema dece i one druge. Ja spadam u one sa temom dece, moja divna ćerka Sofi ima sve zasluge za to.

     Šta ljudi uopšte znaju o razvodu? Mislim da ga previše lično shvataju, za mene to je šala kao i brak u svakom slučaju. To što smo potpisali neki papir i stavili metal na jedan od najmanjih zglobova na ljudskom telu je šala. Veze su nestalan odnos, ljudi iz čiste naravi da ne grade svoj karakter od početka za novog partnera ostaju vezani za nekoga prema kome ništa ne osećaju. Ja mrzim svaku promenu dok nije nužna i siguran sam da je većina tu na mojoj strani. Šta je promena nego meganestabilnost praćena amputacijom stare ličnosti, i ko bi iz svog divnog „status quo" stanja prešao u taj pakao bez nekog posebnog razloga nisam u stanju da zamislim. Moj poseban razlog je bio potpuno odsustvo ljubavi, ni manje ni više. Ipak iz ličnog iskustva znam da nekima ni to nije bilo dovoljno posebno, čak su to prihvatali za normalnu pojavu, koja bi se svakao pre ili kasnije dogodila i koju su spremni da ignorišu do kraja svog života, ili makar tako misle u datom trenutku. Za te ljude, ovde govorim o imaginarnoj većini koju sasvim subjektivno perceptujem, rat sa partnerom je nešto u čemu se živi, oni zapravo stvarno mrze sebe, nisu zajedno sa nekim zbog želje da budu sa nekim nego zbog kukavičluka da žive svoje snove.

     Ja nisam dozvolio sebi da se prevarim, nije ni ona. Kada smo popili našu čašu bračnih odnosa, odlučili smo da je kraj. Kraj tog dela priče ne kraj naših odnosa. Razveli smo se sve sa osmehom na licu, čak i ljudi u sudu su imali problema da prihvate da smo potpuno u dobrim odnosima. Mislim da nas je madam sudinica pitala bar dva puta da li smo sigurni, jer po njenoj cenjenoj proceni par koji je došao da se razvede treba da iskri očima punim besa. Od tada je prošlo par godina, besa nema ja i moja ex smo najbolji prijatelji, iskreni i srećni. Podižemo našu Sofi kao što bi smo i da smo zajedno, i ubeđeni smo da je tako mnogo bolje.

     Moji roditelji danas slave 29 godina braka. Kako su uspeli je nedokučiva istina za mene ali i za njih, valjda su prestali da misle o tome pre 5. Imali su četvoro dece, danas troje. Svađali su se jedno milion puta, posle toga sam prestao da brojim. Svađaju se i danas svakodnevno, verovatno svakodnevno i mrze sebe zbog toga. Da se ja pitam, više bi voleo da su se razveli, bio bih verovatno srećniji da sve to nisam morao da gledam, njih dvoje sigurno nisu idealni jedno za drugo, ni blizu, jednostavno dogodilo se krivo srastanje polomljene kosti, koja i posle 29 godina deluje groteskno. Ipak deluju srećni, ne mnogo ali dovoljno.

     I ma koliko mi ova dva rešenja deluju konfliktno ona su jednako dobra, u jednom gde ja i moja ex imamo svoje živote koje smo jasno razgraničili od roditeljstva, i u drugom gde su moji roditelji žrtvovali svoje radi blede forme porodice sa minimumom obraćanja pažnje na kvalitet istog.

     Postoje i oni sa trećim rešenjem, koji su gubitnici u celoj priči, o razvodu i braku. Oni koji su pobegli, nestali, zanemarili i jedno i drugo, izbrisali svoju ili svoga ex iz sećanja. Oni koji mrze osobe s kojima su podelili najintimnije delove svoga života, oni koji ne žele da vide svoju decu zato što misle da njihova prošlost nije deo njih, da se to zapravo može nazvati greškom ili trenutkom slabosti. E baš oni mi nisu jasni, da li neko zaista može da uradi reset i da misli da ništa nije bilo... ja nisam ni mogao ni želeo...