NO PASARAN!

Na današnji dan pre 71 godinu počeo je španski građanski rat. Prvi veliki sukob između fašizma i antifašizma koji je posle tri godine krvavih borbi završen porazom antifašista.

U Španiju! To je bio poklič svakog čoveka koji voli slobodu, u Španiju! Tamo su se realizovale težnje svih progresivnih ljudi, tamo se pre 71 godinu vodila, pokazaće se, odlučujuća bitka protiv reakcije i fašizma. U Španiju! to je bio poklič proleterskog internacionalizma,u te dve reči sakupljene su težnje čitave radničke klase, svi su želeli otići tamo i učestvovati u izgradni novog sveta, sveta bez gospodara i boga, bez kapitalizma i izrabljivanja.
19.Jula 1936. na ulice Barselone izašli su radnici i odbranili republiku od fašista i započele jedinstven proces socijalne revolucije. Barselona je dobila revolucionarni izgled tih prvih dana rata i revolucije davne 1936.iygled koji je zadržala do pred sam kraj rata i ovaj je grad zajedno sa Madridom postao simbol antifašističke borbe. Imena poput Durutija, braće Askaso i Huana Garsije Olivera postala su simbolom antifašističkog otpora u borbi protiv reakcije.

Podsetimo se u ktratkim crtama kako je sve počelo.

Građanskom ratu i revoluciji koja se desila prethodila je pobeda Narodnog fronta na izborima koji su održani u februaru 1936.godine, a sačinjavali su ga republikanaci, socijalisti, komunisti, UGT, ( Sindikat povezan sa Socijalističkom partijom Španije), POUM (Antistaljinistička komunistička partija osnovana 1935. ujedinjenjem grupe trockista i disidenata) i male Sindikalističke partije.

Mora se napomenuti da je socijalna situacija bila prilično teška.

Evropa je tridesetih godina okusila do tada najveću bedu. Propast Wall Street-a 1931. godine i posledice toga su se osetile svuda. Španija nije bila izuzetak. Do 1936. godine, nezaposlenost je porasla na 30% u mnogim gradovima. Od ukupno 3.000.000 radnika, milion nije imao posla. Za njih nije bilo socijalne pomoći i pošto su cene porasle 80% za pet godina, mnogi su se našli na ulici i gladni.( zvuči poznato?).
Naravno konzervativci i reakcionari su učinili sve da umanje i ponište dostignuća španske republike .
Kako je vladajuća klasa postajala sve očajnija, odlučila je da odbaci parlamentarnu demokratiju. Oni se nikada nisu protivili fašizmu zato što su znali da im on nekada može biti od koristi. Njihova dobra i privilegije su im bili važniji od svega ostalog. Kao i u Nemačkoj i u Italiji, odlučili su da organizovanu radničku klasu treba smiriti, kako bi se ponovo nakačili na njena pleća i nastavili da profitiraju. Iako su se neki u početku i opirali fašizmu, on je ipak bio njihovo pomoćno sredstvo sa kojim su bili spremni da se služe ukoliko uvide da je to neophodno za održavanje na vlasti.Radnici im nisu ostajali dužni pa je između izbora u februaru i fašističke pobune u julu, bilo je 113 generalnih štrajkova, 228 delimičnih štrajkova, 145 eksplozija bombi, 269 mrtvih, 1.287 ranjenih, 215 napada i 160 spaljenih crkvi. Naravno, svega toga nije bilo u programu Narodnog fronta koji se suštinski odnosio na održavanje anti-fašističkog jedinstva. Ali situacije je bila strahovito zategnuta a stanovništvo podeljeno i polarizovano.

jul 17. - Započinje oružani ustanak u Maroku.

Državni udar je izveden 17. jula. Prvi korak je napravljen kada se Franko dočepao Maroka i objavio "Radikalni manifest". Manifest je primio jedan lojalni radio-operater i prosledio ga Ministarstvu mornarice. Vest o državnom udaru čuvana je do 7 sati 18. jula. Vlada je uveravala zemlju da je sve pod krontolom, ali kako se kasnije pokazalo to je bio početak građanskog rata.


jul 19. - Barrio daje ostavku. Jose Giral (levi republikanac) postaje premijer. Ustanici pobeđuju u Barseloni.

U Kataloniji, naročito u Barseloni, radnici, su pokazali kako se treba boriti. Objavili su generalni štrajk i izašli na ulice tražeći oružje koje je vlada odbila da im da. Na kraju su krenuli u juriš na kasarne i uzeli ono što im je bilo potrebno. Bili su potpomognuti od strane vojnika koji su odbijali lojalnost. Radnici su brzo postavili barikade i za nekoliko sati je ustanak odbranjen. Oružje je podeljeno i grupama koje su razaslate u druge oblasti da zaštite nastajuće ustanke.

jul 20. - Ustanici pobeđuju u Madridu.

Madrid je takođe spašen zahvaljujući heroizmu i inicijativi radnika. Kada su čuli šta se desilo u Barseloni, oni su izvršili juriš na kasarnu Montana, glavnu vojnu bazu u gradu. U Valensiji su radnici okružili kasarne i ta situacija je potrajala dve nedelje. Vlada je i dalje odbijala da naoruža radnike, tako da su kasarne uspešno zauzete tek nakon što je poslato oružje iz Barselone i Madrida.

Takvim akcijama je Republika Španija spašena. Nisu se samo članovi CNT-a priključili borbi, nego i članovi UGT-a i POUM-a. Za te radnike to nije bio samo rat za odbranu od fašista, već početak revolucije. Komitet antifašističkih milicija osnovan je 20 jula u Barseloni.
Radničke milicije su bile uspostavljene nezavisno od pokušaja države da smiri situaciju i nagodi se sa Frankom.
Vlada se našla u delikatnoj situaciji kada je 19. jula počeo organizovani otpor civilnog stanovništva. Dok se odigravao državni udar, vlada nije našla načina da upotrebi svoj autoritet. Veći deo vojske se pobunio protiv nje. Tamo gde su pobunjenici pobeđivali, vojska je bila raspuštana i radnici su preuzimali oružje. Sindikati i levičarske organizacije su se odmah potrudili da organizuju te radnike. Oformljene su milicije i one su postale jedinice revolucionarne vojske. Deset dana nakon državnog udara, u Kataloniji je bilo 18.000 radnika organizovanih u milicije. Ukupno je bilo 150.000 dobrovoljaca, spremnih da se bore gde god da su bili potrebni. o nije bila uobičajena vojska. Nije bilo uniformi (marame oko vrata su obično označavale kojoj organizaciji član milicije pripada).
To je bila situacija 1936. Iako je vlada Narodnog fronta još uvek postojala, nije imala vlast. To je bilo zbog nedostatka represivnih organa države. Vlast je bila podeljena na bezbroj fragmenata i rasuta u hiljade gradova i sela, među revolucionarnim komitetima koji su preuzeli kontrolu nad zemljom i fabrikama, sredstvima za transport i komunikaciju, policijom i vojskom. Vojska, ekonomija i politička borba, razvijale su se nezavisno od vlade i, u stvari uprkos njoj. Takva situacija je poznata kao "dvojaka vlast".
U Španiji se paralelno sa građanskim ratom , odvijala i svojevrsna socijalna revolucija koja je dostigla dotad ( i dosad) neviđene razmere i srazmerno tome uspehe na polju socijalne i zdravstvene zaštite, smanjenju socijalnih razlika , gladnih i nepismenih , koji su za ono , pa i za ovo vreme bili veliki .
Preduzeća, napuštena od vlasnika, preuzimana su, a u ruralnim oblastima seljaci su okupirali zemlju.
Po prvi put su radnici u Španiji uživali dobrobit zdravstvene zaštite organizovane od strane CNT-ove (Nacionalna konfederacija rada) Federacije zdravstvenih radnika. Federaciju je činilo 40.000 zdravstvenih radnika - sestara, doktora i administrativnih radnika. Još jednom je postignut veliki uspeh u Kataloniji gde je za svih 2.500.000 stanovnika obezbeđena adekvatna zdravstvena zaštita. Uspostavljen je i program preventivne medicine zasnovan na lokalnim zdravstvenim centrima. Na kongresu 1937. medicinski radnici su razvili zdravstveni plan za buduću Španiju koji bi bilo moguće izvesti da je revolucija bila uspešna. Promenila se i uloga žena. One su ostvarile mnoge pobede. U odnosu na njihovu ulogu u građanskom ratu, posmatrači su istakli da su one odigrale punu ulogu u anti-fašističkom otporu. Bile su prisutne svuda - u komitetima, milicijama, na frontu. U prvim bitkama rata, žene su se borile pored muškaraca jer se to podrazumevalo samo po sebi. Nije bilo slučajeva da žene popunjavaju mesta muškaraca koji su na frontu (a to je uobičajeni slučaj u ratnim uslovima. Kada se rat završi i žene nisu više potrebne kao radna snaga, one se vraćaju domovima). U milicijama su se borile kao jednake. Učestvovale su u organizovanju kolektiva i borile se protiv seksističkih stavova prošlosti kojima nema mesta u bilo kojoj pravoj revoluciji. Za vreme građanskog rata abortus je bio legalizovan u republikanskoj zoni. Centri su bili otvoreni za sve žene, uključujući i neudate majke i prostitutke.

Umesto da pozdrave i pomognu antifašističku borbu naroda Španije , velike evropske"demokratije"(Francuska ,Engleska) plašeći se više socijalne revolucije nego fašizma su potpisale sraman sporazum o nemešanju. Misleći da će to zaštiti njihove države od ekspanzije fašizma . Sa druge strane Franko je izdašno potpomognut od Hitlera i Musolinija , dok je republikanska Španija jedinu pomoć i to na kašičicu dobijala od Meksika i SSSR-a. Drugačiji stav evropskih demokrata mogao je biti prekretnica za celu Evropu, umesto da Španija bude još jedna žrtva fašizma, a građanski rat predigra za krvavi svetski rat, fašizam je mogao biti pobeđen na vreme.

Ostavljen sam sebi španski narod je osim muka u građanskom ratu , i više od dva miliona poginulih i zatvorenih neposredno posle rata , morao da istrpi fašističku diktaturu koja je trajala punih 37 godina.

Danas 71 godinu kasnije Španija je obična mediteranska država u kojoj vlada parlamentarna demokratija u kojoj su legalizovani homoseksualni brakovi i u kojoj su na vlasti socijalisti (koji imaju malo zajedničkog sa Largom Kabaljerom)
Slučaj Španije opominje nas da se solidarnost i jednakost ne smeju shvatiti uslovno , kao metode propagande za osvajanje vlasti, i da se danas opasnost od fašizma ne sme shvatiti olako. Sa druge strane uspesi španskog stanovništva u suprotstavljanju fašizmu,ali i u vlastitoj emancipaciji moraju nam biti primer i putokaz. Borbeni poklič "No Pasaran"- neće proći i stegnuta pesnica ostali su simboli antifašističkog pokret do danas. Da nas opomenu da nikada ne dopustimo da fašizam prevlada da mu se uvek suprotstavimo Značaj španskog stradanja i dostignuća koja su postignuta u neverovatno teškim okolnostima kada su ljudi bili solidarni i plemeniti pokazuju nam da za čovečanstvo još uvek ima nade.Na kraju ne mogu a da ne postavim pitanje da li bi svet da se rat drugačije završio- pobedom ideje za koju su se borili i poginuli milioni španaca i dobrovoljaca iz Internacionalnih brigada, bio bolje mesto za život ? Odgovor se nameće ako pogledamo svet u kome danas živimo.